У уторак 24. априла 2024. године са почетком од 20 часова у Народном позоришту у Београду, уприличена је јединствена Свечана академија под називом „Учитељ Доситеј“. У присуству великог броја угледних пријатеља Задужбине, уважених представника инстутуција културе Републике Србије, просветних радника и заслужних добитника награде „Доситејева повеља“, свечаност је обележена у духу Доситејевих порука нацији: „Лежи и лежаће довека у ропству један народ чије срце не зна шта је национални понос!“. Тим речима из „Совјета здраваго разума“ обележавамо 240 година од њиховог објављивања и 220 година од настанка химне „Востани Сербие“ (1804).
Још један важан јубилеј било је значајно обележити. Наиме, ове 2024. године обележавамо 20 година од почетка трудбеног рада и посвећености Задужбине „Доситеј Обрадовић“, како би смо сви били упућени ка светлости знања, настављјући правим путем,који нам је Доситеј показао. Свечаност је отворена инспиративним говором министарке просвете др. Славице Ђукић Дејановић о значају образовања, васпитања и грађења будућих успеха, вредним радом и пожртвованошћу наших просветних и педагошких радника. Након тога, за изузетан рад и допринос у домену образовања, додељена је „Доситејева повеља“ овогодишњим заслужним добитницима. Остатак вечери обогаћен је музичко-сценским програмом изузетне уметничке вредности, који је одушевио све присутне. Својим талентима и музичким умећима на Свечаној академији су учесвовали: Академски хор Collegium musicum, Мушки хор Првог певачког друштва 1905 из Шапца, солиста на фрули Неда Николић. Драмски уметници који су својим гласовима обогатили свечаност, били су: Вјера Мујовић, Борис Пинговић и Нела Михаиловић.Од посебног значаја био је говор проф. др Душана Иванића „Доситеј, народни учитељ“ о учитељском раду Доситеја Обрадовића у Далмацији. Свечаност је завршена дирљивом изведбом химне „Востани Сербие“, у сагласју два хора, која нас позива да пригрлимо наше отачаство, поносно се борећи за њега.
Теодора Новаковић
сарадник Задужбине
ДОСИТЕЈ, НАРОДНИ УЧИТЕЉ
(23. април 2024)
Non scholae, sed vitae discimus.
На трагу старе школе и хоповске лектире, Доситеј испрва живи од поучавања дјеце у Далмацији („и без куће и без кућишта: у чем ходим, у тому и спавам“, писао је у једној од Буквица), али брзо замјењује псалтир, часловац и дјела Јована Затоустог новом лектиром из фонда „класичног хишћанског хуманизма“ (Ристовић), а потом западневропског просвјетитетљства. У стапању тих двају чинилаца, од Писма Харалампију до Мезимца, Доситејево дјело је постало отворена школа, а он читан и приман већ за живота као народни учитељ у јеванђељском смислу ријечи.
Доситеј свједочи о преокретима у јавном мњењу свог времена, цитирајући хоповског игумана : „Некада је било: `Боље је шест вранаца у каруца него шест школа у глави.` Сад се је време преокренуло. Учен човек, ако ће и пешице ићи, сваки га поштује, а неучена, видећи гди се вози на вранци, „Вранци вранца вуку” – говоре, и право имаду!“ При томе не треба превиђати Доситејеву борбеност у обраћању савременицима. Не само „Књиге, књиге, браћо...“. Он позива да се у образовању и јавном животу вјерске институције (манастири) и књиге замијене свјетовним институцијама и свјетовном књигом (школа, болница, библиотека, универзитет, модерна књига) и тиме уноси један од најрадикалнијих реформских захвата у српску културу: измјештање образовања и васпитања из окриља клерикалне традиције и прилагођавање животним потребама савременог грађанина. То је значило смјену једног система вриједности другим системом вриједности, издвајање књиге свјетовне садржине као новог средства општења и преношења знања. Доситеј не остаје у теоријским оквирима: он позива на практичан рад (штампање књига, оснивање школа) и саопштава то понекад уз хумор, иронију, често немилосрдну слику („зрно памети неће се деци нашој придодати ако ћеду им довека звона лупати»).
Причицама, примјерима, сликама, параболама и поукама из својих рукописних буквица, касније и из других дјела, Доситеј утиче на понашање читалаца, дјеце, посебно омладине (Басне посвећује српској јуности); препоручује (и преводи) модерне европске писце или позива на превођење знаменитих уџбеника (георафија, општа историја), набраја неопходне науке (наравоучитељна философија, математика, геометрија, логика, метафизика, реторика, натурална философија, језици, музика, плес).
Док се велича Вукова улога у српској култури, Доситеј долази на прво мјесто у филозофском и педагошком дискурсу, постаје најчешће објављиван српски писац и класик српске литратуре, предмет докторских студија на њемачком и руском језику и више монографија на српском. Тај процес се канонизује Скерлићевом апотеозом: „Ако се вредност једнога писца одређује по плодности и дуготрајности утицаја који је вршио на духове, по трагу који је оставио, по користи коју је допринео своме народу, Доситеј Обрадовић долази на прво место и за нову просвету он је оно што је био свети Сава за стару. ... духовни препородитељ српскога народа, творац нове српске просвете и књижевности...(Скерлић, 1967: 109) У том живом процесу смјењивали су се до данас идеолошки, методолошки, теоријски, геополитички и национално-државни хоризонти: Доситеј им је, међутим, и удовољавао и одољевао, и као постојан дио школске лектире, и као предмет изучавања различитих научних дисциплина, и као један од најснажнијих путоказа у усмјерењима српске културе, али и писац великих умијећа..
Страст за стицањем знања Доситеј испољава неутаживом радозналошћу: учити грчки, читати црквене књиге, побјећи у манастир и тамо прочитати све што је књига, одлазити из Хопова у Ириг да учи латински, а већ у Хопову, казује, „не само на јави, но и на сну, ништа ми већ није било у уму и на срцу разве велике библиотеке, академије, школе, учитељи, гди различне науке предају и трудољубиви, пчелам подобни, мед мудрости собирајушти ученици“. Одатле ће преко Далмације доћи до Смирне, а касније по Европи. Кад је био у Трсту, десио се карневал у Венецији: ко би био луд да остане у Трсту, каже за себе; на путу за Лондон свраћа у Париз да види летеће машине... одлази у Шклов, надајући се штампарији.
Та непрестана радозналост заправо је основ Доситејевог просвјетитељског жара.
Дајући, прво, како каже, примјер „ученим народа мојега, да на нашем простом дијалекту пишу и на штампу издају“, а „друго, да моји јединоплемени усуде се сврх сваке ствари слободно мислити и све што чују да суде и расуждавају.“ Додаће, „читање које лепе књиге на свом простом језику може и сељанину и пастиру за овцами мило и полезно бити, ако само слова своја познаду и науче читати. Сва права мудрост и ваљане књиге на тај конац управљају се да человечески род разумнији, бољи и срећнији постане. .... Природа душе, како год и тјела, у свима је воопште једнака и често онај који мало зна, с добрим срцем може бољи бити него онај који млого зна без добра срца.“
Доситеј нам говори својим Совјетима 240 година,, о љубави као најблагороднијој страсти, од љубави према себи и богу до љубави према цијелом „человјеческом роду“, уз позив онима који „на царски престоли“ сједе и који имају могућности да срећу свијета узрокују - да се труде уводити „богодану свободу ума и просвјешеније разума“ (3: 16) и истјеривати “таму и мрак варарства, глупости, сујевјерија и невјежества“. Иза Доситејевог позива на просвијећено мишљење и просвећивање разума стоји епохално разграничење између старог и новог доба, између урођеног и просвијећеног разума.*
Изазива га улога људског разума у историји човјечанства, с питањем зашто је често човјек зао, неправедан, неморалан, пристрасан. У алегорији „Благочестије (=побожност) и Сујевјерије“, Сујевјерије, с помоћницима –Глупошћу, Интересом и Политиком - поручује да „наука, љубов к мудрости, жеља и истраживање истине... није за човека на овоме свету“. Та концентрација персонификованих фигура идеолошке и економске моћи (Глупост, Интерес и Политика) живи од Доситеја до нашег времена, и живјеће, изгледа, док је људског рода. Данило Баста, добитник награде ДО за животно дјело, каже у својој бесједи да је у наше вријеме здрав раум на рђавом гласу и додаје да треба да се иде ка рехабилитацији просвјетитетљства, – здравог људског разума у првом реду, „јер без таквог разума тешко је, ако је уопште могућно, разабрати се и оријентсати у овом свету који постаје ... све нечовечнији. Без таквог разума тешко је разлучити добро од зла...“!
По свему што је свом народу дао, Доситеј остаје неугасиво, неријетко замрачено, свјетло ума на путу српске културе, просвјете и школе.
*(Узгред речено, у Доситејевим списима именица разум има велик број изведеница или придјевских одређења: здрав разум, словесни разум, благоразумије; с низом пододредница: просвјештеније разума, правило здравога разума, совјети здравога разума, свјетлост разума и науке, суд здравога разума, богодани разум, природни здрави разум. На другој је страни „злоба: из ње извиру незнање, неправда и междусобна мрзост и несогласије, завист, гордост, лукавство, лажа, свака притворност и, једним словом, сва несрећа.)
