Претрага      Контакт       
доситејева-задужбина.срб  
www.dositejeva-zaduzbina.rs
  Награде >"Доситеј Обрадовић" награда за животно дело додељена 2015 године
 
 
 

Награда "Доситеј Обрадовић"за животно дело за 2015. годину

Награда „Доситеј Обрадовић” за животно дело за 2015. годину уручена је 21. фебруара Раши Попову - књижевнику, публицисти, глумцу и дугогодишњем телевизијском новинару на Великој сцени Народног позоришта у Београду.

Уручујући награду "Доситеј Обрадовић" за животно дело за 2015. годину Раши Попову, Радомир Путник, председник УО Задужбине, између осталог је рекао: "имам неодољиви осећај да сам Доситеј Обрадовић доживљава лауреата као свог ученика достојног овог признања који је истовремено и учитељ нових нараштаја".

Чика Раша Проналазач, јунак многих генерација, у свом препознатљивом маниру захвалио се на награди и прочитао песму од Доситеју Обрадовићу, о његовом бегу из Баната и одласку у манастир Хопово.

Одлуку жирија за доделу награде прочитао је проф. др Војислав Јелић, председник жирија, док је беседу о Раши Попову одржао Љубивоје Ршумовић, књижевник. Свечани програм у Народном позоришту водила је Рада Ђуричин, велика српска глумица.


      Прозбор о Раши Попову

Пристрасан, дабоме, али са највећом могућом oдroвopнoшћy и обавезом да ту пристрасност оправдам, ја тврдим да је Раша Попов — осамдесетдвогодишње Дете! Не, није он подетињио, него је тешким, а плодоносним, новинарским и литерарним радом дорастао до тor достојанства!

Радивој Раша Попов, један је од тројице бpaћe Попов из банатског села Мокрина. Најстарији Душан, енциклопедиста, бактао се и политиком и друштвено корисним радом, Лаза, пчелар, био је 6opau против агресивног хлорофила у Таламбасу, надомак Београда, и најмлађи, Радивој, са именом које слави и рад и радост, и са надимком Раша, добијеном од милоште, као мајчински, банатски деминутив, који тек кад се изговара онако мало отегнуто, лалински, означава правог Рашу Попова! Требало би их увек помињати заједно, макар због тora што су у детињству, дакле у добу када се формира личност човека, заједно бројили роде и ласте које долећу са jyra у Мокрин. То младалачко бројање весника пpoлeћa величанствена је метафора о братско] слози у Рашиној књизи „Био сам срећни коњ“.

Родити се у Мокрину, а бавити се писањем, могло је за Рашу значити и отежавајућу околност, jеp је у Мокрину, годину дана npe Раше, рођен и Мирослав Мика Антић, такође омамљен језиком, такође храњен новинарским хлебом, такође заинаћен да прво победи сам себе, и пpoнaђe свој песнички језик, такође оспособљен маштом и лакокрилим талентом као и Paша.

Дакле, рођен на оној страни Баната, на којој је рођен и Димитрије Обрадовић, у радозналости назван Доситеј, Раша Попов се и као новинар и као литерарни стваралац yпpeгao у нимало господске чезе просветитељске и стваралачке, најпре народу телевизијском откривајући тајне науке, а онда младим људима — феномене језика cpпcкor, и поезије, која је цвет језика, како каже Исидора Секулић. И науку и поезију он је учинио доступним и достојним обичног човека, свеједно младог или cтapor. Његова „Задимљена историја“ је рецепт за лечење од склеротичне историје која се предаје у школама. Његови „Мали зелени“ су прст у око мистификаторима који падају с Mapca покушавајуhи да нас убеде да нисмо сами у свемиру. Али, његове „Вилинске бајке“ су образац, стратешки литерарни план и пример, како се данас такмичити са Андерсеном, Криловим и браhом Грим.

Кад се каже да је писао бајке, и кад се то упореди са страним великанима, мисао нас неминовно одведе и на нашу Гроздану Олујић, која оправдано слови као наш најуспешнији савремени бајкописац. Али, одмах се запитамо и шта се то још може изумети под називом бајке? У две Рашине књиге, „Бајке за 21. век“ и „Опасне бајке“ могу се препознати нови изуми. Имена принцеза и осталих личности су савремена српска имена, њихово понашање је, самим тим, прилагођено савременом причалачком фолклору, дакле језику и манирима. Готово све бајке носе у себи ноту пeдaroшкe исправности, али изречену колоквијалним, понегде сленговским језиком. На пример, када пише о усамљеној принцези, коју мајка царица учи да не говори као што раде нецарска деца, просте речи, као рецимо „иди у дупе на вaшap“, принцези се то допадне и она почне да понавља те речи. Тако царица мајка научи принцезу да говори ружне речи. Раша, бајкописац, xohe да поручи читаоцима да се деца најубедљивије и најуспешније васпитавају, не забранама, грдњама и батинама, него личним примереним примером. Прилика је да се похвалим да и ја тако мислим. У роману „Вид из Таламбаса“ ја у будуhности видим једну модерну раскошну школу, коју сам назвао „Безобразовна установа Раша Попов“.

Поезија Раше Попова је одевена у његов волшебнички језик, препознатљив увелико и без њeroвor потписа, што је знак песничке зрелости. Очишћен потпуно од деминутива и патетике то је „језик светлости, језик људи, нису ли то два ткива cyнua“, како сам пише у циклусу „Земљано“. Свест да све што је створено — може бити и растворено, он дефинише у песми „1971“: „Изгорећемо то знам ко у Помпеји/ Ћутање страшно ocтaћe за нама...“

У предговору књизи „Пета визија“ (издавач Орфеус, Нови Сад, 2003.) рецензент Вујица Решин Туциh пише: „Луцидни поетски ум Раше Попова данас је један од најусамљенијих умова cpпcкor језика“, па наставља: „Нема те теме која се не може опевати у поезији Раше Попова незаборавним и очаравајућим сликама из најзабитијих сутерена cpпcкor језика. Све је то прави уникатни ручни рад мајстора песмописца...“

Moja душа је старо вино без претакања
Комад бајатог хлеба ryтaнor без жвакања
Moja душа је свој сопствени вpar крвопија
Сама собом нарцисоидно се опија

Тако пева Раша у песми „Moja душа“. У његовим каламбурима, поред пророчке дијагностике, има убиствене, урнебесне ироније и сатире, која трезни и најпијанијег љубитеља поезије. Ево још примера:

Кад се властодршци на банкету нађу
Сви презиру луду ону што штрајкује глађу
Медијима рђав пример за фотосе даде
Квари добру вољу свих чланова владе!
А сем тora узрок шта је гладоњиног бунта?
Општина му не да џиџама мунта!
36or торбарског овог фанатичног ћефа
Достићи нас може страшни прекор ем ем ефа!
(Из песме „Пасија ситног торбара“)

Чак и у стваралаштву за младе људе, (како Конфућије називаше децу), Раша Попов ватрено пропагира игру речима, учећи их да апстрактно мисле, jep овај видљиви свет, који са наше тачке гледишта има четири стране: исток, запад, jyr и север, може се посматрати и са две тачке које немају те орјентационе стране. Он самоуверено сматра да ће млади људи најбоље знати шта је право у животу, ако их научимо да је право — покварено криво!

Популарност код младих људи стицао је тридесетогодошњим креативним учешћем у 165 епизода телевизијске серије „Фазони и форе“ и 46 епизода серије „Шешир без дна“.

Ових година, када се живот у Европи заснива на губљењу времена, чему се Србија одушевљено приклања, права је драгоценост имати једну овако племениту појаву у лику и облику Раше Попова, и могућност да се тај рад и та појава достојно уважава и награђује

На крају, једну од најлепших биографија Раше Попова написала је Дијана Тополац, Рашина кћерка, потписујући очев портрет који је сама нацртала: „Мој отац, писац песама и прича за нас, своју децу, за своје унуке и за цео свет!“

Љубивоје Ршумовић 

Песме Раше Попова посвећене Стерији и Лази Костићу из збирке "Гвоздени магарац" читали су глумци Народног позоришта Андреја Маричић и Зоран Ћосић, док су Јована Тодоровић, Алекса Радојловић и Емилија Несторовић, студенти глуме Академије лепих уметности у класи професорке Виде Огњеновић читали песме из збирке "Спев о транзицији".

Хор „Абрашевић”, са диригентом Иванком Стојков, започео је програм свечаном песмом "Востани Сербие", коју је на текст Доситеја Обрадовића компоновао Варткес Баронијан. У програму су учествовали и Дечји хор „Хориславци” под уметничким руководством Драшка Јанковића и Александре Станковић, Гудачки квартет „Гласници”, ученици музичке школе „Јосип Славенски” Матеја Блажић, саксофон и Јана Пурешић, Мина Ступар и Лука Милосављевић, клавир, као и Тања Андријић (сопран), Никола Јевтић (бас баритон) и Добрила Миљковић (пијанисткиња).

Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић” уз подршку Министарства културе и информисања, Народне банке Србије и Народног позоришта у Београду, а састоји се од плакете са ликом Доситеја Обрадовића, повеље и новчаног износа.

Свечани програм у част Радивоја Раше Попова дар је Народног позоришта у Београду.



Фото: Зоран Лончаревић

Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 19. новембра 2015. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело, у 2015. години, додели господину Раши Попову.

Образложење

Педагошки учинак стваралачког и медијског дела и деловања Раше Попова на Доситејевом трагу духовног оплемењивања младих нараштаја на укупном српском духовном простору, укључујући стару и нову дијаспору, чини га достојним Доситејеве награде за животно дело.

Жири је радио у саставу: Војислав Јелић (председник), Славко Гордић, Марко Недић, Драган Симеуновић и Мирко Васиљевић.

Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања, а састоји се од повеље и новчаног износа. Добитнику ће награда бити уручена на посебној свечаности.

Председник жирија Војислав Јелић

Београд, 19. новембар 2015. године                             

 

 

 

 

 

 

 


 

 

© 2010   Задужбина "Доситеј Обрадовић", Краља Милана 2, II спрат, Београд, Србија (+381 11) 3282 240, 3282 254;  e-mail: