Награда “Доситеј Обрадовић” за животно дело за 2020. годину

  • Додела
  • Образложење
  • Беседа
  • Слово лауреата

 У Народном позоришту у Београду, на сцени „Раша Плаовић“ је 20. октобра 2021. године уручена награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело књижевнику и сценаристи Синиши Павићу.

Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, а поштујући значај и домете овога признања, Задужбини су се придружили Народна банка Србије и Народно позориште. Награда се састоји од плакете с ликом Доситеја Обрадовића – дар Народне банке Србије, дипломе – рад уметника Добрила Николића и новчаног износа који поклањаМинистарство културе и информисања Републике Србије

Програм је започео свечаном песмом „Востани Сербие“ Варткеса Баронијана, написане на текст Доситеја Обрадовића, у извођењу  Михаила Шљивића, солисте Опере Народног позоришта.

Програм посвећен добитнику награде за животно дело водила је Рада Ђуричин, глумица и члан Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“ према сценарију Радомира Путника и у режији Иване Драгутиновић Маричић.

Председник жирија за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело проф. др Војислав Јелић, прочитао је одлуку жирија за 2020. годину. Слободан Терзић, драматург и дугогодишњи сарадник Синише Павића, прочитао је беседу, којом је указао на трајне вредности књижевног и сценаристичког стваралаштва награђеног аутора.

 Проф. др Душан Иванић, председник Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“ уручио је награду за животно дело сину Синише Павића,  Владимиру Павићу с обзиром на то да је лауреат Синиша Павић био спречен да присуствује свечаној академији.

Он је прочитао говор свога оца у коме је Синиша Павић навео да је ово велики дан у његовом животу и да му је изузетна част што је добитник награде која носи име Доситеја Обрадовића: „Нема човека у Србији који не изговара Доситејево име са великим уважавањем. Толико тога је Доситеј учио наш народ, а преминуо у време када је Србија кренула да се уздиже.“ Синиша Павић је подсетио на две поруке Доситеја Обрадовића: „Не правимо се паметнији од свих и никад никога не вређајмо“ ; „Књиге браћо, књиге, а не звона и прапорци“. Нагласио је да посебну захвалност дугује Михајлу Миши Вукобратовићу, режисеру са којим је радио многе тв серије, и додао да највећу захвалност дугује супрузи Љиљани, са којом је у тандему стварао готво целокупан свој опус на телевизији и филму.

У част књижевника и сценаристе Синише Павића Задужбина „Доситеј Обрадовић“  и Народно позориште припремили су свечани програм.

Првакиња београдске Опере Светлана Бојчевић Цицовић и маестро на гитари професор Урош Дојчиновић били су задужени за музички део програма наступивши са следећим композицијама: „У премилом зраку ока твога“, композитора Јосифа Шлезингера; Све што мене окружава“, насталу на текст Доситеја Обрадовића; Где си душо, где си рано“ композицију Даворина Јенка  написану на стихове Бранка Радичевића.

Писма Доситеја Обрадовића која верно сведоче о његовом животу којима се јављао рођацима, пријатељима, познатима и непознатима, а која пружају целовиту слику о његовим београдским данима читали су глумац позоришта на Теразијама  Александар Дунић и Рада Ђуричин, драмска уметница.

 

Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на завршној седници одржаној 22. децембра 2020. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело за 2020. годину, додели књижевнику и сценаристи Синиши Павићу.

Образложење

Књижевник и сценариста Синиша Павић спада у ред најзначајнијих стваралачких личности у области књижевне делатности посвећене телевизијској и филмској сценаристици у Србији. Његове документарно-игране серије као и драмски циклуси, дали су на уметнички начин, не само слику времена окупације Србије, него разуђену фреску људских судбина, како жртава, тако и насилника, укључујући ту и слику поратних времена. У том делу сценаристичке делатности Синиша Павић написао је историографски прецизно засноване, а уметнички целовито обликоване драме Човек који је бомбардовао Београд (суђење генералу Леру), Метак у леђа, На путу издаје, Ловац против топа, и серије Шпанац, Бањица, Последњи чин, Одлазак ратника повратак маршала. Други део сценаристичког стваралаштва Синише Павића састоји се од низа играних серија које на сатиричан начин сликају нашу стварност и критички говоре о заблудама, склоностима, митоманији и рђавим својствима нашег менталитета (Врућ ветар, Срећни људи, Породично благо, Стижу долари, Бела лађа). Отуда се може рећи да је Павић настављач доситејевске традиције просветитељског деловања, и да су његове сатиричне драмско-хумористичке серије одиграле значајну улогу у критици колико традиционалних, толико и нових негативних појава и обичаја у нас. Тако је он, определивши се да прихвати изазове телевизијског и филмског стваралаштва, у својим делима објединио образовну, просветитељску и уметничку мисију.

Уверени смо да је укупни допринос Синише Павића српској књижевности, филму и телевизији, узоран и јединствен, како по уметничким дометима, тако и по обиму и жанровској разноврсности и то га чини заслужним и достојним да прими награду с Доситејевим именом и знаком.

Жири је радио у саставу: Мирко Васиљевић, Славко Гордић, Војислав Јелић (председник), Марко Недић, Драган Симеуновић.

Београд, 22. децембра 2020. године

 

 

СИНИША ПАВИЋ ПИСАЦ ТЕЛЕВИЗИЈСКИХ РОМАНА

 

Има неке симболике у чињеници да је Синиша Павић велико друштвено признање, награду „Доситеј Обрадовић“, добио у години када обележава педесет година рада на телевизији. У јесен 1971. године тада млади писац је у редакцију играног програма телевизије Београд донео сценарио прве четири епизоде серије „Дипломци“ и тако је почела блистава каријера која траје већ пола века.

Као писац имао је иза себе успешан роман „Вишња на Ташмајдану“ који је одмах по изласку 1966. године постао бестселер. Павић је знао да Срби мало читају и да сви наши класици од Доситеја до Андрића и Црњанског имају релативно малу публику, зато је он начинио храбар потез и почео да се бави новим великим, масовним медијем, телевизијом.

У време када је он почињао, телевизија је била далеко иза филма и књижевног стваралаштва, сматрало се да је она као медиј ефемерна и није вредна да се најталентованији баве њоме. Павић је разумео да је време које долази управо време тог медија, а да је ТВ серија, у ствари, роман краја двадесетог и почетка двадесетпрвог века.

Своје серије Павић није писао угледајући се на америчке и енглеске тог времена него је читао велику литературу 19. и прве половине 20. века. Тада није било лако препознати да ће ТВ серија бити најважнији продукт телевизијске ере и да ће постати доминантна уметничка форма на почетку 21. века. „Златно доба серија“, како се означава данашње време, Синиша је препознао пре него што се појавило, он је пронашао свој пут и написао серије које имају снажан печат његове личности.

Својим делом је обогатио, насмејао и едуковао генерације телевизијских гледалаца које су кроз те серије могле, пратећи судбине Павићевих јунака, да на неки начин разумеју и схвате свет у коме живе.

У форми која би се најприближније могла одредити као телевизијски роман, испричане су приче о нама и нашим животима у једном тешком, преломном тренутнку историје, тачније и уметнички снажније него у било којем облику уметничког изражавања. Не знам ни један филм, роман, позоришну представу, или нешто друго, што убедљивије приказује распад социјалистичког друштвеног система и заједничке државе Југославије од серије „Бољи живот“. А то је само један сегмент ове велике фреске наших живота.

„Бољи живот“  је прва велика и вероватно најбоља домаћа серија, са њом је у животе милиона гледалаца широм бивше државе ушла прича која им је блиска, и која говори о људима сличним њима, њиховим проблемима.

Редакција која је одобрила пројекат, после неколико првих епизода почела се колебати, сматрајући да су можда погрешили, међутим, оно што је у том моменту одржало серију је била подршка публике широм Југославије. То је последња велика серија која је истовремено емитована на целом ЈРТ простору.

Друга Павићева велика серија, „Срећни људи“  је аутентична слика расула, санкција, пљачкашке приватизације, богаћена малог броја људи и сиромашења целог народа. Бескрупулозни богаташи, ситни међународни преваранти и обични људи у вртлогу историје, кад све ово набројимо готово да не верујемо да је то једна лепа породична серија са елементима хумора. Пажљивији гледалац ће схватити да су сви наслови ових Павићевих серија, уствари, иронични. „Породично благо“ је прича о људима који у тешким временима покушавају да сачувају традиционалне породичне вредности. Колико је то тешко у новонасталим околностима које су донеле и нове вредности можда најбоље осликава сцена у којој два дошљака са југа, Шпиц и Ђоша, стоје на капији кичасте куће Паје Трошка и са завишћу и дивљењем кажу „Ала, се накрао, зликовац“. После пада Берлинског зида и слома социјалистичког друштвеног уређења све бивше комунистичке земље и њихова друштва су очекивали благостање и богатог ујака из Америке који ће доћи и донети милионе долара. У стварности ујак и кад дође новац покупи овде. То је прича о браћи Предрагу и Ненаду и њиховом ујаку Горчилу у серији „Стижу долари“. Све ове приче повезује заједнички мотив а то је новац, изгубљен, нађен, наслеђен, са неким условима, или стигао из Америке. „Бела лађа” је слика друштва у коме је политика последње уточиште ниткова. Све је пропало и уништено, фабрике, предузећа, мала привреда, остале су само политичке странке и неизвесна могућност да се преко њих дође до бољег места у друштву. Последња серија, чија се друга сезона управо снима „Јунаци нашег доба“, има политику као централну тему, али је истовремено и прича о проклетству изгубљеног и нађеног новца. Сјајно перо и оштро око писца дају нам прецизну слику данашње Србије, од човека који је случајно постао председник највеће градске општине, његовог бескрупулозног шефа странке окруженог гомилом полтрона и чанколиза до обичних људи који тешким радом покушавају да нађу своје место под сунцем.

Серије о којима смо говорили су по, мом мишљењу, најважнији сегмент стваралаштва Синише Павића, али, наравно, не и једини. Аутор је сценарија изузетно популарног филмског

серијала „Тесна кожа’’ затим филмова „Чудо невиђено“ , „Вишња на Ташмајдану“ , „Лаф у срцу” и других.

Захваљујући раду Синише Павића и редитеља Саве Мрмка, телевизија Београд је била уз ББЦ позната у целој Европи по својим документарно историјским драмама заснованих на историјској грађи као што су „Човек који је бомбардовао Београд“ , „Последњи чин“, прича о хватању генерала Драже Михајловића, као и, можда, најбоље написана Павићева серија „Бањица“.

Посебно место у његовом опусу заузимају и изузетно популарна серија „Врућ ветар“ као и сјајна адаптација Стевана Сремца „Оно наше што некад бејаше“.

Сви који се баве овим послом знају да је Синиша Павић редак сценариста који зна и воли да пише за глумце. Ако посматрамо развој његових серија, видећемо како он са љубављу креира све своје ликове али да, кад га „повуче“ игра неког глумца, зна да нађе његове најбоље особине. Тако су настале незаборавне улоге Марка Николића као Гиге Моравца, Зорана Ранкића као Николе Калабића у „Последњем чину“, Данила Лазовића као Шћепана Шћекића у „Срећним људима“, Светлане Бојковић као Емилије у „Бољем животу“, Иван Бекјарева као Вујковића у „Бањици“, Бранимира Брстине као ујака Житка у „Породичном благу“, Љубише Самарџића као Шурде у „Врућем ветру“ и још многи други.

На врху ове пирамиде налази се Милан Лане Гутовић и његова и Синишина креација лика Срећка Шојића. Како је Павић луцидно приметио, лик и глумац се траже, а у овом случају не да су се нашли него су се стопили на такав начин да се не може нико ни замислити у тој улози.

Могла би се, а и требала, написати посебна студија о томе како је настао лик малог бирократе и директора социјалистичког предузећа који се богати у времену транзиције бескрупулозно газећи све око себе у циклусу филмова „Тесна кожа“ да би у серији „Бела лађа“ постао председник „Странке здравог разума“ и релевантан политички фактор од кога зависи формирање парламентарне већине. Гутовићева глумачка величина је и у томе што је успео да лик без иједне позитивне особине учини симпатичним.

Кад се гледа велико дело Синише Павића, без имало претеривања за њега важи оно што је својевремено речено за Балзака, да којим чудом нестане ова земља а сачувају се његове серије, по њима би се могли реконструисати наши животи.

Слободан Терзић

Даме и господо,

Поштовани скупе,

На овај, у мом животу велики дан, нисам међу вама, због више силе, па ми дозволите да вам се обратим на овај начин.

За моје „животно дело“, данас примам награду која носи име Доситејево, који, у нашем народу има особит статус. Нема човека у Србији који његово име не изговара са поштовањем.

Тај велики човек није ни рођен у Србији. Чаково, сада у Румунији, је тада било у Хабзбуршкој Мађарској. Србија је била под туђинском влашћу. Остао је без родитеља. Школовао се у манастиру, а онда као неки ђак-пешак кренуо по Европи, од школе до школе. Да би зарадио за пут и за школовање радио је и као јорганџија, и као учитељ, проповедник, лектор, коректор. Тако је буквално пешке обишао Немачку, Италију, Француску, Енглеску, Аустрију, Русију, Малу Азију, цео Балкан, успут завршио у Лајпцигу филозофију и теологију, научио поред српског и румунског језика још и латински, грчки, немачки, руски, енглески, француски, италијански, албански, писао књиге, преводио.  А већ стар, у шестдесетшестој години, на глас о устанку у Србији, дошао је у своју земљу. Знао је да Карађорђе није довољан и својим доласком послао нам своју најважнију поруку: да народ не може бити стварнослободан ако је неписмен, да људи могу бити истински слободни само ако знају, а да би знали морају да читају. Образовани и освешћени људи јасније размишљају, боље разликују добро од зла, лакше препознају превару, подвалу и демагогију, и боље се боре за истину. За само неколико година, усред устаничких битака и превирања отворио је у неписменој Србији Велику школу, претечу Универзитета, у коју се међу првима уписао Вук Караџић, отворио је Богословију, почео да ради на стварању прве српске штампарије и умро баш кад је Србија устала и борила се, уз песму коју је он написао.

У тренутку кад то велико име славимо и на овај начин дужни смо да погледамо како се односимо према његовом наслеђу. Своје поруке и лично је записивао. Једна гласи: „Не правимо се паметнији од свих и никада и никога не вређајмо, то је знак варварства.“ , а друга: „Књиге браћо, књиге, а не звона и прапорци“.

Данас, тај облик варварства гледамо свакога дана на разним телевизијским каналима иназивамо га дијалогом, полемиком, сучељавањем, а звона и прапорци чују се све јаче и заглушују гласове разума и рационалности. Данас неки мали ђаци пешаци пешаче километрима до најближе школе у којој није најгоре што нема пристојан тоалет већ што једва да има и ђака, а учитељ отаљава посао са двоје-троје и чека отказ.

Овим светом влада новац. Он одређује меру свему и успоставља сопствени систем вредности. Иде тамо где ће се брзо оплодити и донети профит. Таквом систему углавном одговарају људи малог формата. Талентовани често сметају. За стваралаштво које тражи стрпљење,време и посвећеност, новац нијезаинтересован. Улаже се у индустрију плитке забаве, дрангулија и прапораца. Вредност се одређује маркетингом, прометом, у пиплметар се гледа као у берзанске извештаје, гледаност и тираж су довољни. Како изаћи на Доситејеве заборављене стазе? То талентовани људи морају сами да одлуче и да се изборе. Србија је пуна талентованих људи, свако од њих мора сам да одлучи: хоће ли се уклопити у систем производње прапораца и којештарија или ће одабрати тежи, Доситејев пут.

Ја сам, изгледа, ишао тим стазама. Није било лако, и овим путем желим да се захвалим онима који су ми у томе помогли.

На првом месту, обраћам се вама, господо из жирија. Ваша једногласна висока оцена мог рада, а с обзиром на то да сте сви професори универзитета и врхунски познаваоци материје коју проценујете, потврђује моје наде да у масовној публици која ме је деценијама подржавала нису били такозвани „просечни гледаоци“, што се наводи као разлог за омаловажавање масовности, јер просечан гледалац не постоји. То мноштво се састоји од људи, врло различитих, од оних скромно образованих, до оних са највишим критеријумом вредновања од којих је састављен ваш жири. Хвала вам.

Посебну захвалност дугујем редитељима који више нису међу нама - Сави Мрмку и Александру Ђорђевићу. Они су својим знањем, талентом, и мајсторством допринели да моје животно дело буде достојно ваше пажње и ове награде.

Дугујем и Михаилу Вукобратовићу који је од ’’Бољег живота’’ сарађивао на свим готово свим мојим серијама и који управо снима још једну. За четрдесет година сарадње нисам са Мишом имао ни један креативан, колегијални, или обичан људски непсоразум. Право чудо у овом нашем послу и у овој нашој земљи.

И коначно, али не на крају, већ од самог почетка, од првог сусрета, највећу захвалност дугујем својој сарадници, инспирацији, својем најоштријем критичару, оној која је веровала у мене и кад други нису, која није избегавала ни свађу ни расправу само да то што радимо буде боље него што би било без њене сарадње, мојој Љиљани.

Синиша Павић

Галерија