Годишња скупштина Задужбине „Доситеј Обрадовић“ одржана је 12. марта 2010. године. Након извођења химне „Востани Сербије“, Годишњу скупштину је пригодном беседом отворио председник Скупштине Задужбине Никола Мирков. Присутним званицама обратили су се и Радомир Путник, председник Управног одбора Задужбине, Мирјана Драгаш, управник и Милета Радојевић, председник Надзорног одбора, који су говорили о успесима Задужбине да,
упркос ограниченим финансијским средствима, оствари изузетне програме у претходној години.
У раду Скупштине учествовали су и бројни културни и јавни радници који су у конструктивној дискусији изнели велики број предлога за још бољу афирмацију Задужбине „Доситеј Обрадовић“. Активности Задужбине у претходном периоду, као и најављени Програм рада за 2010. годину, представљају путоказ за очување дела и порука које нам је оставио велики српски просветитељ и први министар просвете модерне Србије.
Годишњу скупштину Задужбине увеличали су својим талентом млади музичари, Ивана Кларић, сопран и Никола Василијевић, клавир, ученици Музичке школе „Јосип Славенски“ у класи професора Мирољуба Аранђеловића Расинског.
Поштовани пријатељи, најпре два цитата, као уписивање могућних координата Доситејевог дела:
"Доситеј је својим оштрим погледом обухватио све душевне потребе свога народа, који је у моралној запуштености и умном мраку био дубоко пао... Уз пркос упорној струји противничкој, Обрадовићев је дух оплодио срца хиљаде људи, дигао их је у нов живот духовни, и његова ће неизгладива успомена живети вечито код потомака његових. Доситејево је име све то што у народу вреди“. Павле Јосиф Шафарик.
"Настављање и развијање доситејевских традиција део је савремених културних борби“ – написао је пре седамдесет година Ђорђе Јовановић.
Тај сажети, лаконски срезани исказ, и данас је, може бити више него икад у раздобљу од његовог настанка, тачан, жив, делатан и усуђујем се да кажем, судбоносан.
У доба у којем се национално и грађанско, српско и европско, своје и туђе, насилно противстављају, сучељавају, искључују;
У доба у којем се почесто скоројевићско откривање себе преузноси и бахато размеће полузнањем и лажним усхићењем и шупљим родољубљем;
У доба у којем нам се свесрдно препоручује да се одрекнемо себе не бисмо ли постали бољи, паметнији, вреднији, цилизованији;
У овакво доба Доситејев лик, његова мисао и његово дело, делују отрежњујуће, упућујуће, лековито, и за разборитог савременика- обавезујуће.
Пре безмало четвртину миленијума благочестиви Доситеј нам предочава да не можемо постати нешто ако смо ништа; да не можемо досегнути европски дух и културу ако не поштујемо и не унапређујемо свој дух и своју културу, да напредак не предспоставља само узимање него и давање, поштовање и самопоштовање.
Горљивим заточницима културне Европе по сваку цену, онима који количином стида и згражања над својим, мере сопствену оданост „вишим“ циљевима, онима који свако бављење прошлошћу поиствећују са натражњаштвом, а помињање националног римују са ускогрудошћу и ксенофобијом, Доситеј својим делом одговара: Једино право родољубље јесу знање и честити рад а без познавања себе и неговања самосвојности не можемо делотворно усвојити туђе, ма колико вредно било.
Истина је да савременици раздобља у којем живе пречесто осећају преломним и судбоносним. Живот је уосталом један, јединствен и непоновљив те је и разумљиво што сваки жучнији, борбенији или човековољубивији учесник и тумач свога времена то устврђује. Прикључујем се том свевременом низу осећањем да су нам разборитост, трпељивост и знање о себи и другима, потребнији него икад.
И ето нас опет, сред разноликих непогода, осветљених зраком Доситејевом: смисао живота и одгонетање велике тајне његове су; рад, љубав, разум и разборитост, толеранција, мера – мера у свему.
Прилог неразумевању најблаже речено уздржаности према Доситеју, дајем, надам се не одвећ јеретички и следећим питањима: Нису ли поштовање човека, бављење врлинама и манама његовим целога живота, нису ли широм отворене очи Доситејеве, - прозреније и удивленије према свету око себе и у себи, - најумилнија химна Створитељу?
Није ли одсјај његов у нама, свеједно како га именовали – Смислом, Разлогом, Почелом, Богом самим; није ли он и мера и љубав и трпељивост, и радост и тежења ка сазнању?
Није ли наш Доситеј, Докситеј то својим делом доказао?
С тога је велика привилегија поштовани пријатељи, што нам је дато да верујемо да из његове сенке јасније разазнајемо свет око себе и разабирамо шта нам ваља чинити. Хвала вам, даме и господо, и желим вам успешан рад."
Никола Мирков
