Одавно је уочен значај раних радова Доситеја Обрадовића у генези његовог познијег, класичног дјела (К. Радченко, В. Јагић, Т. Остојић, В. Чајкановић, Р. Врховац, М. Сиронић, М. Стојановић, Ј. Деретић). Ти се радови, с једне стране, узимају у поређењу с дјелима објављеним од 1783. године, као потврда Доситејевог духовног заокрета од богословско-византијске ка западноевропској, просвјетитетљској мисли. С друге стране, међутим, нико не спори да између ова два периода Доситејевог рада постоје несумњиви континуитети. Могло би се чак рећи да је у основи стила и поступка обликовања приповједних и есејистичких цјелина искуство далматинских списа, иза којих је била хоповска лектира, потом школа у Грчкој и италијанска књига. По властитом свједочењу (Живот и прикљученија),прве огледе својих буквица Доситеј је почео писати 1765, у кући попа Аврама Симића, на книнском Косову: из бесједа Јована Златоустог на Дјела апостолска почео је да преводи за попову кћер Јелену. Узео је форму «буквице» (алфабетски распоређен низ јединица) и попунио је побожно-моралним поукама, библијским параболама и животним начелима. Од Јелене су многи «с великом молбом» те списе «просили и преписивали», те су се они распрострли «по свој Далмацији под именом Доситеове Буквице». У таквим околностима је настајала и жеља да на штампу што изда, да прошири круг читалаца. Може се претпоставити да је отада Доситеј написао више оваквих текстова, о чему свједочи њихова распрострањеност и популарност и њихове преобразбе током сљедећих година, до 1770/71, када је напустио Далмацију и отишао у Трст, а одатле у Беч. Један дио тих списа је датиран (Ижица, Христоитија и Вјенац од алфавита), а други се даде посредно датирати. Лазарева буквица(у нашем издању Буквица) настала је такође у то доба, у вријеме растајања с Далмацијом и пријатељима у Задру. Српска култура је крајем 18. и почетком 19. вијека у Доситеју препознала кључну личност својих тежњи ка модерном идентитету. И у европској славистици, која се у то вријеме тек утемељује, аутор Живота и прикљученија се узима с таквим атрибутима (прикази и преводи Јернеја Копитара). Тек што се упокојио, појавиле су се замисли о издавању дјела из његове заоставштине, што најјасније потврђује да је на путу стицања канонске вриједности у култури свог народа. Копитар у преписци са Добровским саопштава жељу да се издају „буквице“, списи којису остали у рукописима; Соларић, најмилији Доситејев ученик, узима на себе ту обавезу, али му рана смрт (1822) онемогућује да је испуни како је замислио, те ће поштоваоци „српског Анахарзиса“ тај циљ тек дјелимично остварити наредних деценија.