Неки писци представљају неодвојиви део националне културе једне земље и постају толико блиски да се могу звати само крштеним именом, без бојазни да ће доћи до забуне. У Србији је то случај с Доситејем. Осећај присности коју показује употреба имена значи и то да српска култура није никада прекинула везе с овим писцем. Може се, ипак, открити противречност у чињеници да оваквој блискости и присности не одговара подједнако распрострањено читање његових дела, којима данашњи читаоци тешко прилазе због језика који се доживљава као архаичан. Ова противречност је, пак, део несклада доста ширег обима: како, заправо, помирити употребу крштеног име- на с чињеницом да је Доситеј до сада био предметом полемике која га је вечито пратила? Величина ове личности јесте таква да у многоме превазилази искључиво оквире књижевности и на- лази се у самом средишту српске културе и идеологије. Доситеј Обрадовић је и данас изузетно жив писац, који је повод непре- станих промишљања у српској култури: његовим ставовима се диве, као идеалном путу којим би Србија ваљало, или ваља, да иде или их, пак, критикују јер се косе с примарним и природним путем ове земље. Мапа Доситејевих путовања (у прилогу) сведочанство је невероватно животног и дугог (и по километрима) пута, непрекидног и напорног. Али, на овај последњи аспект, односно на напор и тешкоће на које је наилазио, Доситеј се никада не жали и читаоцу прија да верује у његов неуморни оптимизам и непоколебљиву веру у напредак, толико да му опрашта наив- ни егоцентризам који се понекад појављује у његовим делима и који га гони да ствара слику о себи, која ће се у наредним деценијама само учврстити у својим непроменљивим обрасцима. Доситејеви оптимизам и вера у разум могли би бити део „линеарне приче“, једном пронађеног пута који мора да се следи, али сама структура аутобиографије, еклектична и испрекидана, више одговара концепту испрекидане и фрагментарне приче, што је, уосталом, изгледа и одлика посмртне судбине која прати његово дело међу Србима.