Велики српски учитељ и просветитељ Доситеј Обрадовић (1739-1811) први је наш писац на народном језику. Путујући, упознао је многе европске народе и њихове културе и књижевности; научио је многе старе и модерне језике са којих је преводио поучне текстове за свој српски род. „Ја благодарим творцу мојему“, вели Доситеј, „што ме је упутио на учење корисних језика, и што је учинио да нађем слатку забаву с књигама“. Свака поучна књига била је Доситејев животни сапутник у његовој приручној библиотеци. Жеља му је увек била да такве књиге чита и пише, да их преводи и штампа за српског читаоца. Доситеј је оставио богато књижевно наслеђе проткано просветитељском филозофијом живота која се заснива на законима природе – „да живимо разумно и добро чинимо на корист и радост себи и другима“. Већ на почетку свога књижевног стваралаштва Доситеј је увидео велики педагошки значај басне. Она се лако чита и још лакше разуме, па је као таква намењена свим узрастима и свим нивоима образовања. О васпитној вредности и задат- ку басне као кратке књижевне врсте најречитије говоре њена наравоученија, њене једноставне и сликовите поуке. Преко њих лако разликујемо добро од зла, искреност од лукавства, лакше препознајемо истину од лажи. „Истину ми басна каже, зато ја њу љубим“, вели Доситеј на крају своје стиховане Похвале басни. 

Миодраг Стојановић