Претрага      Контакт       
доситејева-задужбина.срб  
www.dositejeva-zaduzbina.rs
  Награде >"Доситеј Обрадовић" награда страном издавачу додељена 2007 године
 
 
 
 
 

Наградa додељенa 2007. године

Први добитник награде „Доситеј Обрадовић“

У 2007. години први пут је додељена награда "Доситеј Обрадовић" страном издавачу за континуирани и јасни допринос у промоцији наше литературе.

У присуству Војислава Брајовића, министра за културу Србије, Драгана Великића, амбасадора Србије у Аустрији, Анђелка Трпковића, директора Београдског сајма и бројних званица и представника медија, награда је уручена угледном аустријском издавачу Алојзу Визеру.

Власник и оснивач аустријске издавачке куће "Визер Ферлаг" из Клагенфурта је Алојз Визер који већ две деценије промовише књижевност земаља средње Европе и Балкана. Издавачка кућа је дала велики допринос промоцији српске књижевности у Европи, нарочито током деведесетих година прошлог века. Алојз Визер је објавио десетине књига наших аутора (Андрић, Попа, Ливада, Великић, Ђорђевић), антологије српске прозе и поезије, портрет града Београда 1995., која садржи 50 прозних текстова српских и страних аутора о Београду.

Алојз Визер, оснивач и власник издавачке куће "Визер Ферлаг", први је добитник новоустановљене награде "Доситеј Обрадовић" која ће се додељивати страном издавачу са континуираним и јасним доприносом у промоцији нашег књижевног стваралаштва у свету.

 

Говор добитника награде „Доситеј Обрадовић“, господина Алојза Визера

„Поштовани господине Министре Брајовићу,
поштоване даме и господо!

Донели сте одлуку да ми доделите награду која носи име Доситеја Обрадовића за моје заслуге у ширењу српске књижевности (и под тешким условима). За то вам се најсрдачније захваљујем.

Не живимо ли у једном чудном времену? Говоримо, с једне стране, о помирењу и приближавању, а с друге стране већим, мањим и још мањим језицима пребацујемо да су националистички. Утисак је као да немамо одговоре на оваква питања времена. Па ипак је очигледно да се најпростијим стварима, језику и култури не посвећујемо у оној мери која би била неопходна за хармоничан развој нашег обостраног разумевања.

Нису ли у временима Обрадовића, Грима, Гетеа, Хердера, Чопа, Смолеа, Прешерна, Шафарика и других, настојања да се пише онако како је народ говорио представљала почетак једне слојевите и продубљене стилистике са којом се хтела постићи могућност приповедања живота и сна, наде и пораза, и уз чију помоћ су мистика и митови изражавани властитим речима, обухватани сликама што су се налазиле иза њих, тако да би их у својим причама од речи свако за свакога могао приповедати?

Нису ли наша неспособност, с једне стране, и наша самозаљубљеност, с друге, били ти који нам нису дозвољавали да правовремено водимо рачуна да оно о чему ми приповедамо и кад прође наше време, у довољној мери буде схваћено од стране других? Језичке слике и оно што су ти пастири речи приповедали, њихове епохалне слике и њихови једноставни потези нисмо до краја ни сами разумели или смо то схватили тек донекле. И нисмо ли се исувише и предуго бавили тиме да једни другима доказујемо у чему се разликујемо, где и колико наших слика и прича од речи се могу, у односу на друге испричати боље, узвишеније, квалитетније и да су с тога наше слике и речи у односу на њихове са којима су можда сродне, више заслужују да буду сачуване?

Нисмо ли у свом том времену превидели да на тај начин самима себи одузимамо могућност приповедања властите приче, да се одвикавамо од слушања других, да ослушкивање срозавамо на ниво војне дисциплине и да од себе отимамо фине нијансе разликовања? Нисмо ли у том погледу налик на оне људе који сами себи поткопавају тле под ногама и који обалу на којој стоје поравнавају властитим рукама, па се онда чуде што све више тону у воду у којој се – још пре него што су научили да пливају- могу удавити?

Да би "писали онако како је народ говорио", да би његову причу исприповедали тако да је могу разумети и други који имају властите слике, своје приче од речи, потребни су нам они приповедачи који слике онако како их ми видимо предају другима, онима који нас слушају и сусрећу, и то сликама и причама од речи које су они видели. Они ће наше слике исткати у тепих од речи, они ће правити чвориће у том тепиху који ће онда попримити другачију мекоту и нијансу боје – кроз приповедање наших придодатих слика.

"Мостови су важнији од складишта", рекао је једном приликом Иво Андрић. Заиста, нису ли речи и речници управо такви мостови који нам дозвољавају да разумемо оно што људи у својим различитим језицима имају да нам испричају и који нам помажу да исткамо тепих на коме ћемо се осећати удобно тек онда кад то урадимо добро.

Имамо атласе, географске карте и глобусе. Али да ли имамо довољно речника да би приповест коју је започео Обрадовић приповедали свима у пријатним сазвучјима властитог језика? И да ли смо заиста предузели све да другима на њиховом језику то испричамо онако како ми то чујемо? Нисмо ли често онемели властитом кривицом, није ли често оно што смо рекли пресахло јер га нико није чуо и то зато што смо се послужили једним обликом приповедања који је код слушаоца, можда услед јачине нашег гласа могао, штавише морао да остане несхваћен? Нисмо ли можда били превише гласни, исувише нејасни, често можда и превише тихи, чак плачни, често и превише одређени, и нисмо ли покушали да другог надмашимо нашим приповедањем?

И не сусрећемо ли на нашем путу увек приповедаче који нас претичу лажном кондицијом, да би се онда иза следеће окуке срушили и који у немогућности да дођу до даха, због властитог прецењивања, желе да осталим тркачима подметну ногу? Не доживљавамо ли то по читавом земљином шару, и нисмо ли увек у искушењу да поверујемо да се судбина само тако игра са нама?

Пут до могућности приповедања властитог света (јесте попут слика од речи) у облику какав је желео Обрадовић, данас више од две стотине година после њега, још увек је изазов. Нисмо ли суочени са искуствима која нам разумевање слика непрестано чине готово немогућим? Приче које се истовремено приповедају као да желе да једна другу надгласе, да се чак виком истакну. Често човек осећа бојазан да се оне урликом износе само да би се заглушио тон приповедања неког другог. А није ли управо то најбољи доказ колико се чезне за тим да човек напокон буде саслушан, да га напокон приме к знању? Није ли ова дисхармонија истовремено крик који захтева хармониију? Не бисмо ли тамо стигли брже и лакше ако бисмо од речи и слика градили мостове за себе?“

Алојз Визер 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

© 2010   Задужбина "Доситеј Обрадовић", Краља Милана 2, II спрат, Београд, Србија (+381 11) 3282 240, 3282 254;  e-mail: