Завршен је осми књижевни конкурс „Доситејево златно перо“ за младе ауторе, у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност.
Жири у саставу : Војислав Јелић, председник и чланови Јана Алексић и Валентина Вукмировић донели су одлуку да се „Доситејевим златним пером“ награде радови следећих аутора:
Прва награда
Тамара Бабић – „О светим местима Светог Саве: хијеротопија Истока и Запада у Доментијановом и у Теодосијевом житију Св. Саве"
Друга награда
Саша Губеринић - „Невиђено добар дан“
Трећа награда
Владимир Д. Папић – „Луткина кућа као механизам стуб(ов)а друшт(а)ва: Ибзен – Јелинек – Лебовић"
Немања Гојковић - „Детектовање иманентне структуре“
Похвале
Невена Лукинић - „Словенија у стваралаштву Иве Андрића“
Марија Живковић - „Наштимана нит маште у делима Коље Мићовића“
Стефан Младеновић - „Табашевићев „роман без Романа”: „Тихо тече Mисисипи” као историографска метафикција“
Наташа Дракулић Козић - „Обредни театар између мита и представе“
Књижевна награда „Доситејево златно перо“ се и ове године реализује уз подршку Секретаријата за културу града Београда, који је препознао значај ове награде за младе писце у културном животу престонице.
Честитамо награђеним ауторима, а свим учесницима конкурса желимо много успеха у даљем раду!
Награда „Доситејево златно перо“ (2022)
Образложење жирија
Живећи у времену ненаклоњеном култури, увиђамо све већу потребу за негованим културним навикама, говором и писањем, којима и даље зрачи лик и дело Доситеја Обрадовића. Бреме таквог увида усвојили су и пријављени учесници овогодишњег конкурса за награду „Доситејево златно перо“. Поред тога што су изградили критичко мишљење и испољили поучна запажања о књижевним и културним феноменима прошлих и наше епохе, награђени и похваљени аутори су успели да своју стваралачку и есејистичку имагинацију уверљиво артикулишу. Према степену успелости књижевне артикулације жири у саставу Војислав Јелић (председник), Валентина Вукмировић Стефановић и Јана Алексић донео је одлуку о додели награда.
Првом наградом овенчана је Тамара Бабић за есеј „О светим местима Светог Саве: хијеротопија истока и запада у Доментијановом и у Теодосијевом Житију Св. Саве“. Друга награда припала је Саши Губеринић за причу „Невиђено добар дан“. Трећу награду равноправно деле Немања Гојковић за причу „Детектовање иманентне структуре“ и Владимир Д. Папић за оглед „Луткина кућа као механизам стуб(ов)а друшт(а)ва: Ибзен – Јелинек – Лебовић“.
Жири похваљује следеће ауторе: Невену Лукинић за есеј „Словенија у стваралаштву Иве Андрића“, Марију Живковић за есеј „Наштимана нит маште у делима Коље Мићовића“, Наташу Дракулић Козић за есеј „Обредни театар између мита и представе“ и Стефана Младеновића за есеј „Табашевићев „роман без Романа”: „Тихо тече Mисисипи” као историографска метафикција“.
Тамара Бабић, ауторка есеја „О светим местима Светог Саве: хијеротопија истока и запада у Доментијановом и у Теодосијевом Житију Св. Саве“, на научно утемељен начин скреће пажњу на то да су дела српске средњовековне књижевности незаобилазна за оцртавање духовних координата српског културног простора и европског цивилизацијског модела. Тежиште аналитичко-синтетичког промишљања у овом огледу из области медијaвeлистике и културне историје јесте средњовековни приказ простора на семиотички установљеној релацији истока и запада, уједно и као топосâ, и као сферâ и као граничникâ ондашњег мисаоног система. Са циљем да разјасни некадашање поимање просторних, као симболичких категорија, које су у међувремену попримиле за овдашње прилике преусдно културно и геополитичко значење, ауторка испољава завидан ниво херменеутичког умећа, то јест способност уживљавања у дух епохе у којем су настала канонска житија и увиђања поетичке разноликости Доментијановог и Теодосијевог писма. Овај рад посебно актуелним у савременим културним и цивилизацијским превирањима чини то што Тамара Бабић раслојава и диференцира видове симболичког одређења истока и запада на дијахронијског оси од неколико векова. За валидно разумевање симболике и поетике простора у средњовековној семиосфери са правом су упошљени теоријски већ потврђени појмови хронотопа и хијеротопије. Захваљујући тим оперативним именитељима колико имагинарног толико и симболички устројеног простора и времена у књижевном делу, односно уметничке и друштвене сакрализације одређених просторних тачака, ауторка расветљава идејни слој одабране житијине литературе о Светом Сави и оба остварења оцењује као историјски релевантна сведочанства о периоду заснивања српског идентитета унутар тадашње хришћанске Европе и као врхунске уметничке изразе. Успоставивши хвале вредан баланс између научне акрибије и есејистички слободнијег тока излагања, ова веома млада ауторка је демонстрирала завидан ниво зрелости и самосталности у мишљењу о жаришним местима српске духовности и културе.
Прича Саше Губеринић „Невиђено добар дан“ представља приповедачки умешно обликовану исповест јунака о изазовима радне свакодневице на прекоокеанском броду, на којем је запослен. Техником сказа кристализован је његов аутентичан исказ и наглашена изграђена психолошка самосвест. Његове унутрашње душевне и емотивне недоследности и противречности, као и разапетост између носталгије за породицом и завичајем, те осећаја дужности и потребе за ослобођењем од било каквих обавеза и намета друштвено прихватљивог живота уверљиво су мотивисани. Широка палета иронично интонираних исказа у овој приповедачкој прози не служи само као стилско средство, већ као начин посредовања јунаковог доживљаја стварности. Поетичким врлинама приче ваљало би придружити и у наративно ткиво сугестивно уденуте социокултуролошке назнаке о искуству наших савременика који су из различитих разлога принуђени да привремено или трајно напусте свој дом, отиснувши се у такозвани „бели свет“, на милост и немилост отворене пучине. Међутим, ангажовани аспект није преовладао над естетским, већ је са њим хармонизован и уравнотежен.
Немања Гојковић је у причи „Детектовање иманентне структуре“ успео да довољно потресно, али без патетичних сувишака, наративно упризори врло реална и опипљива искушења наступајуће тешке болести, то јест канцера. Поступком унутрашњег монолога опосредоване су душевне тескобе оболеле јунакиње у тренутку када схвата да је илузорна свака нада за евентуалним пролонгирањем коначног исхода. Постепено одмотавајући јунакињино мисаоно и душевно клупко, приповедач у катарзичној завршници указује на разлоге и окидаче њене болести, иновативно их метафорички именујући као „иманентна структура“. Управо иронијски наглашена употреба медицинског идиома која је у функцији стилско-језичке окоснице приче појачава њен уметнички учинак.
Владимир Д. Папић је у есеју „Луткина кућа као механизам стуб(ов) друшт(а)ва: Ибзен – Јелинек – Лебовић“ је показао како, сходно друштвеним преображајима и редефинисању културног обрасца, једно класично дело, као што је драма Луткина кућа Хенрика Ибзена, може послужити као литерарни извор за настанак нових књижевних текстова, који прерастају у уметнички ангажован одговор на конкретне историјске прилике и доминанте. Узимајући у обзир радијус утицаја овог комада норвешког драмског писца како у европској, кинеској, тако и у српској драми и позоришној сцени, Папић у својој компаративој анализи ставља нагласак на интертекстуалним везама између Ибзеновог комада и драма Шта се догодило након што је Нора напустила мужа или Стубови друштва аустријске књижевнице Елфриде Јелинек и Војник и лутка српског писца Ђорђа Лебовића. Аутор огледа, при томе, дијахронијски испитује видове варирања појединих мотива, односно друштвене улоге и личносних особености јунакиње Норе Хемлер у патријархалном, потом у потрошачком капиталистичком и, коначно, у ратном, логорском окружењу. Ради што правовернијег огледања књижевног текста и друштвеноисторијског контекста у овај аналитички прегнантан оглед оправдано су укључени методолошки поступци студије културе, родне студије и феминистичка критика, при чему је очигледна завидна лепа ученост и херменеутичка скрупулозност једног већ изграђеног тумача драмске књижевности и есејисте.
Одабиром теме за своја есејистичка промишљања, иновативношћу у приступу и усмерењу излагања, као и оствареним интерпретативним дометима издвојили су се радови Невене Лукинић, Марије Живковић, Наташе Дракулић Козић и Стефана Младеновића, надарених и образованих младих тумача књижевности и културе. Овом похвалом желимо да их охрабримо да наставе да се огледају у писању есејистичке књижевности и истрају у отпочетим научним подухватима.
У четвртак, 22. септембра 2022. године у Доситејевом дому окупили су се аутори најбољих радова на овогодишњем конкурсу „Доситејево златно перо“. Ово је осма година како је Задужбина „Доситеј Обрадовић“ доделила награду најбољим младим ауторима за њихове објављене радове у оквиру књижевних врста, које је Доситеј увео у српску књижевност- есеј, басна, путопис, кратка прича.
Управник Задужбине, Мирјана Драгаш пожелела је добродошлицу награђеним ауторима, упознавши их са многобројним активностима и програмима Задужбине.
Чланови жирија су награђеним и похваљеним ауторима образложили своју једногласну одлуку, која је јавно била и прочитана, а касније је сваки награђени имао прилике да прочита одломак свог есеја/приче и упозна и остале кандидате са својим радом и делом.
Задужбинаје још једанпут била домаћин једног лепог и успешног дружења.
Пројекат „Доситејево златно перо“ се релизовао уз подршку Секретаријата за културу града Београда.
Галерија
