Обавештавамо Вас да је жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу једногласно донео одлуку да награду за 2018. годину додели издавачкој компанији LIT EDIZIONI, (њеним филијалама, Elliot i Castelvecchi), са седиштем у Риму.
Одлуку Жирија прочитао је Младен Весковић, члан жирија, док је беседу одржао проф. др Душан Иванић, председник жирија и УО Задужбине, изразивши задовољство што је овогодишњи добитник, издавач, који је у претходне 2-3 године објавио у преводу проф. Луке Ваља, Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице, Ходочаснике неба и земље Филипа Давида, Људи говоре Растка Петровића, Фратарске приче Иве Андрића. Избор дела и аутора потврђује високе критеријуме преводиоца и издавача и посвећеност афирмацији српске литературе међу читаоцима италијанског језика.
Присутнима се обратила и госпођа Лорета Сантини и главни уредник издавачке куће „Lit Edizioni“ захваливши се на овом признању: „Велика ми је част што сам вечерас овде са вама и јако сам узбуђена због примања овако престижне награде. Желела бих да се захвалим свима и поделим ово признање са преводиоцем Луком Ваљом, коме иде заслуга, не само због тога што нам је препоручио ова сјајна дела, већ и због тога што је пружио одличан и квалитетан превод. Наша издавачка кућа се труди да проналази и да већ више од 20 година пружа нашим читаоцима непрестан извор италијанске националне панораме са ауторима и насловима високог квалитета. Јако сам заинтересована за српску књижевност и издаваштво и много сам срећна и почаствована што могу да присуствујем Београдском сајму књига, који је један од најзначајнијих историјских и најдуговечнијих историјских сајмова у Европи, а можда и у свету.“
Поштована госпођо Сантини (Elliot Edizioni), поштована госпођо Капалдо (Castelvecchi Editore/Кастелвеки Едиторе). поштовани господине Хамовићу, у улози заступника министра Вукосављевића, поштована управнице Задужбине Доситеј Обрадовић, госпођо Драгаш, поштоване госпође и господо, драге колегинице и колеге, пријатељи Задужбине, српске књиге и италијанско-српских културних веза!
„Доситеј Обрадовић“, назив награде страном издавачу за преводе српске књиге посљедица је постојане сарадње Задужбине “Доситеј Обрадовић”, Министарства културе Републике Србије и Београдског сајма. Награда је до сада додијељена дванаест пута, а ово је други пут да се додјељује италијанском издавачу за преводе српске литературе, и то, свакако захваљујући преводиоцу, проф. др Луки Ваљо, за преводе најзначајнијих српских писаца прошлог вијека, Иве Андрића, Растка Петровића и Владана Деснице, и нашег савременика, Филипа Давида.
Овај назив награде издавачу српске књиге на другим језицима изазвала је чињенице да је Доситеј Обрадовић био тијесно повезан са више европских језика и књижевности, од римских и грчких класика, хришћанских проповједника, до тада модерних писаца њемачког, италијанског, француског и енглеског језика. Доситеј је први српски писац чија су дјела преведена на друге језике: већ за његовог живота на румунски (1802), па на њемачки, потом на бугарски и хрватски. Био је најрадикалнији заступник просвјетитетљских идеја међу Јужним Словенима, али му је уписан и атрибут балкански просвјетитељ: својим дјелом и личним дјеловањем успоставио је везе с језицима и књижевностима Румуна, Бугара, Грка, Хрвата и Албанаца: превођен или адаптиран на више језика балканских народа, он је имао визију њиховог ослобођења од османске власти и визију путева њиховог просвјећивања.
У Доситејевом ходочашћу - поклоничком путовању по европским земљама (Њемачка, Француска, Енглеска, Русија) - италијански језик и италијанска култура су били први његови прозори окренути према европском западу. Док је боравио у Далмацији, тада под млетачком управом, италијански је био први страни језик који је учио. У његовим популарним рукописним свескама, које су међу читаоцима прозване Доситејеве буквице, налазе се фрагменти чувене италијанске средњовјековне моралистичке књиге Fiore di virtu (Цвијет врлина), некој врсти алфабетара врлина као што су и Буквице. У његовим тадашњим рукописима сваки час излијећу српске адаптације ријечи италијанског поријекла: уџати, ни анци, фавола, импјењати се, каро амико, пјат, ћакуле, тратати, спропозит---. Касније, у свом и класичном дјелу српске књижевности (Живот и прикљученија), Доситеј често наводи цијеле реченице на италијанском. Серђо Бонаца, италијански славист, сматра да се под утицајем стања у италијанској књижевности Доситеј залагао за народни језик и у српској књижевности. У изучавањима Доситеја Обрадовића обично се наглашава значај њемачког, енглеског и француског језика у профилисању његовог просвјетитељског пута. Ова награда jе прилика да се подсјетимо да је и на почетку и на крају тога великог пута био италијански језик и италијанска култура: Fiore di virtu за младог, а Етика Франческа Соаве за зрелог Доситеја.
Трст, тада италијанско-аустријски град, Доситеју је био нека врста раскрснице на његовим европским стазама: преко Трста иде у Беч, па из Братиславе и Сремских Карловаца поново у Трст, одакле путује са руским епископом Ваарламом по Италији, а на грчком острву Хиос 1781. је учитељ италијанског језика. Али се и сјећа задовољства одласка у Венецију из Трста: „По Божићу у Венецији карневал. Луди би били кад би у Тријесту стајали. Ајде у Венецију!”. Венецију треба поменути и због тога што у њој штампа своја позна дјела.
Љети 1802. на позив српских трговаца одлази у Трст и већ 1803. године објављује Етику, превод/прераду дјела тада славног италијанског етичара и приповједача Франческа Соаве. Како је идуће године избио устанак против турске власти у Србији (1804), објављује пјесму-будницу Востани Сербије, поклања устаницима пола своје уштеђевине и 1806. године полази за Србију, гдје ће стићи 1807. године. Тамо ће бити савјетодавац Карађорђу Петровићу, вођи устанка, и устаничким старјешинама, утемељитељ Велике школе, зачетнице Београдског универзитета, те пред смрт 1811. министар просвјете.
Филантроп у свему што пише, проповједник толеранције и наде у усавршавање човјека и народа, истовремено је један од највећих критичара и свог народа и природе човјека уопште, недвосмилено говорећи „какви су људи“ - а „какви би ваљало да буду“. Цијели народи, каже на једном мјесту, поносе се и хвале свађом, мржњом и гоњењима која су њихови стари другима наносили, и тако и своју дјецу истом свађом напајају. Заиста, закључиће, крајњега је, не подсмијеха већ сажаљења достојан човјечји род, питајући се кад ће нестати мржње и свађа на земљи и кад ће срце наше да у лицу сваког себи подобног човјека позна брата свога, не мислећи ни питајући које је вјере и закона.
Ово је прилика да се помене чињеница да је Доситеј са својим дјелом посљедњих деценија опсјео италијанске слависте. Ни у којој националној филологији у Европи, односно у славистичким националним наукама, српски Анахарзис (можемо додати и српски Езоп, Сократ, Лафонтен, Лесинг) није тако интензивно заузимао средишње мјесто нити је Доситејева задужбина остварила тако успјешну, плодну сарадњу са славистима у другим националним срединама. Да додам томе да је Доситеј ушао у италијанске филолошке расправе већ с Николом Томазеом, и остао у њима до наших времена.
Прво је Марија Рита Лето превела Живот и прикљученија, 2007. године: послије енглеског и француског то је трећи велики европски језик на који је ово дјело преведено; године 2014. Задужбина је објавила њену студију Несавршено мајсторско дело. Потом су објављене књиге Персиде Лазаревић Ди Ђакомо (У Доситејевом кругу: Доситеј Обрадовић и шкотско просветитетљство), Николете Кабаси (Езопова басна код Доситеја Обрадовића) и Розане Морабито о Доситејевом савременику Емануилу Јанковићу (Просветитељство ума и срца). Осим тога су италијанске слависткиње и италијански слависти учествовали на низу симпозијума (код нас и у Италији) који су се тицали Доситеја, тако да бисмо могли сачинити књигу студија под насловом Доситеј и Италија: у тој књизи би били научници од времена Николе Томазеа до наших дана, да поменем само савременике; Серђо Бонаца (Sergio Bonazza), Persida Lazarević Di Giacomo, Марија Рита Лето, Барбара Ломађистро, Розана Морабито, Моника Фин, Лука Ваљо, Sanela Mušija, Николета Кабаси (Nicoletta Cabassi), Јања Јерков, Матео Еспозито (Matteo Esposito), Марија Митровић, Љиљана Бањанин. У њиховим радовима освијетљени су односи ДО према италијанском језику, италијанској књижевности и култури, али такође и аспекти Доситејевог опуса (басне, шкотско просвјетитетљство, аутобиографски дискурс, савременици, европски контекст).
Млада Издавачка кућа „Лит Едициони“ (са својим филијалама Elliot Edizioni и Castelvecchi Editore/Кастелвеки Едиторе) преводима проф. Луке Ваљо у претходне 2-3 године објавила је „Ходочаснике неба и земље“ (Pellegrini del cielo e della terra) Филипа Давида, „Прољећа Ивана Галеба“(Le primavere di Ivan Galeb) Владана Деснице, „Људи говоре“ (Sul lago) Растка Петровића, „Фратарске приче“ (Racconti francescani) Иве Андрића. Бирајући велике и највеће српске писце високо је подигла вредносну љествицу. Жељели бисмо да ова љествица остане и даље високо и да својим програмима и даље афирмише српску књижевност, која је од Доситеја Обрадовића, преко народних пјесама и класика српске књижевности (Његоша, Лазаревића, Станковића, Андрића, Црњанског, Киша, Павића, Попе) постала дио европског и свјетског књижевног космоса.
Проф. др Душан Иванић
Галерија
