Доситеј је своје Басне (1788) посветио српској омладини (јуности), увјерен да ће тако бити са својим читаоцима гдје год они били, „не само за живота“ но и кад њега „не буде на земљи“. Заиста, то је до данас остала најчешће издавана Доситeјева књига, прилагођавана млађем узрасту, илустрована, опонашана, изузетно утицајна у уобличавању српске баснописне традиције. Њоме је српска књижевност добила свог писца по мјери великих европских баснописаца новог вијека (Лафонтена, Лесинга, Гелерта, Крилова). Али Басне нису само збирка једноставних поучно-алегоричних прича, већ порука српског просвјетитеља младој генерацији и читаоцу уопште о природи грађанских (политичких) и моралних односа међу људима. Зато он у предговору каже да су бaсне сличне ваздуху и води: свуд присутни, као да нису вриједни, а у самој ствари најнужнији су и најкориснији на свијету. Како истиче један страни слависта, добар познавалац Доситејевог дјела, аутор се у баснама „стално појављује као политички васпитач који буди у својим читаоцима смисао за потребу и корист модерне државне организације и поучава их о улози владара и чиновника као и о дужностима поданика“, те оне нису „првенствено дечја књига забавне поуке, већ много пре једна врста катихизма `грађанске науке`“. Врлина је њихова, међутим, што сједињују лаку, упечатљиво и духовито испричану причицу и запитаност над људима, њиховим карактерима и односима, над елементарним страстима и својствима, коначно запитаност над нама самима и нашим опредјељењима. У некој врсти „обучене истине“, басне говоре о човјеку с типичним, поједностављеним карактерним особинама и у типичним друштвеним околностима (власт, моћ, сила и невиност, лукавство, правда и неправда, мудрост, сналажљивост, тврдичлук, себичност, глупост, охолост), наводећи своје читаоце да кроз једноставне радње и ситуације прихвате, како Доситеј каже, „општеполезне науке“ и да о свему „паметно и здраво мисле и суде“.

Душан Иванић