Иницијатива Управног одбора и Програмског савета Задужбине „Доситеј Обрадовић“ да се организује округли сто с горњом темом има упориште и оправдање у два крупна разлога. Први се тиче саме мисије и физиономије ове институције, која континуираном просветно-научном и културном делатношћу негује свагда актуелна завештања и дух великог нашег просветитеља и културног хероја, градитеља велике синтезе између источне византијско-православне културе и модерне западноевропске цивилизације. Други разлог за одржавање ове расправе видимо у све заоштренијим питањима и контроверзама везаним за данашњи статус двају „обавезних изборних“ предмета у нашем основном и средњем школству. Наш приступ, дакако, нема амбицију да арбитрира у већ постојећим и оним могућим разликама у мишљењима (и интересима) државних органа, верских заједница, средстава јавног извештавања и других субјеката јавног живота.
Жеља нам је да демократским дијалогом и компетентним увидима допринесемо хармонизацији темељних хуманистичких, слободарских и идентитетских аспеката и тежњи са модерним педагошко-психолошким и дидактичко-методичким стандардима савременог образовања. Клонећи се све учесталијих екстремних гледишта о веронауци као својеврсној „дресури“ која наводно „умањује опсег слободе“ и о грађанском васпитању као предмету „непромишљеном, лишеном садржаја, бесмисленом“ (у коме се не жели видети подстицај на ученичко креативно деловање и критичко мишљење), колико и оних априорно одбранашких, која не допуштају преиспитивање постојећих наставних планова и програма, настојаћемо у овој расправи на комплексном расветљавању кључних питања карактера и циљева образовања и васпитања, односа државе и школства, цркве и школе, као и оних уже-стручних тема, које се дотичу унутрашњих законитости струке, структуре и опсега планова и програма, корелације сродних предмета, профила наставника и квалитета уџбеника и других наставних средстава. Очекујемо демократско, толерантно и на чињеницама утемељено сучељавање мишљења о начелним и конкретним питањима светске и наше праксе у третирању двају поменутих, наставних предмета, о могућном помирењу вере и знања, науке и религије, секуларног карактера државе с њеном обавезом да отвори простор слободи вероисповедања, превладавајући – на жалост, и данас виталан – дух вишедеценијског командног атеизма, па и арогантног и подсмешљивог „филозофског“ односа према „оностраним визијама“, сумарно приписаним „поповима, дервишима, мистицима, врачарама, уживаоцима психоактивних супстанци“. Наш приступ би, наравно, морао бити слободан и од „атмосфере високог узбуђења“, понекад својствене и другој страни, несклоној, између осталог, расправи о евентуалној допуни верске догматике основама религије и упознавањем „религијске мапе света“ као предуслова и чиниоца разумевања глобалних светских догађања како у политици тако и у духовној сфери, науци и уметности. Мада неминовно укључивала и епохална питања ширег цивилизацијско-историјског контекста, наша расправа би ипак морала имати тежиште на делотворној бризи за наш општи напредак, као и очување националног идентитета, а све у складу са системом вредности који се дефинише циљевима образовања и васпитања.
Позивно писмо професора Славка Гордића
