У Свечаној сали Дома Војске Србије 17. септембра 2024. године одржан је свечани програм „Доситеју и данас и увек“ којим је Задужбина „Доситеј Обрадовић“ обележила двадест година рада.
Након извођења химне „Боже правде“, беседом „Ум и слобода – Доситејеве кључне речи“ присутнима се обратио проф. др Славко Гордић, дугодишњни члан Управног одбора и органа Задужбине.
Госпођа Мирјана Драгаш, управник Задужбине, је у свом говору „Доситеју и данас и увек – о Доситеју и његовој задужбини“ нагласила значај вредности садржаних у Доситејевом делу, њихово трајање кроз векове и утицај на савремени живот, на потребу да се Доситејевим порукама вратимо трајним врлинама, као што су знање, толеранција, љубав, поштење, поштовање, а које се често заборављају у свакодневном животу.
О оснивању Задужбине „Доситеј Обрадовић“, њеним циљевима и резултатима говорила је Вјера Мујовић, драмски уметник и водитељ програма, а драмски уметници Ана Чупић и Никола Угриновић говорили су стихове посвећене Доситеју песника Миодрага Павловића, Васка Попе, Марије Бишоф, Мирослава Максимовића, Адама Пуслојића, Радомира Андрића, Драгомира Брајковића и Живорада Ђорђевића. Песник Љубивоје Ршумовић говорио је своју песму „Доситеју умиленије“. Ове песме посвећене Доситеју сабране су у књизи „Песмотворци песмотворцу“ Драгомира Брајковића.
Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“ под диригентским вођством потпуковника Александра Ђурова припремио је музички део свечаног програма Ансамбл „Бинички“ извео је Тобџијско и Краљево коло, као и композиције Друга руковет и Тебе појем Стевана Стојановића Мокрањца, Што се боре мисли моје Корнелија Станковића и Све док је твога благог ока Исидора Бајића. Свечаност је завршена композицијом Востани Сербие Варткеса Баронијана за коју је текст написао Доситеј Обрадовић далеке 1804. године.
Задужбина се најтоплије захваљује Дому Војске Србије на изванредној уметничкој, организационој и техничкој подршци и исказаном гостопримству за свечани програм „Доситеју и данас и увек“ поводом 20 година рада Задужбине „Доситеј Обрадовић“.
Ум и слобода – Доситејеве кључне речи
Поздравна реч на свечаности поводом три јубилеја Задужбине „Доситеј Обрадовић“
„Очи ума“ и „крила ума“! Већ у овим генитивским метафорама раног Доситеја налазимо прву од две кључне речи потоњег родоначелника и источника модерне српске културе. Друга кључна реч, нераздвојна од првопоменуте, јесте слобода. Јер, како пева један наш савременик, Доситеј је онај који „умом води у слободу“. Овај исказ Крстивоја Илића као да је најавило и оверило, свако на свој начин, неколико десетина значајних српских песника, од Мушицког, Соларића, Сарајлије и Змаја до Попе, Павловића и Симовића. Овај последњи је и аутор познате, епиграмски срочене песме: „Искључи радио, угаси телевизор, / непрочитане новине баци у кош: / седи под неко јесење дрво и читај / књигу коју је написао Доситеј!“
Да и данашњи читалац не сме имати тврде уши за Симовићев наговор посебно потврђује управо поменути Доситејев наук о неразлучивости ума и слободе. Свима нам је знан његов просветитељски критички однос према свему преживелом у ондашњем српском културном и општем животу, као и његово неодступно уверење да нам ваља „сврх сваке ствари слободно мислити“. Од ове његове, својевремено епохално свеприсутне, вере у ум и слободно мишљење није, међутим, била мање силна његова љубав за слободу сопственог народа, што такође добро знамо, мада, сократовски речено, нису ретки ни они који знају али не хају.
Зато, управо овде и данас, подсећамо на неколико крилатих родољубивих речи и херојских чинова нашег великог учитеља, светског путника, зналца једанаест језика, који у једном приватном писму казује како је „карактер Срба чист, мужеван и херојски, колико и ког славнијег народа у Европи“, а у Совјетима здраваго разума како „лежи и лежати ће довека у ропству један народ којега срце не зна шта је национална понос“. Овим речима, свагда актуелним и свежим, као да су овог јутра забележене, аутор је остао доследан до самог краја свог живота, кад у устаничкој Србији, којој је подарио сву своју злехуду уштеђевину и прегалаштво њеног првог министра просвете, „попечитељa просвештенија“, осуђен од Беча на смрт „чим пређе границу“, у часу кад се под навалом Турака Београд хитно евакуисао, изјављује да у Београду остаје и да свето тле „мајке Србије“ не мисли напустити, а да му лепша смрт од смрти под копитама турских хатова и не треба. Ове су чињенице, како нас је недавно подсетио Драган Симеуновић, натерале и најжешће Доситејеве критичаре да му признају „херојски самопрегор у одсудном часу“.
Ако све речено и наговештено, почев од Симовићевих стихова па до Симеуновићевих студија и подсећања, још увек нашим савременицима не даје убедљив одговор на питање Зашто читати Доситеја, како је управо насловљена књига Душана Иванића у издању Задужбине „Доситеј Обрадовић“ (из 2015), онда би ваљало, макар телеграфски, подсетити на увиде овог поузданог историчара српске књижевности. Најкраће речено, по Иванићевим налазима, постоји голем низ одговора на питање из његовог наслова, међу којима „осим оних књижевноисторијске, педагошке, националне, културноисторијске природе“ има и оних „који се тичу личног укуса и задовољства у тексту“, изазваног „једном изузетном стилско-реторичком енергијом“, хумором и „широком скалом сликовитости“.
Дакако, већина поменутих тематских и експресивних својстава као разлога за читање Доситејевог опуса одликују и Совјете здраваго разума, објављене у Лајпцигу 1784, чија је годишњица један од лепих повода нашој светковини, а међу чијим корицама читамо пет чланака, три трактата из етике, у којима је аутор хтео „само почетак наравоучителне философије дати“, као и два аутобиографски утемељена есеја.
Други, пак, јубиларни повод нашој свечаности је двеста двадесета годишњица Доситејеве химне „Востани Сербие“, која нам је свима поодавно на срцу и у слуху, а за чије место у друштву и јавности Задужбина улаже вишегодишње напоре, о чему је пре неколико месеци било речи и на свечаном програму „Химна химни“, уприличеном под овим кровом.
Трећем нашем јубилеју, двадесетогодишњици постојања и широког спектра деловања Задужбине, претходило је обележавање њеног пунолетства пре две године. У данашњем подсећању на ондашњи извештај, уз неке нужне допуне, тешко је без пропуста и огрешења сачинити плетеницу разноликих активности, тема, наслова и имена, која је навела законодавце да с јаким разлогом уврсте Задужбину у ред институција од посебног значаја на културној, научној и педагошкој мапи наше земље. Нек овај пут најпре буде поменута брига око обнове Доситејеве родне куће у Чакову, у Румунији, па приређивање и објављивање најпотпунијег научног издања његових целокупних дела, те одржавање низа међународних научних скупова, симпозијума и округлих столова, сачуваним од заборава посебним зборницима и хрестоматијама. Доситеј и Европа, дом и свет, то је истраживачка орбита трију у Задужбини објављених монографија италијанских слависткиња Марије Рите Лето, Николете Кабаси и Персиде Лазаревић Ди Ђакомо, као и недавно објављених књига Радомира Путника, Душана Иванића и Драгана Симеуновића. Али, колико год загледана у велике теме и имена, какав је случај и са њеном наградом страном издавачу за преводе српских писаца, или с Наградом „Доситеј Обрадовић“ за животно дело домаћим истакнутим научницима и уметницима, Задужбина, у доситејевском духу, да и то кажемо, са истом посвећеношћу настоји и на дослуху с младима и најмлађима посредством својих радионица, приредаба, конкурса и награда, каква је и она с поетским називом „Доситејево златно перо“. Довољно је, уосталом, статистичким системом случајног узорка, погледати само календар првог полугодишта текуће године па се осведочити о, песнички речено, „миљу и обиљу“ прегнућа, иницијатива и резултата наше Задужбине, из које, безмало сваког дана, исијава радосна вест о њеном бодром и креативном ходу кроз ово драматично време. Ваш извештач, на муци с питањем шта издвојити, поменуће макар оснивање Савета Задужбине, припрему за скори научни скуп „Савременост Доситејевог дела“, такмичење ученика средњих школа у књижевности, посету Задужбини Савеза Срба из Румуније, традиционалну манифестацију посвећену Светском дану поезије, низ манифестација посвећених „Доситејевом дану“, промоције часописа „Доситејев врт“ и „Српска мисао“ с тематским блоком о Доситеју, као и Симеуновићеве књиге Политичка мисао нововековних српских просветитеља, с Доситејем као главним њеним јунаком. Као да је, ипак, највише сјаја али и присности било на свечаној академији под називом „Учитељ Доситеј“, одржаној 23. априла, где се, уз надахнуте беседе и уметничке наступе, чула и поздравна реч Славице Ђукић Дејановић, министра просвете, која је уручила повеље „Доситеј Обрадовић“ најуспешнијим образовно-васпитним установама, училиштима, струковним удружењима и појединцима.
Да признања не мимоилазе ни саму Задужбину, посведочује венац награда и похвала нашем раду, међу којима је и Сретењска златна медаља за заслуге у култури. С не мањим поносом Задужбина је доживела и законску одлуку о обележавању Доситејевих дана у нашим школама, као што су Вукови дани, као што је Св. Сава. Тако је напокон и на овај, официјелан начин Доситеј, што би рекао Душан Иванић, „уврштен у велико тројство српске културе“.
Поменимо, на самом крају, уз високо поштовање за утемељиваче и прве прегаоце, и неколико челника и најагилнијих сарадника наше Задужбине у последњим годинама. Поред већ спомињаних имена, посебан и трајан печат овој кући дали су и дају Мирјана Драгаш, Душко Бабић, Горан Перчевић, Војислав Јелић, Марко Недић, Рада Ђуричин, Марија Бишоф, Драгана Вукићевић и Драгана Грбић, али и многи други из Србије и дијаспоре. Како стоји у једном ранијем извештају, њихов је допринос немерљив и пружен несебично, без питања „шта ја имам од тога и шта добијам“, што је, додали бисмо, у лепом сагласју с Доситејевом посланицом „поштеном раду српском“, од којег не иште „никаква достојинства“, него му жели и иште његову „ползу и исправљеније“.
Хвала вам на пажњи!
Славко Гордић
Доситеју и данас и увек – о Доситеју и његовој задужбини
Доситеј Обрадовић – јединствено име и јединствено дело!
Створено је у једном времену а увек је вођено жељом за стицањем нових знања и учења. Доситејево дело је постало трајна и жива порука свим генерацијама, јер носи заветну поруку: да само деловање на истини и здравом разуму, у интересу добра заједнице, оправдава јединку као друштвено биће!
У новије доба српске историје ми немамо значајнијег и утицајнијег проповедника пожељних и великих вредности - као што су добро, доброчинство, љубав, трпељивост, пријатељство, поштовање себе и другог, сарадња, верска толеранција, солидарност, разумевање свог и свих других народа. Да ли су те вредности трајне? Да ли оне човека и један народ чине бољим и срећнијим уколико негује те и сличне вредности? Исто тако – од Доситеја нема већег критичара наших и свих општих слабости, пре свега незнања и заосталости.
Знао је он да је српски народни језик основно средство да се образовањем и учењем (увек) обухвате сви слојеви друштва и једнако дечаци и девојчице и обнови српска држава.
Својим делом он свесно ствара праву националну књижевност на народном језику – намењену свим деловима српског народа ма где се он налазио „на ползу народу свог“. Он није поробљивач ни освајач, он је знао да тамо где се истим језиком (Вуковим) говори, постоји само један народ „ма које вере и закона био“.
Његово дело се славило и поштовало у српским и свим словенским народима у 19. веку, више него у 20. Историјске околности и разни други утицаји скрајнули су његову звезду.
Али, његова кућа је остала, васкрсла, да нас подсети и опомене у овом новом, суровом свету, да без себе самих не можемо опстати ни као људи, ни као народ. Ово време модерног, данас технолошки развијеног света, у име демократије и људских права, нуди нам одрицање од себе, свог идентитета, своје породице и имена, од православља и државе. А то је оно што нас чини народом са идентитетом и именом. Не мирећи се са одрицањем од знања, учења, емпатије, солидарности и поштовања, морамо се држати сигурне луке која ће у човеку (уопште) сачувати праве, истинске, природне и људске вредности.
То нас враћа Доситејевом делу и порукама. Није то заосталост и конзервативизам, већ усклађеност људског живота са животом заједнице и природе. То је живот где се човек човеку радује, где је он друг и подршка, а не вук! Зато је, између осталог, задатак Задужбине да нам јача дух и моралне вредности, да младе подсећа да су школа, књига, језик и писмо оно што ће нам помоћи да очувамо пут хуманости, да ојачамо себе као личности. И без обзира што многи кажу „време књиге је прошло“, знамо да је ово време знања и науке, огромног технолошког напретка. Човек не сме пред тим иновацијама бити слаб. Токови историје су неумољиве, неукротиве реке које носе и против њих се не треба борити, већ само укротити ту чудесну снагу и усмерити у корист живота свих људи.
Управо је у томе и део наше мисије, мисије Задужбине „Доситеј Обрадовић“. Зато у будућем времену наше снаге треба да буду још више усмерене ка окупљању свих оних који су спремни и желе да науче и остваре више, а вредне и талентоване деце има, као што има и њихових наставника! Ширићемо обим рада стварајући мрежу која ће повезивати све у јединствено ново дело. Зато, наш је задатак да Доситеј као идеја и порука буде присутан у школама, градовима, на свим местима где се српским језиком говори и пише. Сектори, подружнице, активи, удружења су облици рада који ће бити више присутни свуда где наш народ живи, а и сви други којима су вредности и циљеви из Доситејевог дела блиски. Зато хоћемо да подржимо школе и наставнике који предано раде у корист ученика и младих. Наши напори биће велики, али уродиће плодом само ако се породица доситејеваца буде ширила!
Место и улога просветних радника (просветитеља) мора да се поштује, са пуно поверења. У томе мора постојати пуна сарадња деце, родитеља, наставника... школа и државе. Нова модерна школа је она која је технолошки опремљена за брзо учење, преношење информација, али је неопходна и методолошка промена рада. Тада у школи није досадно, не учи се за оцену него за знање.
Како заштитити децу од глобалних утицаја, лажи, полуистина, глади и алавости, немара и равнодушности? Како их упутити на пут учења, на пут чувања људских вредности? И данас је љубав иста, као што је некад била, мир и толеранција не мењају ни облик ни боју! Са знањем можемо свуда и увек, без знања (што се данас промовише) остајемо у мраку, изгубљени и ситни... Победа је у књизи и у школи! Технологија нам је олакшала живот и отворила многа врата, неслућене могућности и брзине, али робот не може заменити човека.
Задужбина је дигитализовали Доситејева Сабрана дела као и друга издања, чиме је обезбеђена њихова већа доступност читаоцима, који на тај начин брже усвајају његове величанствене поруке. Ширење знања и свести о себи, о породици, народу, држави, језику, писму, ширење знања о свом идентитету, али и идентитету света у којем живимо наш је заједнички циљ. Писана и изговорена реч мора добити нову вредност, своје уземљење, како бисмо сачували одговорност и достојанство и како бисмо повезали стваралаштво и разумевање свих култура.
Карта Доситејевих путовања је пример и повод сарадње. Свесни себе и своје духовне снаге и трајања, данас се поново враћамо себи и старим провереним вредностима. Јачањем приватног сектора, стварањем моћних приватних фирми и појединаца, поново се ствара могућност за развој и заштиту задужбинарства, за развој личне и корпоративне филантропије. Ово је важно, како бисмо и мимо државе, заштитили разне облике културног стваралаштва. Такав модеран облик корпоративне филантропије показао је још пре више од 20 година Хемофарм, који је откупио Доситејеву кућу у Чакову и поклонио Задужбини чије је оснивање и покренуо. Данас се он огледа у идеји о повезивању Милете Гајића, у раду Интеркомерца и директора Горана Перчевића који је постао суоснивач Задужбине. Задужбинарство је и рад за Задужбину, без личног интереса. У новије време таква је и подршка Дома војске који је уз нас увек кад треба. Хвала! Ту се са дубоким разумевањем истиче присуство генерала Михаила Зоговића, као покретача. Све је то Задужбина и задужбинарство. Ту породицу морамо ширити и наредних година и остварити нове резултате и успехе. Нови задужбинари ће традицију задужбинарства обновити.
Али, све то не значи да ћемо у будућем времену занемарити сталне облике рада. Ту су ученички конкурси, научни и стручни скупови, тематске расправе, Књижевни салон „Код Доситеја“, издавање књига, научних и стручних часописа као што је „Доситејев врт“, промоције младих писаца и истраживача, слависта, лектора, који су посвећени Доситејевом делу и афирмацији његове стваралачке филозофске и педагошке, али и научне и књижевне мисије. Неговаћемо и Доситејеве дане као посебну врсту окупљања. Тиме ћемо повезати Доситејеве поруке са савременошћу. Стараћемо се да Доситејев поглед на свет и односе у њему, буде више присутан у савременом друштву, што се посебно односи на младе.
То је порука, молба и посао Задужбине „Доситеј Обрадовић“ за 21. век. Зато удружимо своје снаге да нам свима буде боље – ја верујем у то! Сигурна сам да у то верујете и ви – зато смо данас овде! ХВАЛА
Мирјана Драгаш,
управник Задужбине "Доситеј Обрадовић"
