Матица српска из Новог Сада, најстарија српска књижевна, културна и научна институција била је домаћин свечаног програма Задужбине „Доситеј Обрадовић“ „Доситеј – духовност без граница“ у уторак, 18. маја 2010. године.
О активностима Задужбине и делу Доситеја Обрадовића говорили су Мирјана Драгаш, управник Задужбине, академик Чедомир Попов, председник Матице српске и
проф. др Душан Иванић, члан Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“.
У уметничком делу програма, песници Перо Зубац, Милан Ненадић, Ненад Грујичић и Ђорђо Сладоје говорили су своје песме посвећене Доситеју.
Истакнути српски уметници Урош Дојчиновић, Драгана Радаковић и Гојко Шантић повели су присутне стазама Доситејевих путовања по Европи.
Беседа академика Чедомира Попова, председника Матице српске
Бирали смо мај – време лепог пролећа, да позовемо, да угостимо једну институцију која нам је изузетно блиска, не само по томе што смо ми међу њеним оснивачима, него што она негује једну културну област и српску културу у целини на сличан начин како то ради и Матица српска. Наравно, нема разлога и нема потребе да вас подсећам зашто овде, на овом тлу, ми говоримо о основама те културе коју негују наше две институције. Не треба вас подсетити ни на чињеницу да је овај терен, да је ово подручје било тај историјски простор у којем се формирала и модерна српска култура на тековинама прожимања балканских, византијских, патријархалних српских вредности и модела утицаја из Европе.
У том прожимању, 18. и почетак 19. века створили су на нашем тлу једну симбиозу која је у самој суштини и данашње српске културе, створили су један низ малих али врло делотворних и дуготрајних центара српског духа од Трста до Арада и Темишвара, формирали су је и оспособили, даровали српском народу једно сазвежђе таквих стваралаца који су нашу културу оплеменили и дали јој посебан вид који има свака национална култура, вид једног прожимања многих вредности. У том сазвежђу сигурно да је Доситеј Обрадовић јако много значио.
Ја, наравно, нећу о томе држати предавање, али хоћу да кажем да је он нешто посебно даровао и донео српском народу, не губећи свој властити идентитет и оне вредности на којима се подизао. Тако је издејствовао себи место у светом тројству српске културе – Свети Сава, Доситеј и Вук. Шта је, заправо, то што је Доситеј даровао и донео српском народу и завештао као праве вредности? То је, пре свега, у филозофској мисли једна рационална просветитељска идеологија и мисао на којој и данас овако деформисани свет почива. Доситеј je, с друге стране, донео у духовном смислу упутство да је писана реч, да је књига то извориште без којег нема развоја ниједног народа и дао нам је веру у вредности своје националне припадности.
Доситеј Обрадовић је био рад да вазда учи путујући, сагледавао је туђе вредности и свесно градио програм – како њих уградити у српску националну културу. Доситеј је, осим тога и поред тога, задржао своје родољубље и доказивао га и то је касније један од његових завета, да се ниједна култура без своје националне основе не може развити у довољној мери и не може сачувати свој народ од губљења у другим окружењима.
Доситеј је, када је био још сасвим млад, уписујући се на један од немачких универзитета, на питање „Из које сте земље“ 1782. год написао „Из Србије“, онда када Србије као било каквог светског субјекта није било, осим у географском и духовном смислу. Тиме је доказао да је дух надмоћан над свим режимима, над свим границама, над свим политичкм распоредима снага, и то треба чувати.
Ето, то су главне поруке доситејевских мисли које заправо повезују наше две институције, и које чине њихову сарадњу не само потребном него и неопходном у борби за очување тих вредности, за очување тих порука, као потврду њиховог непролазног трајања. Доситеј је умео да споји универзално са националним, да споји српско са европским. Није европеизација Срба и њихове културе почела јуче, ни данас, него одавно, одувек, како су говорили Матичини оснивачи – од данас до сутра и за свагда. То правило и та порука коју је нама са просветитељском идејом донео Доситеј несумњиво важи и данас.
Историја у својим недрима крије многе непознанице. Наше две институције настоје да очувају и да покажу да ћемо културом, нашом националном културом уклопљеном у највредније европске тековине, победити све невоље кроз које данас пролазимо. Према томе, Доситејеву задужбину и Матицу српску повезује настојање да покажемо да треба да негујемо и да останемо привржени доситејевском схватању европејства, треба да одбацимо ону појаву која нас толико у наше време узнемирава – да се морамо одрећи своје националне баштине, својих сопствених изворних вредности, потцентити, ниподаштавати и нашу прошлост и нашу властиту културу да бисмо постали европејци. Насупрот томе, Доситеј нам је оставио поруку за одбрану тих властитих националних вредности, наравно не свих, јер ниједна и ничија култура не носи у себи само савршена решења и поруке, а најбоља међу њима су универзалне вредности за све генерације.
Ето, то је задатак наше сарадње са Доситејевом задужбином и не само са Доситејевом задужбином, него и са другим седиштима широм српског националног простора и широм српске културе и српског духа. Одбацити, дакле, оно ниподаштавање и дробљење српског националног духа и простора, него настојати да се он одржи на потребној висини и у потребној кохеренцији. Култура је оно што траје, што надживљава све режиме и све државе, као што је Матица српска надживела до сада седам држава и ко зна колико режима. Доситејева задужбина је једна од таквих институција на које се ослања и Матица српска, а Матица српска је, са своје стране, институција која ће са својим искуством моћи да помогне и деловању ове институције.
Захваљујући томе, ја могу да кажем да ми је изузетно задовољство што нам је вечерас гост Доситејева задужбина, и што формирамо центре деловања Матице српске, што чланови Матице српске из васцелог српства образују своја удружења чланова и пријатеља Матице српске преносећи њене иницијативе, њену поруку у широки круг културних и духовних стваралаца овог народа. Доситејева задужбина је једна од таквих и увек ће нам бити добродошла. Добро нам дошли и вечерас.
академик Чедомир Попов
