Добитници награде „Доситејево златно перо“ за 2024. годину

Завршен је десети књижевни конкурс „Доситејево златно перо“ за младе ауторе, у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност.

Жири у саставу : Војислав Јелић, Милица Ћуковић и Јана Алексић донели су одлуку да се „Доситејевим златним пером“ награде радови следећих аутора:

Прва награда

Урош Ђурковић – „Еколошке теме у савременој српској поезији за децу: преглед проблема“

Друга награда

Маријана Јелисавчић Карановић – „Између Вавилона и Новог Јерусалима: град у „Београдским причама“ Симе Матавуља и „Новобеоградским причама“ Михајла Пантића

Сања Перић – „Тематизација НАТО бомбардовања СР Југославије у есејистици Борислава Радовића“

Трећа награда

Јелена И. Маринков – „Ватра у поезији Бранислава Петровића “

Софија Тодоровић – „Децентрирање медијатора у Причама које су изгубиле равнотежу Станислава Винавера“

Милан Радоичић -„Метафоре вампира – Слободан Селенић у дијалогу с традицијом“

Похвале                                                          

Јована Милованчевић – „Болест у роману Црвене магле и збирци прича Утуљена кандила Драгише Васића“

Младен Ђуричић – „Драмски списи Косте Руварца“

Честитамо награђеним ауторима, а свим учесницима конкурса желимо много успеха у даљем раду!

Награда „Доситејево златно перо“ (2024)

Образложење жирија

На овогодишњи конкурс за награду „Доситејево златно перо“ пристигла су четрдесет три прилога, седам кратких прича и тридеет шест есеја. Генолошка класификација прилога својеврсно је сведочанство о токовима развоја савремене књижевности и науке о књижевности, будући да басне у вишегодишњем периоду изостају са конкурса, док су путописи приметно мање заступљени, што указује на потешкоће са којима се млади аутори суочавају у покушајима проналажења довољно отворених публикација (пре свега часописа) у којима би басне и путописи могли да буду објављени. И док су за путописе које пишу аутори до 35 година подесни електронски часописи (због диспропорције између обима путописа и материјалних средстава, часописи који излазе у штампаном облику, у мањој мери), дотле је могуће запазити да млади аутори ретко пишу басне, што и јесте највећа разлика у статусу и третману дидактичке компоненте литерарних дела у Доситејевом и данашњем добу. С друге стране, може се констатовати да на конкурсу за награду „Доситејево златно перо“ доминирају есеји, при чему је јасно да есеја у устаљеном значењу нема, те да су превасходно присутни научни радови (са пуном научном апаратуром и опсежном литературом), остварени у формално-стилском кључу строгог академског дискурса. Побројани чиниоци релевантни су са књижевноисторијског аспекта, као показатељи генезе српске књижевности, посматране кроз призму путева утрвених делатношћу плодног пера Доситеја Обрадовића. Уз запажање да је према броју приспелих радова на конкурс научна критика и есејистика и ове године испредњачила у односу на приповедне, путописне и алегоријске облике, којима је наш књижевник и просветитељ подједнако посвећивао стваралачку пажњу, жири у саставу Војислав Јелић (председник), Јана Алексић и Милица Ћуковић донео је одлуку о додели награда.

Првом наградом овенчан је Урош Ђурковић за есеј „Еколошке теме у савременој српској поезији за децу: преглед проблема“. Добитнице друге награде су Маријана Јелисавчић Карановић за есеј „Између Вавилона и Новог Јерусалима (град у Београдским причама Симе Матављуа и Новобеоградским причама Михајла Пантића)“ и Сања Перић, за есеј „Тематизација НАТО бомбардовања СР Југославије у есејистици Борислава Радовића“. Трећу награду равноправно деле Јелена И. Маринков за есеј „Ватра у поезији Бранислава Петровића“, Софија Тодоровић за есеј „Децентрирање медијатора у Причама које су изгубиле равнотежу Станислава Винавера“ и Милан Радоичић за есеј „Метафоре вампира – Слободан Селенић у дијалогу с традицијом“.

Жири похваљује Јовану Милованчевић, за есеј „Болест у роману Црвене магле и збирци прича Утуљена кандила Драгише Васића“ и Младена Ђуричића, за есеј „Драмски списи Косте Руварца“.

У „Предисловију“ Живота и прикљученија готово као програмско начело Доситеј Обрадовић поставља следећу тврдњу „Воспитаније младости [јесте] ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету, будући да од ње зависи сва наша доброта илити злоћа, следователно, и сва срећа илити несрећа, колико телесна толико и душевна...“, да би, истом приликом као циљ васпитања поставио следећи захтев „Њихова млада телеса у здрављу да садржавају [...] Њихово младо срце к чловекољубију и к добрим наравом мало-помало да окрећу; њихов ум и разум, како почну мислити и расуждавати, да просвештавају [...] А сврх свега, њихово младо срце љубовију правде, истине, поштенога мишљења и мудровања како слатким матерњим млеком да напојавају, злонаравне, строптиве и злоговорљиве слуге и слушкиње и свако зло друштво од њих да удаљавају.“ Иако су се друштвене прилике и ситуација у култури знатно измениле у односу на време у којем је Доситеј живео и стварао, васпитање деце и омладине (неговањe књижевног укуса, али и развијање емпатије) остаје један од примарних циљева образовног процеса и читалачке праксе. Стога, на трагу Доситејевог императива васпитања омладине, али и духа просвећености и њему саобразне пријемчивости за упознавање и примену нових научних достигнућа у распростирању старих, дубоко хуманистичких идеала, може се разумети подробан преглед еколошких тема у савременој српској поезији за децу, у есеју Уроша Ђурковића. Тематика и методологија овог есеја на адекватан начин рефлектују актуелни тренутак науке о књижевности, али и историјски развој савремених друштава, доносећи смело, иновативно читање опсежне грађе, а покрећући, уједно, релеватна питања у ширем, културно-историјском контексту. Издвојивши корпус пострадовићевске српске поезије за децу (оне која је објављена након 1984. године), применивши подједнако инклузивно и ексклузивно виђење еколошке тематике, а одредивши екологију не само као науку посвећену заштити животне средине, већ науку која проучава однос живих бића и њихове животне средине, аутор је извршио  типологију песничких књига и појединачних песама, на оне које представљају 1) каталошки устројену лирску ботанику и зоологију и 2) песме које подстичу младе читаоце на преиспитивање властитог односа према животном окружењу, уз уважавање и оцену како еколошког активизма тако и политичког ангажмана самих стваралаца који пишу за децу. Тумачећи књижевна дела Милована Данојлића, Добрице Ерића, Верољуба Вукашиновића, Лазе Лазића, Божидара Мандића, Десанке Максимовић, Бранка Стевановића, Гвида Тартаље, Драгана Хамовића и Дејана Алексића, поред сувереног познавања теорије књижевности али и завидне упућености у формално-стилске одлике и тематски регистар остварења која припадају књижевности за децу, Урош Ђурковић показао је на који начин поезија за децу, сагледана из екокритичке визуре, може покренути изузетно важна питања и херменеутичким стратегијама и развити одређене  (пожељне) особине код младих читалаца, тј. „њихов ум и разум, како почну мислити и расуждавати“ окренути ка разумевању различитих типова другости и полезног суживота са њима. Наиме, еколошке теме у поезији за децу, како показују резултати Ђурковићевог истраживања, утичу на преиспитивање односа младих читалаца према животном окружењу, на одустајање од антропоцентричне визуре као повлашћене, априорне и надређене другим и другачијим животним облицима, на развијање саосећања према живим бићима која припадају различитим врстама како фауне тако и флоре, на потпуније и суптилније перципирање тоталитета стварности и света у којем човек обитава, при чему не остаје занемарена ни етичка димензија поезије за децу и однос према традиционалним вредностима (инструктивни су увиди овог аутора о могућностима развоја „патриотске ботанике“), као и према актуелној политичкој стварности. Поред богате ерудиције и изразитог талента за промишљање књижевнотеоријских проблема, Ђурковић остварује праву меру књижевнокритичког израза, будући да ненаметљиво али посве аргументовано упућује замерке поводом инкорпорирања политичког дискурса у песме за децу, указујући, при анализи Данојлићеве Велике пијаце, на „неусклађеност између деликатности теме и нивоа читалачких компетенција деце, као публике којој је књига намењена“, да би, другом приликом (при анализи Еколошке баште азбуквара Добрице Ерића) као неадекватно и непотребно поетско решење издвојио вулгаризме, нарочито у контексту буквара „као утемељујуће књиге, која форматира основне односе између ствари, појава и бића“. Узевши у обзир друштвени, политички и еколошки ангажман аутора, сагледавши еколошке теме на композиционом, стилско-изражајном плану али и на равни по(р)ука и развоја свести о животном окружењу младих читалаца, Ђурковић, посредством минуциозне анализе савремене српске поезије за децу, показао је који би био ексклузивни значај бављења књижевношћу у постхуманистичкој ери, стога се првонаграђени есеј доима као недвосмислена и убедљива одбрана литературе и хуманистичких вредности, преко потребна у тренутку када шира јавност у њих сумња или их обезвређује.

Друга награда додељена је Маријани Јелисавчић Карановић, за есеј „Између Вавилона и Новог Јерусалима (град у Београдским причама Симе Матављуа и Новобеоградским причама Михајла Пантића)“. Функционално примењујући опсежну литературу из историје књижевности, социологије и антропологије, ауторка овог есеја, определивши се доследно за компаративно читање, указала је на дистинкције у карактеризацији и концепцији књижевних јунака прозе двојице српских писаца (Матавуљеви ликови су угавном дошљаци, Пантићеви су од рођења житељи Новог Београда; Матавуљеви ликови су предузимљиви, активни, Пантићеви пак непокретни, пасивни), обраћајући посебну пажњу на елементе социјалне стратификације градских насеља, односно на особено фикционално упризорење просторно коегзистентних а социјално искључивих друштвених група. Тежиште анализе у овом есеју садржано је у праћењу постепене трансформације града у мегалополис и последица које је ова промена донела, а које је српска проза, одувек осетљива на епистемолошке измене, верно испратила, при чему ауторка у фокус своје интерпретације ставља пре свега етичка питања (присуство феномена попут порока и криминала) и проблем одсуства комуникације у дехуманизованим условима (пре)бивања унутар мегалополиса. За есеј Маријане Јелисавчић Карановић, ауторке која је уједно талентована прозаисткиња, карактеристичан је течан и избрушен стил, пажљив избор литературе, те веома инспиративан и узбудљив поступак аргументације, налик вештом прозном грађењу сижеа. Истоветна, изузетно висока обавештеност како о предмету истраживања (целокупном песничком и есејистичком стваралаштву Борислава Радовића), тако и о рецентној књижевнотеоријској, али и социолошкој и историографској литератури, уз хвале вредну стилску елеганцију, одмереност и надасве објективност у третману неуралгичног, болног и трауматичног сегмента српског колективног памћења, показала је Сања Перић, ауторка есеја „Тематизација НАТО бомбардовања СР Југославије у есејистици Борислава Радовића“. Посветивши пажњу запостављеном, недовољно изученом сегменту Радовићеве есејистике, односно определивши се за анализу нетипичног, композиционо сложеног (на четрнаест одељака сегментираног) огледа „Човек у рату“, Сања Перић вешто је регистровала стилске карактеристике, ритам излагања који прати емоционална превирања и промене визуре из којих се догађаји посматрају, издвојивши притом мноштво аудитивних и олфактивних сензација, као и позицију „малих“ људи и њихову свакодневицу у турбулентном, ратном времену, да би у датом неуобичајеном споју факције и фикције као битан тематски аспект анализирала уједно и аутопоетичка питања и њихову нужну корелацију са елементима социјалне стварности. Сврховито посежући за релевантном литературом која испитује начине моделовања наратива о трауми, Перићева је успела да проникне у најсуптилније како тематске, тако и стилске аспекте Радовићевог четрнаестоделног есеја, да би у хуманистичком витализму и емоционалној кривуљи коју сачињавају страх, егзистенцијални дрхтај, коначно и ослобађајући смех, хумор и иронија, ауторка уочила менталитетска својства српског национа и држање колектива у тренуцима великог историјског удеса, о чему пишу, како Борислав Радовић, тако и сама Сања Перић, верно, углађено и пре свега достојанствено.

У есеју „Ватра у поезији Бранислава Петровића“ Јелена И. Маринков доноси маестрално тумачење семантичке и симболичке импликације мотива ватре у поезији једног од класика нашег модернистичког песништва, херменеутички плодотворно укрштајући Башларову психоаналитичку интерпретацију имагинацијских представа ватре, антрополошке студије Клода Леви-Строса и етнографска истраживања Симе Тројановића. Такво методолошко утемељење рада допринело је његовој изузетној композиционој организацији, аналитичкој прегледности и поузданости интерпретативних резултата.

Упустивши се у захтевно изналажење митолошких матрица и образлагање поступака њихове имагинативно-културолошке надоградње у Винаверовим Причама које су изгубиле равнотежу, сходно раномодернистичким поетичким и филозофским захтевима, као и ауторском креативном импулсу, а посредством намерне промене позиције и улоге ликова-медијатора, Софија Тодоровић показује завидну посвећеност предмету истраживања и несвакидашњу обавештеност, како у домену српске и светске књижевности, тако и у домену античког митолошког система и хуманиоре. Својом широком антрополошком, архетипском и компаративном заснованошћу овај акрибичан и аналитички прегнантан научни рад испуњава све захтеве меродавног сагледавања и ситуирања једног остварења у књижевноисторијски низ.

                Милан Радоичић у есеју „Метафоре вампира – Слободан Селенић у дијалогу са традицијом“ определио се за апартнији, а тиме и методолошки захтевнији, угао анализе приповедачких поступака и карактеризације јунака у роману Убиство с предумишљајем Слободана Селенића и његове драматуршке адаптације у истоименом филму Горчина Стојановића, имајући на уму значајно семиотичко зрачење ових остварења у пољу нашег колективног културног памћења. Ослонивши се тако на етнолошка, фолклористичка и симболистичко-алегоријска истраживања феномена вампиризма, аутор је успео да расветли недовољно проучене књижевно-фантастичне елементе, значењске паралеле, друштвено-идеолошке и антрополошке поруке Селенићевог дела.

Похваљена Јована Милованчевић у есеју „Болест у роману Црвене магле и збирци прича Утуљена кандила Драгише Васића“ тематски врло усредсређено и херменеутички продубљено, веома лепим и пробраним стилом, осветљава приповедне манифестације и семантичка исходишта једног значајаног тематско-мотивског изданка субјективно постављене модерне прозе, као што је болест, у двама истакнутим остварењима великог српског писца у првој половини 20. века. На другој страни, рад „Драмски списи Косте Руварца“, посредством анализе дела из опсега жанра посрбе чијем је развоју допринео овај из нашег фокуса скрајнути књижевник, представља значајан књижевноисториографски допринос нашем потпунијем познавању како његовог драмског опуса, књижевног и позоришног прегалаштва, тако и културних прилика његовог доба.

 Награђене и похваљене ауторе, као и оне кандидате који ове године нису ушли у овај круг, свесредно подстичемо да истрају у отпочетим научним и стваралачким активностима, упркос различитим изазовима и евентуалним спољашњим потешкоћама.

Галерија