Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 21. децембра 2022. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело за 2022. годину, додели проф. др Ђорђу Трифуновићу.
Образложење
Професор Ђорђе Трифуновић, медиевиста светског гласа, рођен је 1934. године у Београду, у ком је, после основне школе и гимназије, дипломирао (1957) на групи за југословенску књижевност ондашњег Филозофског факултета. Цео свој радни век провео је на Филолошком факултету Београдског универзитета, на којем је прошао кроз сва наставничка звања, почев од асистента (1961) до редовног професора (1981). Докторирао је 1966. са тезом Српски средњовековни списи о кнезу Лазару и Косовском боју.
Бавећи се превасходно српском средњовековном књижевношћу и њеним узајамним везама са византијском и другим словенским литературама, професор Трифуновић је своја истраживања широко засновао на испитивању грађе и издавању старих српских рукописа, суверено се крећући у области словенске археографије и текстологије. Сјајан познавалац историографске науке и историје средњовековне уметности, он је дао изузетан допринос естетичким разматрањима старе књижевности, као и њеним свеобухватнијим филолошким проучавањима.
Поред значајног научног опуса, Ђорђе Трифуновић остаће запамћен и као врстан педагог који је формирао бројне генерације млађих проучавалаца наших старина. Почев од 1982. године, када је на Филолошком факултету основао факултативни Старословенистички семинар, чији су полазници били многи данас афирмисани домаћи и страни научници, не само на пољу медиевистике него и других области, он и сада неуморно ради са научним подмлатком. Посвећеност, научни и морални интегритет професора Трифуновића и знање које штедро дарива својим ученицима јединствени су у нашој академској средини. Као и раних педесетих година ХХ столећа када је, упркос забранама и ограничењима, одлазио, попут Доситеја, у свет по нова знања, а потом се враћао и преносио их својим ђацима, он је и данас активан и веома ангажован у животу академске заједнице.
Жири је радио у саставу: Марко Недић, Дарко Танасковић, Љубодраг Димић (председник), Славко Гордић и Радивоје Микић.
У Београду, 21.12.2022. године
Свечано уручење награде „Доситеј Обрадовић” за животно дело за 2022. годину уручена је проф. Ђорђу Трифуновићу на свечаној академији „Похвала Доситеју“ 20. јуна 2023. у Народном позоришту у Београду.
Задужбина „Доситеј Обрадовић“, уз подршку Министарства културе Владе Републике Србије, Народне банке Србије и Народног позоришта, основала је Награду „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, коју додељује сваке године.
На почетку свечаности чули смо химну Задужбине „Доситеј Обрадовић“, свечану песму „Востани Сербие“ коју је на Доситејеве стихове компоновао Варткес Баронијан. Песму је извео Квартет Београдског мушког хора под диригентским вођством протођакона Владимира Руменића, а наступили су Радивоје Спасојевић, Милан Гашић и Ненад Ристић.
У име Задужбине и жирија за доделу награде за животно дело, образложење жирија прочитао је др Душко Бабић, председник Управног одбора Задужбине.
О стваралаштву професора доктора Ђорђа Трифуновића и његовом доприносу нашој историји књижевности говорила је професор доктор Ирена Шпадијер.
Након беседе проф. Шпадијер, присутнима се беседом обратио и овогодишњи лауреат, проф. др Ђорђе Трифуновић.
У уметничком делу програма наступио је квартет Београдског мушког хора који је извео композицију „Вкусите и видите" Кир Стефана Србина, као и композицију „Радујсја архијерејев доброто“ по тексту из службе Светом Сави Теодосија Хиландарца, а аутор музике је Светолик Пашћан.
„Слово љубве“ у преводу Ђорђа Трифуновића говорила је песникиња Ирена Плаовић.
У свечаном програму посвећеном добитнику учествовали су и млади музичари, ученици соло певања музичке школе „Мокрањац“ из класе професорке Валентине Ташкове.
Композицију Корнелија Станковића „Сунце јарко не сијаш једнако“ отпевала је Софија Свидерски, сопран, уз клавирску пратњу Александра Станковића.
Баритон Бојан Медић отпевао је песму Исидора Бајића „Дивна си“ уз клавирску пратњу Александра Станковића, док је композицију Исидора Бајића „Ала нешто“ извела сопран Теодора Марић.
Програм је водила Вјера Мујовић, драмски уметник, сценарио је написао Радомир Путник, док је редитељ свечане академије „Похвала Доситеју“ била Ивана Драгутиновић Маричић.
Ускоро...
Желим најпре да поздравим све који смо се окупили данас да искажемо поштовање према делу великога Доситеја. Са овог места захваљујем члановима жирија Доситејеве задужбине који су посветили пажњу моме труду и скромним доприносима.
У оваквим приликама добитник награде понекад гласно размишља о додељеном му признању, па ћу тако и ја покушати.
Пре више деценија, када сам ступао у занат и струку којом се још бавим, прочитао сам, а иза њих и чуо, речи знаменитог српског филолога Љубомира Стојановића.Пригодом једног јубилеја строги Стојановић се обратио слављенику, то јест Александру Белићу, негдашњем свом ученику на Великој школи. Стојановић почиње и каже: „Драги ми учениче и учитељу!" Незаборавне Стојановићеве речи сада све више сагледавам када и сам могу да их у множини упутим многим мојим ученицима. А све то леже у непрекидном и племенитом наслеђу.
Ето, ја тако доживљавам додељено ми признање.
У оваквим приликама важи леп обичај да награђени произнесе нешто о личности чије име носи награда.
У овом тренутку присећам се студентских година када сам замислио да на Светој Гори, поред осталог, видим здање духовне школе назване ,,Атониас", где је наш Доситеј Обрадовић желео да слуша чувене професоре и философе.
У мом казивању надахњујуће се јавља символ манастира Ивирона, према коме хитају двојица сапутника из Србије, што ће обојица носити у сећању све до својих позних година.
***
Било је то давно, веома давно, када сам се у другој години студија одлучио да одем на Свету Гору. После отежавајућих административних поступака и дугог чекања са цариградско- грчке стране - августа 1956. нашао сам се у Грчкој. Занемарићу сада сву заводљивост приповедања о дешавањима око Свете Горе. Тог жарког августовског дана из лађице приспеле у луку Дафни ступила су на Свету Земљу Атоског полуострва, колико ми је познато, само два поклоника из Србије: јеромонах Павле, усамљеник са Калуђерских Бара у Србији и тада благодејанац на теолошком усавршавању у Атини, и моја маленкост. Као сапутници кренули смо из Кареје према источној обали, што нас је довело до манастира Ставрониките, необично постављеног на стрмој стени према мору. Намера нам је, пре него што стигнемо у Хиландар, да близу манастира Ватопеда видимо некада познату духовну школу „Атониас“, чије је професоре желео да слуша наш Доситеј Обрадовић. Ради тога журимо према манастиру Ивирону, у чијој ћемо луци сачекати малу моторну лађицу.
Сећам се. Пред нама је дуго пешачење по песку уз стеновиту обалу. Нигде живе душе. Само сребрнасто усијани треперави ваздух. Хитамо већ уравномереним кораком. Након једног и по сата хода стижемо у Ивирон и његову луку. У бележници у коју сам тада уносио појединости стоји: „Море je све немирније. Једва смо ушли у лађицу. По највећим таласима лелујамо се према северу... После неколико сати напорне пловидбе стижемо у луку манастира Ватопеда."
Близу манастира, на једном брежуљку, налазе се сада рушевине духовне школе (академије) „Атониас“.
Добар глас о школи и њеним професорима надалеко се чуо y православном свету. Подстакнут тако сазнањима о светогорској академији и њеном ученом Евгенију Вулгарису, двадесетпетогодишњи Доситеј се са Крфа упутио на Свету Гору да слуша чувеног професора. Најпре је стигао у манастир Светога Павла, који су у средњем веку васпоставили српска властела и монаси. Одавде је пошао ка Хиландару, одакле би се упутио духовној академији. Ту је сазнао да је академија престала да ради још пре пет година. Нашао је само напуштену зграду Академије. Зато ће остати неколико месеци у Хиландару, коме је, касније, посветио само пола штампане странице. У стиру је нашао, како је записао ,,неколико Сербов, који се ва века с Болгари инате, и не могу да се погоде, чији је Хиландар". Стиче се утисак, преко писаних сведочења, да Доситеја нису привлачиле старине и библиотека манастира. То и није могло да се деси, јер се братство, у том раздобљу, немарно и небрижно односило према књигама, нарочито рукописним, што у својим путописима истичу источни и западни поклоници и путописци. Доситеј је у Хиландару сачекао пролеће и одмах кренуо за Смирну да слуша грчког философа Дендрина.
Урушено некадашње знатно здање Академије, са низом прозорских шупљина, нас двојицу поклоника није привлачило. Отпловили смо према хиландарском пристаништу и ускоро смо се нашли у српском манастиру, где се окончало наше хитање готово бескрајном пешчаном стазом до Ивирона. Иако смовише дана боравили у Хиландару, ретко сам сретао јеромонаха Павла. Он је још по мраку и пре свитања одлазио на дуго богослужење и касније се повлачио у келију где је време проводио у тиховању.
Идуће, 1957. године хиторонисан је за епископа, а 1990. изабран за патријарха српског.
А моје хитање ка манастиру Ивирону окончаће се дванаест година касније. Августа 1968. удружиле су се повољне околности да проверим моју давнашњу жељу и замисао о могућности-да у манастиру има словенских, па тиме и старих српских рукописа. Овде је прилика - да се, и поред све калуђерске скромности, чују имена двојице заслужних светогорских монаха који су омогућили духовну подлогу за стварни приступ рукописима манастира Ивирона. Велики углед и препорука оца Мојсија, Хиландарца, тада прота Свете Горе, и наклоност према словенском предању ивиронског проигумана Калиника - надахњујуће су деловали да се српском писаном наслеђу укаже и дода шеснаест до тада непознатих рукописа. Тако се окончало хитање према манастиру Ивирону започето жарког лета 1956. Откривени рукописи појавили су се као драгоцено и мало познато сведочанство о грчко-српским, а, можда, и грузијско-српским везама и сарадњи.
Но, то је поље за неко друго поколење истраживалаца.
Ђорђе Трифуновић
