Основни циљ Задужбине „Доситеј Обрадовић“ јесте да изучава, популарише и осавремењује дјело српског просвјетитеља. Један од најљепших и најуспјешнијих облика њеног рада је конкурс (расписује се већ десет година) међу ученицима III и IV разреда основних школа за књижевно (текст) и ликовно (слика) виђење неке од Доситејевих басана. Жири (с књижевником Слободаном Станишићем као предсједником) награђује приспјеле радове према ликовном и литерарном квалитету и разврстава их од апсолутно првог, до првог, другог и трећег мјеста и до похваљених радова.

Доситеј, први велики просвјетитељ српског народа послије Светог Саве, издање басана (1789) намијенио је младим читаоцима, али је уз моралне поуке („наравоученија“) мислио и на старије. Извори су му били и старогрчки (Езоп) и новији европски баснописци (Лафонтен, Лесинг). Сматрао је да су басне неопходне за васпитање као што су вода и ваздух неопходни за живот. Чињеница да га млади читају, да пишу под његовим утицајем и сликају његове ликове потврђује да је стари Доситеј (рођен пред отприлике 280 година) не само жив већ и савременик најмлађих генерација.

Можда је то зато што су јунаци његових басана претежно животиње, а заправо људи и њихове особине пресвучени у животињско рухо: па је лав – цар животиња, вук – окрутан и крволочан, јагње – невино, недужно, лисица – лукава и мудра (а често надмудри и саму себе), орао, миш, во, магарац, зец, вепар, пас, коза, коњ, мајмун, гавран, пијетао, јелен, мачак, жаба, мува, змија, славуј, медвјед, пчеле, корњача, папагај, цврчак, мрав, рода, свак према својим препознатљивим својствима, цијели један зоолошки врт!

Басна је једноставног склопа: из почетне ситуације и кратке радње долази расплет. У њој има нечег од шаљиве приче, загонетке и неочекиваног исхода као моралне и мудре поруке и поуке. Нигдје се као у басни не препознају опште особине понашања и карактера људи – врлина и порок, памет и глупост, себичност, неразумност, срећа и несрећа, несразмјер у величини (лав – миш, велико – мало), у марљивости (мрав – цврчак), у памети (лисица – вук). Басне су кратке приче које се лако памте, с неочекиваним преокретом, досјетљивим рјешењима, поучним поентама. Заснивају се на једноставним ситуацијама и брзим исходима: мува је срећна што је упала у маст да се наједе, али не може да се више извуче, па у највећој сласти умире; корњача хоће да лети, а орао је понесе па пусти; вук пред болесним лавом оговара лисца, а страда на лишчеву досјетку да је вучја кожа лијек за болест (Лав, курјак и лисац).

У баснама мудрост, сналажљивост и лукавство побјеђују глупост, себичност, охолост, насилност, лакомост, тврдичлук, али такође потврђују како невиност страда од силника (вук и јагње). Басна је нека врста алегоричне, „обучене истине“ (тј. истине која је прикривена), говори и о човјеку и о општим друштвеним околностима (правда и неправда, насиље и невиност), наводећи своје читаоце да кроз једноставне радње и ситуације прихвате, како Доситеј каже, „општеполезне науке“ (тј. општекорисне поуке) и да о свему „паметно и здраво мисле и суде“.

Доситејеве Басне дио су велике баштине човјечанства, која се стварала од најстаријих времена до његовог доба. А што их и данас осјећамо савременим, то је зато што су људске особине сличне у свим временима и што добро и зло, мудрост и глупост, правда и неправда ратују међусобно кроз цијелу историју људског постојaња. Доситеј је вјеровао да басне могу утицати на дјецу и младе како би постали ваљани чланови своје породице и друштва у којему живе и раде.
Ова друга књига илустрованих басана из „Радионице баснописаца“ обухвата награђене радове ученика основних школа настајале од 2013. до 2016. године.

Душан Иванић