Поводом Светског дана књиге, Задужбина „Доситеј Обрадовић“ је у Библиотеци града Београда, одржала Књижевни салон „Код Доситеја“, и представила три најновије књиге из едиције Млади ствараоци: „У свету басне“, награђени радови на конкурсу „Радионица баснописаца“ за ученике основних школа, „Идућ' учи у векове гледа“, награђени радови на конкурсу за ученике средњих школа и „Звуци матерњег језика“, есеји студената Учитељског факултета у Београду.
Римска дворана је била испуњена ауторима објављених радова, сарадницима Задужбине и поштоваоцима Доситејевог имена и дела.
Поздрављајући присутне, упрaвница Задужбине Мирјана Драгаш се захвалила ауторима радова, уредницима издања и члановима жирија који су учинили све да ове књиге буду објављене. Посебно се захвалила „Чигоја штампи“ која је професионално и веома квалитетно штампала књиге.
Наш познати песник Слободан Станишић приредио je књигу У свету басне, коју је овог пута представио. Књижевница и уредница уметничких програма Задужбине Марија Бишоф је говорила о књизи коју је приредила Идућ' учи у векове гледа. Есеје Звуци матерњег језика представио је проф. др Војислав Јелић, који је од многобројних радова студената Учитељског факултета одабрао најбоље.
Љубивоје Ршумовић, познати песник и члан Управног одбора Задужбине, је овом приликом изрекао беседу о књизи.
Књиге, браћо моја, књиге, a не звона и прапорци!
У оно време када је први српски министар просвете, Доситеј Обрадовић, слао ову поруку браћи Србима, реч књига означавала је - писмо. То је она књига коју су у кљуну носила два врана гаврана, она коју на колену пише Ага од Рибника, пак је шаље Иву Сенковићу, или она књига коју добија кнез Лазар од Богородице, или она коју пише краљ Вукашин Видосави, љуби Момчиловој. У свакој од тих књига – писама ради се увек о некој важној, пресудној, и судбоносној ствари: мајка Дамљанова дознаје да јој је син погинуо, Иво Сенковић мора да изађе на двобој, или да робује, кнез Лазар треба да одлучи коме ће се царству привољети, земаљском или небеском, а Видосава да изда Момчила и приволи се Вукашину! Наш народ је, видовито, у свом усменом певању, књигу изједначио са писменошћу. Тако треба схватити и Доситејеву поруку. Знао је европски ђак Доситеј да писменост отвара још једне очи људима, оне кроз које душа гледа, даље, много даље од оног брда, оне шуме, оног крша, даље од муке свакодневне. „Звона и прапорци“ из његове поруке су црквене догме и незнање, а „књига“ је излазница из сујеверја и заосталости.
Као књижевник и преводилац оставио нам је дела из којих и данас можемо учити, на које се можемо угледати, са којима се можемо поносити. Само његова песма „Востани Сербие“, коју данас певамо стојећи, може нам бити химна водиља, јер нас не наговара да очекујемо спас од Бога, него да се сами боримо за своју слободу и пут, показујући Европи своје право лице, настојећи трудољубиво да све оно што немамо позајмимо од себе!
Књига, у разним облицима, постоји преко две хиљаде година. Данас је она потрошна роба, приручни алат, успешна другарица у самоћи, саветница за питања срца, али и уџбеник живота, џепни асисетент у одрастању, и први помоћник у послу. Догађа се, међутим, оно што је неминовно. Мамипаре нам праве и нуде све нова и нова помагала, и за дружење и за забаву, па и за образовање. Ипак, сва та малолетна дигитална чуда, често веома корисна, попут компјутера рецимо, не могу и неће победити књигу.
Највећи умови светске цивилизације постали су то захваљујући књизи! Похвале књизи изрекли су многи од њих. „Није учен онај који чита књиге, него онај који зна шта чита!“ каже једна румуинска пословица, а књижевник Ћамил Сијарић своју похвалу је сажео у четири речи: „Кућу кућом чине књиге!“ Вилијам Фокнер, амерички писац, оставио је завештање: „Циљ ми је да историја мог живота гласи – писао је књиге и умро!“ Философу Фридриху Ничеу, који је рекао: „Уметност је опасна за уметнике“, можемо данас супроставити Гистава Флобера који, као судија, изриче пресуду: „Писац, попут Бога, ствара свој свет!“ и Шелија, који самоуверено тврди: „Песници су непризнати законодавци света!“
Највећом трагедијом сматра се паљење и потпуно уништавање најпознатије библиотеке старих народа, александријске, у седмом и осмом веку, када је уништено 700.000 свезака, са целокупним научним и литерарним благом Грка и источних народа, а једном од наших националних трагедија сматра се Хитлерово бомбардовање српске националне библиотеке 1941. године.
Винстон Хју Одн, енглески песник и драмски писац, записао је: „Неке књиге су незаслужено заборављене; али ни једна није незаслужено упамћена!“ Најбољом књигом протеклог миленијума проглашена је књига „Мали принц“ Антоана де Сент Егзиперија, потпуно заслужено, јер је мудра колико и забавна, а писана је за децу у људима и људе у деци. Тиме се и квалификовала за ово велико светско признање! Захваљујући „Малом принцу“ данас можемо са сигурношћу рећи: „Људи више не живе у бризи: ко нема у глави има у књизи! Само сви људи знају све ствари, књига главу чува – шубара је квари!“
А морамо се надати да ће ова наша омладина, која слуша Доситеја и већ увелико пише басне, по његовом узору, демантовати песимизму наклоњене сатиричаре, који тврде: „Књига је духовна храна, најкалоричнија на свету, али шта нам то вреди – наш народ држи дијету!“
Галерија
