У доба кад је широм Европе превођење постајало све учесталије као битно средство ширења културних и филозофских токова те књижевних и друштвених образаца просветитељског доба, Емануил Јанковић (1758-1791) је – први међу Србима – превео на народни језик три савремена драмска дела с наменом за читање, како би допринео културном уздизању свог народа. Међу Србима у Хабзбуршкој монархији позориште и драмска књижевност тада још увек нису узели маха.

Културна делатност Емануила Јанковића (око 1758-1791) одвијала се осамдесетих година осамнаестог века . Овог Србина из Хабзбуршке монархије, о чијој се биографији мало зна , историчари књижевности и позоришта наводе као културног делатника који је у културу с краја осамнаестог века унео драмску књижевност, посебно комедију: 1787. објавио је превод Терговаца италијанског драматурга Карла Голдонија (I mercatanti, 1754, Carlo Goldoni, 1707-1793); 1789. штам- пао је превод дела немачког педагога Франца Ксавера Штарка (Franz Xaver Stark, 1754-1820) Зао отац и неваљао син (Der böse Vater und der schalkhafte Sohn oder Ältern, lernt eure Kinder kennen, 1787), а те исте године и превод дела Благодарни син (Der dankbare Sohn, 1770) немачког писца, драматурга и филозофа Јохана Јакоба Енгела (Johann Jakob Engel, 1741-1802).
Јанковићев превод Терговаца је, осим тога, први књижевни превод који се појавио на народном језику међу Србима у осамнаестом веку, а други после превода на црквенословенски Мармонтеловог Велисарија Павла Јулинца из 1773. године . Јанковићу се редовно приписује заслуга да је код Срба увео модерну драмску књижевност те да је аутор прве посрбе, у ствари врсте адаптације за Србе која ће убрзо постати врло популарна. У исто време, међутим, све донедавно критика није позитивно оцењивала Јанковићев избор дела које је превео због ниског књижевног квалитета тих самих дела која, истини за вољу, не спадају у значајну европску баштину.

Анализа Јанковићевих културних и друштвених концепција, изражених у паратекстовима превода, као и самих изабраних дела у контексту културног развоја грађанског друштва у средњој Европи, открива један јасни културни пројекат у складу са друштвено-културном политиком просвећеног апсолутизма терезијанског и посебно јозефинског доба. Обриси тог пројекта предочавају нам један узвишени друштвено-политички и морални идеал који тежи ка ширењу актуелних токова грађанске културе средњоевропског типа и међу Србима, како би се и српски народ, посебно његово грађанство у настајању уздигло до друштвене културе напреднијих суседних народа. Велики значај у том Јанковићевом пројекту има васпитање деце, како у породици, тако и у школи и друштву, са циљем да се образују добри грађани који ће се залагати како за личну срећу и благостање тако и за општо добро и благостање друштва. Посебно место у том идеалу припада не само разуму него и осећањима, у духу средњоевропског сентиментализма у коме се разум и осећање спајају у служби једног узвишеног грађанског и моралног идеала, за складан развој ума и срца појединаца који ће допринети стварању моралног и срећног друштва.

(Из Увода)