О Доситеју

Димитрије Обрадовић је рођен у Чакову у Банату, на територији данашње Румуније, претпоставља се 1739. године, али се у неким документима као година његовог рођења спомиње и 1742. година. Замонашио се 1758. године у сремском манастиру Хопову и добио монашко име Доситеј.

Жељан знања и незадовољан стањем у манастиру, из Хопова је отишао у Далмацију, где је три године провео као учитељ, саставља “Буквицу” – одабране беседе св. Јована Златоустог, да би затим кренуо у свет, учећи се на изворима тадашње просвећености. Боравио је у Грчкој, па у Смирни, где је научио грчки језик и упознавао се с реформистичким идејама XVIII века, стичући основна знања из филозофије и књижевности. Преко Албаније и Венеције вратио се у Далмацију и припремао своја прва дела.

Доситеј постаје проповедник у Скрадину 1770. године, саставља поучни зборник “Венац од Алфавита”, завршава “Ижицу”и преводи Христоитију Антонија Византијског.

Боравећи и школујући се у Бечу, Модри и Пожуну (Братислави), упознао се са средњеевропским просветитељством и заинтересовао за културно-просветне и социјалне реформе. Обишао је Италију, Румунију и задржао се извесно време у Сремским Карловцима, тадашњем најзначајнијем српском културном центру.

На његово даље образовање благотворно је деловао боравак у западној Европи. У Халеу је слушао филозофију и теологију, у Лајпцигу физику код чувених професора. Просветитељски рационализам узео је за филозофску основу свог програма, везујући га са практичним потребама свог народа. У Лајпцигу је штампао своје програмске и друге списе, међу којима се истичу „Писмо Харалампију“, „Живот и прикљученија“,(1783) „Совјети здраваго разума“ и “Слово поучително”(1784) и “Басне” и други део „Живот и прикљученија“ (1789). Путовао је затим у Париз и Лондон, где је преводио Езопове басне са грчког на енглески. Тринаест година је живео и радио у Бечу, где је 1793. године издао „Собраније разних наравоучителних вешчеј“. Радио је четири године у Трсту, а у Венецији је штампао своју “Етику” (1803).

На вест о Првом српском устанку у Србији, ступио је у везу са Карађорђем и дошао да својим силама и знањем помогне устројству нове државе.

Објављује Песну на инсурекцију Сербијанов (Венеција, 1804), у народу познатију као Востани Сербие, химну буђењу Србије из вековног ропства.

У ослобођеној Србији провео је пет последњих година живота, од 1807. до 1811, дајући огроман допринос ”просвешћенију” и ”изображенију” свог рода. Основао је Велику школу – будући универзитет 1808. године и Богословију 1810. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији.

Посмртно су му објављени Мезимац (1818), Списи из Далмације и Писма, а сабрана дела су изашла током 19. века у три маха (уз једно незавршено издање), као и 1911, 1961, 2007-2008 (издање Задужбине „Доситеј Обрадовић“). Овако мали број издања сабраних дела Доситеја Обрадовића показује да његово дело и даље представља велики изазов за издаваче.

У својим многобројним списима, који су много пута прештампавани и објављивани у разним приликама и формама, изложио је просветитељске идеје XVIII века, а најбитнија филозофска, педагошка, друштвено-политичка, културна и просветна питања тадашњег времена прилагођавао је потребама културе и посвете свог народа. Приближио је Србији Европу и свет и отворио прозор за продор нових културних и цивилизацијских тековина.

Доситеј Обрадовић умире у Београду, 28. марта 1811. године. Сахрањен је у порти београдске Саборне цркве. Његово тело два пута је премештано, 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе и 1897. године, да би се његов гроб поставио напоредо с Вуковим, чији су посмртни остаци те године пренети из Беча.