Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 21. децембра 2022. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело за 2022. годину, додели проф. др Ђорђу Трифуновићу.
Образложење
Професор Ђорђе Трифуновић, медиевиста светског гласа, рођен је 1934. године у Београду, у ком је, после основне школе и гимназије, дипломирао (1957) на групи за југословенску књижевност ондашњег Филозофског факултета. Цео свој радни век провео је на Филолошком факултету Београдског универзитета, на којем је прошао кроз сва наставничка звања, почев од асистента (1961) до редовног професора (1981). Докторирао је 1966. са тезом Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју.
Бавећи се превасходно српском средњовековном књижевношћу и њеним узајамним везама са византијском и другим словенским литературама, професор Трифуновић је своја истраживања широко засновао на испитивању грађе и издавању старих српских рукописа, суверено се крећући у области словенске археографије и текстологије. Сјајан познавалац историографске науке и историје средњовековне уметности, он је дао изузетан допринос естетичким разматрањима старе књижевности, као и њеним свеобухватнијим филолошким проучавањима.
Поред значајног научног опуса, Ђорђе Трифуновић остаће запамћен и као врстан педагог који је формирао бројне генерације млађих проучавалаца наших старина. Почев од 1982. године, када је на Филолошком факултету основао факултативни Старословенистички семинар, чији су полазници били многи данас афирмисани домаћи и страни научници, не само на пољу медиевистике него и других области, он и сада неуморно ради са научним подмлатком. Посвећеност, научни и морални интегритет професора Трифуновића и знање које штедро дарива својим ученицима јединствени су у нашој академској средини. Као и раних педесетих година ХХ столећа када је, упркос забранама и ограничењима, одлазио, попут Доситеја, у свет по нова знања, а потом се враћао и преносио их својим ђацима, он је и данас активан и веома ангажован у животу академске заједнице.
Жири је радио у саставу: Марко Недић, Дарко Танасковић, Љубодраг Димић (председник), Славко Гордић и Радивоје Микић.
У Београду, 21.12.2022. године
Свечано уручење награде „Доситеј Обрадовић” за животно дело за 2022. годину уручена је проф. Ђорђу Трифуновићу на свечаној академији „Похвала Доситеју“ 20. јуна 2023. у Народном позоришту у Београду.
Задужбина „Доситеј Обрадовић“, уз подршку Министарства културе Владе Републике Србије, Народне банке Србије и Народног позоришта, основала је Награду „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, коју додељује сваке године.
На почетку свечаности чули смо химну Задужбине „Доситеј Обрадовић“, свечану песму „Востани Сербие“ коју је на Доситејеве стихове компоновао Варткес Баронијан. Песму је извео Квартет Београдског мушког хора под диригентским вођством протођакона Владимира Руменића, а наступили су Радивоје Спасојевић, Милан Гашић и Ненад Ристић.
У име Задужбине и жирија за доделу награде за животно дело, образложење жирија прочитао је др Душко Бабић, председник Управног одбора Задужбине.
О стваралаштву професора доктора Ђорђа Трифуновића и његовом доприносу нашој историји књижевности говорила је професор доктор Ирена Шпадијер.
Након беседе проф. Шпадијер, присутнима се беседом обратио и овогодишњи лауреат, проф. др Ђорђе Трифуновић.
У уметничком делу програма наступио је квартет Београдског мушког хора који је извео композицију „Вкусите и видите" Кир Стефана Србина, као и композицију „Радујсја архијерејев доброто“ по тексту из службе Светом Сави Теодосија Хиландарца, а аутор музике је Светолик Пашћан.
„Слово љубве“ у преводу Ђорђа Трифуновића говорила је песникиња Ирена Плаовић.
У свечаном програму посвећеном добитнику учествовали су и млади музичари, ученици соло певања музичке школе „Мокрањац“ из класе професорке Валентине Ташкове.
Композицију Корнелија Станковића „Сунце јарко не сијаш једнако“ отпевала је Софија Свидерски, сопран, уз клавирску пратњу Александра Станковића.
Баритон Бојан Медић отпевао је песму Исидора Бајића „Дивна си“ уз клавирску пратњу Александра Станковића, док је композицију Исидора Бајића „Ала нешто“ извела сопран Теодора Марић.
Програм је водила Вјера Мујовић, драмски уметник, сценарио је написао Радомир Путник, док је редитељ свечане академије „Похвала Доситеју“ била Ивана Драгутиновић Маричић.
НА СТРАНИ ИСТИНЕ, НАУКЕ И ПРОСВЕЋЕНОСТИ
Поштовани лауреату Доситејеве награде, драги професоре Трифуновићу,
Уважени чланови жирија, драге колеге, пријатељи Доситејеве задужбине,
Није лако у овако ограниченом времену дати портрет једног од највећих српских и светских медиевиста, великог научника, сјајног професора и врсног педагога.
Ђорђе Трифуновић је рођен у Београду 1934. године у породици Радмиле и Владе Трифуновића, која је однеговала тројицу изузетних научника и професора Београдског универзитета. После основне школе похађао је Шесту мушку гимназију, а период детињства, дечаштва и ране младости на Звездари остао је његово својеврсно емотивно уточиште целога живота. У гимназији је већ објављивао поетску прозу и ангажоване текстове, а као бруцош, и потом студент, публиковао је чланке у Студенту и Видицима. У гимназији ће се и „заразити“ уметношћу у широком смислу – особито глумом, чије je теоријске основе већ тада озбиљно проучаваo. То ће резултирати положеним пријемним испитом на одсеку за глуму на тадашњој Академији за позоришну уметност. На срећу и корист српске филологије и медиевистичке науке, Трифуновић се ипак определио за студије књижевности и 1957. дипломирао на групи за југословенску књижевност ондашњег Филозофског факултета. Ширини али и дубини његовог образовања свакако је допринело и посвећено четворогодишње студирање старогрчког (и потом византијског грчког језика) на Одељењу класичних наука код, како он с поносом истиче, чувеног Мирона Флашара, али и дружење са највећим историчарем српске средњовековне уметностии учитељем свих каснијих историчара ликовне уметности код нас – Светозаром Радојчићем. Тајне црквеног песништва откривао је у разговорима са знаменитим литургичаром Лазаром Мирковићем, а у проучавању рукописног наслеђа саговорника је имао у историчару Владимиру Мошину. О непролазним лепотама српске поезије размењивао је мишљења са својим пријатељем Васком Попом, са којим је и сарађивао на откривалачким издањима старих наших писаца. Ђорђе Трифуновић није имао претходника на матичном факултету нити непосредног учитеља. Свој пут је крчио сам, а дружења и пријатељства која сам поменула, заправо су била темељ из којег је изникао један самосвојан и свестран научник који је од самог почетка био свестан да проучавање књижевне прошлости подразумева широко образовање и многе специјализације, а да је есенција тога проучавања у истраживању извора и познавању старих српских рукописа. Стога је још као студент друге године кренуо на, за оно време (средина 50-тих година ХХ века), веома необично путовање–за које му је требало тринаест докумената и година дана чекања на визу и дозволе. Био је то одлазак на Свету Гору, још готово непознату ризницу српског рукописног блага. Са тог путовања он ће, поред корисне грађе, понети и једно драгоцено познанство–са младим монахом Павлом, потоњим српским патријархом, са којим је пешке савладавао тешко проходне светогорске стазе и путеве.
На Филолошком факултету (на којем је прошао сва звања до редовног професора)Ђорђе Трифуновић је докторирао 1966,са тезом Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и косовском боју. На Универзитету у Атини, на Теолошком факултету, боравио је 1967/1968. године, усавршавајући се у областима византијске химнографије и грчког језика и том приликом пропутовао целу Јеладу и многа острва, посећујући византијске храмове са нашим и грчким византолозима.Тада је поново боравио на Светој Гори, а резултат тога путовања били су драгоцени описи словенских рукописа у појединим грчким манастирима и значајна открића непознатих дела српске химнографије. Поред Грчке и Свете Горе, током низа година радио је у збиркама старих рукописа широм некадашње Југославије, у Русији, Бугарској и Румунији, а пропутовао је и Италију, Француску, Швајцарску…
***
Као историчар књижевности, Ђорђе Трифуновић је написао велики број радова о старим српским писцима, објављивао изворна дела и преводио са српскословенског, рускословенског и грчког. Неколико стотина публикација, међу којима има знатан број незаобилазних монографија, студија, чланака, као и научних издања, сведоче о богатом и разноврсном опусу једног од најзначајнијих српских медиевиста од средине ХХ века до данас. Навешћу само неке од тих наслова.
Тротомно, двојезично издање Србљака, целокупне старе српске црквене поезије, Ђ. Трифуновић приредио је, после вишегодишњег труда, 1970. године – у атеистичком режиму ненаклоњеном таквој врсти стваралаштва. Дело енциклопедијског карактера ,Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, својеврсни лексикон наше старе литературе, чија реализација би пре приличила целом тиму стручњака а не једном човеку, објавио је 1973. и, допуњено, 1990. године. Поред антологијских издања Из тмине појање (1962), потом Доментијана (1963), Димитрија Кантакузина (1963), монографија и студија посвећених појединим писцима – Јелени Балшић (1972) Данилу Пећком (1976), Стефану Лазаревићу (1979), Исаији (1980), Јефимији (1983) – објавио је и књиге Очевици о велкој сеоби Срба(1982), Огледи и преводи(1995),Са светогорских извора (2004). Приредио је, између осталог, фототипска издањаРадослављевог јеванђеља(2001), Никодимовог типика (у два тома 2004, 2007), Светостефанске хрисовуље (такође у два тома, 2011), Горичког зборника(2019), са свим пратећим научним студијама – и то су најбоља издања такве врсте код нас.По ширини захвата и значају којеима у филолошкој науци посебно се издваја монографија Ка почецима српске писмености (2001), у којој се први пут свеобухватно анализира сва доступна рукописна грађа и почеци наше писмености померају знатно дубље у прошлост. Велика синтеза Стара српска књижевност. Основи (1994, 1995 и треће, знатно проширено издање 2009) јединствена је књижевноисторијска и књижевнотеоријска расправа о старој српској литератури у нашој медиевистици.Такав спој анализе и критике изворне грађе са естетичким разматрањима и теоријским промишљањима старе књижевности нико други у српској медиевистици није у тој мери остварио.
Могло би се набрајати и даље, али – „да се не умноже речи“ – јер се библиографски подаци могу наћи и на другим местима, дозволите ми да цењеном аудиторијуму скренем пажњу и на једну другу страну личности нашег лауреата – на професораЂорђа Трифуновића.
Његова предавања на основним студијама, на којима јетумачио средњовековно сваралаштво и повезивао, на пример, старе српске записе и поетско надахнуће у средњовековној литератури са ликовном уметношћу или са уметничким поступком Андреја Тарковског у филму о Андреју Рубљову – студенте су остављала без даха.
Слушати предавања Ђорђа Трифуновића, учествовати на семинарским вежбањима, расправљати на часовима, радити дипломски, магистарски рад, докторску дисертацију код њега ̶ то је као кад имате посла са великим али захтевним писцима ̶ није их лако читати, компликовани су и понекад тешки, али вам се увуку под кожу и не можете их испустити из руку. А онда, као кад се нађете у чаробном свету велике литературе, осетите се посебним што стичете све већа знања и што се, у правом смислу те речи, бавите науком. Управо је то оно основно осећање које је повезивало и које још повезујесве генерације Старословенског семинара који је пре више од четрдесет година на Филолошком факултету основао Ђ. Трифуновић.Њега су похађали студенти што су већ били положили основни, обавезни предмет – Средњовековну књижевност. Био је то факултативан семинар, али је за његове полазнике он био обавезнији и од најобавезнијих предмета. На њему су стасавали многи, не само домаћи, научници јер је међу полазницима било данас афирмисаних страних медиевиста.
Ту су се училе „тајне заната“: основе палеографије и археографије, текстологије, начела издавања старих текстова. На семинару се улазило у „свет Ђорђа Трифуновића“. Ако је постојало место где се српски средњи век откривао у свој својој пуноћи и лепоти – био је то кабинет 40 на Филолошком факултету. Окупљени око стола Павла Поповића и гледајући на зидовима портрете знаменитих научника, студенти су слушали приче и анегдоте из историје славистике, које су глумачки таленат, духовитост и шарм Ђорђа Трифуновићачинили тако живим и стварним.А упоредо с тим радиле су се озбиљне и велике ствари –постепено и неосетно. Онако како је то могао само велики педагог. Како другачије објаснити лакоћу с којом су полазници семинара писали своје прве радове, рађене по строгим и неумољивим критеријумима које је постављао Професор и под његовим будним оком.Његова брига за научни подмладак никада није престајала.Бдео је над својим ђацима, третирајући их као себи равне али ништа мање и не очекујући од њих.
Име Ђорђа Трифуновића отварало је његовим ученицима сва научна врата и код нас и, особито, у иностранству.Могли сте радити у библиотекама затвореним за јавност и прегледати и најтеже доступне рукописе.Било је лако упознати се и разговарати с Никитом Толстојем, Димитријем Лихачовом, Рикардом Пикјом ̶ кад сте Трифуновићев ученик.
Та брига за студенте и млађе колеге очитовала се, између осталог, и у томе што је он, знајући добро чиме се свако од њих бави и шта га највише занима, кад год би у некој књижари-антикварници наишао на ретку и важну књигу, куповао је и поклањао ономе коме је то било потребно. Учио је своје студенте важности поседовања књига и бриге о њима. Многа ретка издања, која су неопходна за медиевистичка истраживања, преснимавао је у више примерака, уметнички коричио код најбољих београдских књиговезаца (чији је занат, узгред, веома добро познавао) и поклањао са одштампаним именима свакога од колега у колофонима.
***
Поред научне делатности и ретког педагошког„нерва“професора Трифуновића и несебичног дељења знања и искуства, издвојила бих овом приликом и његов изузетан морални интегритети велику академску храброст.
Када се 1970. године појавио Србљак, не као антологија (избор), него као свеобухватно издање целокупне до тада познате старе српске црквене поезије – одасвуд су се обрушили на њега – од комисија и органа владајуће Комунистичке партије до такозваних људи из струке. Једни су, оркестрирано осуђујући, указивали на идеолошку неподобност и повратак мрачњаштву средњега века, а други, у сличном маниру, а недовољно познавајући материју, покушавали, хорски, да пронађу мањкаваости. Идејни творац Србљака и приређивач, Ђорђе Трифуновић је, и поред неколико сарадника и учесника у том издању, сам примао ударце, и једини остао на ветрометини вишегодишње хајке, непоколебљив у свом ставу и уверен у исправност свога подухвата. И заиста – време је демантовало и једне и друге, а Србљак остао непревазиђено сведочанство о богатству и оригиналности старе српске химнографије, јединствено у целом словенском свету.
Ђорђе Трифуновић није 1998. године потписао уговор о раду који је био израз лојалности тадашњем режиму, па је, консеквентно томе, био, са групом колега, отпуштен са Универзитета (годину дана пред пензионисње) и забрањен му је био улазак на Факултет.
Када су се, нешто више од две деценије доцније, професори и студенти Филолошког факултета побунили против криминалног и корумпираног деканског колегијума, међу само неколико потписа подршке професора у пензији, био је, наравно, и потпис Ђорђа Трифуновића, а он се, иако у високим годинама и у јеку пандемије придружио колегама и студентима на јавном протесту.
То је, даме и господо, Ђорђе Трифуновић –научник и професор –увек уз својестуденте и колеге, увек на правој страни – настрани истине, науке и просвећености– управо оних вредности, ваља се данас тога подсетити, што их је Доситеј, дошавши из великог света у пробуђену Србију, завештао своме роду.
Проф. др Ирена Шпадијер
Желим најпре да поздравим све који смо се окупили данас да искажемо поштовање према делу великога Доситеја. Са овог места захваљујем члановима жирија Доситејеве задужбине који су посветили пажњу моме труду и скромним доприносима.
У оваквим приликама добитник награде понекад гласно размишља о додељеном му признању, па ћу тако и ја покушати.
Пре више деценија, када сам ступао у занат и струку којом се још бавим, прочитао сам, а иза њих и чуо, речи знаменитог српског филолога Љубомира Стојановића.Пригодом једног јубилеја строги Стојановић се обратио слављенику, то јест Александру Белићу, негдашњем свом ученику на Великој школи. Стојановић почиње и каже: „Драги ми учениче и учитељу!" Незаборавне Стојановићеве речи сада све више сагледавам када и сам могу да их у множини упутим многим мојим ученицима. А све то леже у непрекидном и племенитом наслеђу.
Ето, ја тако доживљавам додељено ми признање.
У оваквим приликама важи леп обичај да награђени произнесе нешто о личности чије име носи награда.
У овом тренутку присећам се студентских година када сам замислио да на Светој Гори, поред осталог, видим здање духовне школе назване ,,Атониас", где је наш Доситеј Обрадовић желео да слуша чувене професоре и философе.
У мом казивању надахњујуће се јавља символ манастира Ивирона, према коме хитају двојица сапутника из Србије, што ће обојица носити у сећању све до својих позних година.
***
Било је то давно, веома давно, када сам се у другој години студија одлучио да одем на Свету Гору. После отежавајућих административних поступака и дугог чекања са цариградско- грчке стране - августа 1956. нашао сам се у Грчкој. Занемарићу сада сву заводљивост приповедања о дешавањима око Свете Горе. Тог жарког августовског дана из лађице приспеле у луку Дафни ступила су на Свету Земљу Атоског полуострва, колико ми је познато, само два поклоника из Србије: јеромонах Павле, усамљеник са Калуђерских Бара у Србији и тада благодејанац на теолошком усавршавању у Атини, и моја маленкост. Као сапутници кренули смо из Кареје према источној обали, што нас је довело до манастира Ставрониките, необично постављеног на стрмој стени према мору. Намера нам је, пре него што стигнемо у Хиландар, да близу манастира Ватопеда видимо некада познату духовну школу „Атониас“, чије је професоре желео да слуша наш Доситеј Обрадовић. Ради тога журимо према манастиру Ивирону, у чијој ћемо луци сачекати малу моторну лађицу.
Сећам се. Пред нама је дуго пешачење по песку уз стеновиту обалу. Нигде живе душе. Само сребрнасто усијани треперави ваздух. Хитамо већ уравномереним кораком. Након једног и по сата хода стижемо у Ивирон и његову луку. У бележници у коју сам тада уносио појединости стоји: „Море je све немирније. Једва смо ушли у лађицу. По највећим таласима лелујамо се према северу... После неколико сати напорне пловидбе стижемо у луку манастира Ватопеда."
Близу манастира, на једном брежуљку, налазе се сада рушевине духовне школе (академије) „Атониас“.
Добар глас о школи и њеним професорима надалеко се чуо y православном свету. Подстакнут тако сазнањима о светогорској академији и њеном ученом Евгенију Вулгарису, двадесетпетогодишњи Доситеј се са Крфа упутио на Свету Гору да слуша чувеног професора. Најпре је стигао у манастир Светога Павла, који су у средњем веку васпоставили српска властела и монаси. Одавде је пошао ка Хиландару, одакле би се упутио духовној академији. Ту је сазнао да је академија престала да ради још пре пет година. Нашао је само напуштену зграду Академије. Зато ће остати неколико месеци у Хиландару, коме је, касније, посветио само пола штампане странице. У стиру је нашао, како је записао ,,неколико Сербов, који се ва века с Болгари инате, и не могу да се погоде, чији је Хиландар". Стиче се утисак, преко писаних сведочења, да Доситеја нису привлачиле старине и библиотека манастира. То и није могло да се деси, јер се братство, у том раздобљу, немарно и небрижно односило према књигама, нарочито рукописним, што у својим путописима истичу источни и западни поклоници и путописци. Доситеј је у Хиландару сачекао пролеће и одмах кренуо за Смирну да слуша грчког философа Дендрина.
Урушено некадашње знатно здање Академије, са низом прозорских шупљина, нас двојицу поклоника није привлачило. Отпловили смо према хиландарском пристаништу и ускоро смо се нашли у српском манастиру, где се окончало наше хитање готово бескрајном пешчаном стазом до Ивирона. Иако смовише дана боравили у Хиландару, ретко сам сретао јеромонаха Павла. Он је још по мраку и пре свитања одлазио на дуго богослужење и касније се повлачио у келију где је време проводио у тиховању.
Идуће, 1957. године хиторонисан је за епископа, а 1990. изабран за патријарха српског.
А моје хитање ка манастиру Ивирону окончаће се дванаест година касније. Августа 1968. удружиле су се повољне околности да проверим моју давнашњу жељу и замисао о могућности-да у манастиру има словенских, па тиме и старих српских рукописа. Овде је прилика - да се, и поред све калуђерске скромности, чују имена двојице заслужних светогорских монаха који су омогућили духовну подлогу за стварни приступ рукописима манастира Ивирона. Велики углед и препорука оца Мојсија, Хиландарца, тада прота Свете Горе, и наклоност према словенском предању ивиронског проигумана Калиника - надахњујуће су деловали да се српском писаном наслеђу укаже и дода шеснаест до тада непознатих рукописа. Тако се окончало хитање према манастиру Ивирону започето жарког лета 1956. Откривени рукописи појавили су се као драгоцено и мало познато сведочанство о грчко-српским, а, можда, и грузијско-српским везама и сарадњи.
Но, то је поље за неко друго поколење истраживалаца.
Ђорђе Трифуновић
