Награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело за 2018. годину уручена је академику Димитрију Стефановићу 21. фебруара 2019.године у Народном позоришту у Београду, на сцени „Раша Плаовић“ . Задужбина „Доситеј Обрадовић“ је ове године доделила по шести пут награду која носи име великог просветитеља.
Свечаност поводом уручења награде започела је свечаном песмом Варткеса Баронијана „Востани Сербие“ компонованом на стихове Доситеја Обрадовића , коју је отпевао Михаило Шљивић, солиста Опере Народног позоришта. Проф. др Војислав Јелић, председник жирија за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, саопштио је одлуку жирија.
О делу академика Димитрија Стефановића говорила је проф. др Даница Петровић, музиколог, чију беседу можете прочитати овде.
Председник Управног одбора Задужбине„Доситеј Обрадовић“ проф. др Душан Иванић уручио је награду за животно дело академику Димитрије Стефановићу, који се захвалио беседом о Доситеју.
Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 14. децембра 2018. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело, у 2018. години, додели академику Димитрију Стефановићу.
Образложење
У време када код нас црквена музика, посебно она православнe провенијенције, није имала отворене могућности јавног представљања, нити је била предмет студија у музичким школама и факултетима, музиколог Димитрије Стефановић, академик, окупља младе људе, различитих образовних профила и интересовања, и тако отпочиње дуги процес упознавања и извођења старе музике откриване у византијским, латинским, руским и старим српским рукописима. Студијски хор Музиколошког института САНУ, под његовом диригентском палицом, гостовао је у многим земљама широм света – Аустрији, Немачкој, Енглеској, Француској, Швајцарској, Италији. Било је то духовно и етичко узрастање праћено ширењем до тада мало познате православне музичке културе у Европи, али и размена искустава са припадницима других конфесија који су први пут откривали музичку традицију са Балкана. Тај провсетитељски жар деценијама је градио мостове који су повезивали српску културу и православље са културама других народа и вероисповести.
Његов и данас у позним годинама животни оптимизам и спремност да се сусреће са младим људима, дели са њима искуства, песму, па и проблеме, пример је невероватне истрајности духа просветитељства, који смо као народ у новије време управо од Доситеја преузели.
Жири је радио у саставу: Војислав Јелић (председник), Славко Гордић, Марко Недић, Драган Симеуновић и Мирко Васиљевић. Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања, а састоји се од повеље и новчаног износа. Добитнику Народна банка Србије дарује плакету са ликом Доситеја Обрадовића. Награда ће бити уручена на посебној свечаности.
Председник жирија
Војислав Јелић
Oбраћам Вам се са захвалношћу што ћемо се на овом собрању подсетити на успомену великог, иако још недовољно признатог Доситеја. Желео бих да поделим са Вама различита осећања која ме прожимају вечерас. Прво је, захвалност жирију који ми је доделио признање, али и свим појединцима и установама који су основали и помогли Задужбину Доситеј Обрадовић. Друго је, ослањање на Доситејеве мисли које нас подсећају на велику просветитељску и историјску мисију коју је Божијим промислом утемељио Доситеј. Треће је, порука коју је он оставио поколењима, другим речима, и свима нама.
Шта подразумева захвалност? То је сазнање благодарности за учињено нам добро дело. Оно нас даље води да следећи Доситејев пример, радимо на просвећивању народа. Познато је да је Доситеј рођен у Чакову, лепом месту неких 30 километара од Темишвара. Његово крштено име је Димитрије. Недавно сам, потпуно неочекивано, добио десетак страница о Доситеју које је Ђуро Добрић, учитељ у Звјеринцу (далматинско Косово) написао. Тај текст је приликом прославе 150-годишњице Доситејеве смрти послат свим учитељима у Книнској Крајини да би се њиме користили. Из њега сазнајемо о великом броју места и земаља које је Доситеј посећивао. Истакнимо само нека: Далмација, Смирна, Хиландар, Хале, Лајпциг, Млеци и више градова у Италији, Беч, Лондон. Још као младић трудио се да што више сазна, а то га је водило читању књига. Како ми данас можемо не само вербално, већ делима да следимо две основне Доситејеве водиље?: “Читајмо књиге” и “Просвећујмо народ”. Доситеј је био први који је тражио да се просвећивање прошири и на најшире народне слојеве, да се народу кроз школу и књигу отворе очи за правилан поглед на свет.
Ево неколико неколико Доситејевих мисли које су итекако актуелне и данас:
"Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна; дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Људи смо словесни, умом и разумом од Бога обдарени, а притом имамо у руку еванђелије Христово и апостолске науке.
Млада је душа подобна меком воску: у какав га калуп метнеш и слаијеш, онаки образ од њега направиш. Док је тај восак још темек, ласно га можеш претопити, прелити и преобразити. Чрез дуго време буде тврд као гвожђе; онда се хоће много труда за претопити га и прелити.
Не само на јави, но и на сну, ништа ми већ није било у уму и на срцу осим школе, учитељи, велике библиотеке, академије, гди различне науке предају, и трудољубиви, пчелама подобни, мед мудрости сабирајући ученици.
Навикавајмо младеж на добро, од тога све зависи. Само је добар човек срећан.
Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце.
Никад никога не ваља вређати. Од злог и пакосног, најбоље је далеко стајати. Не правимо се паметнији од свију. Мудар човек се стиди мешати у оно у чему није вешт. Све што је материјално бива и прође.
Оно непролазно је богатство духа, знање и језике сваког народа, та неугасла истина о вечном трајању и онда када нас не буде више. Вами, пожелани житељи Сербије, Босне, Херцеговине, Чрне Горе, Далмације, Хорватске, Срема, Баната и Бачке, вами и вашим последњим унуком с горећим и пуним љубови срцем ови мој мали но усердни труд предајем."
Проповедао је верску трпељивост и равноправност, а народ је упућивао да из других култура прихвате боље и напредније ствари. Доситеј је створио националну књижевност намењену најширим слојевима српског народа. Унео је напредне идеје са Запада, скупљао је лепе мисли из свих времена, од Платона и Аристотела до Молијера и Волтера.
Веровао је у свемоћ разума и науке за коју је сматрао да мора свакоме бити доступна. Србији је приближио Европу и свет и омогућио је продор нових културних тековина. Сматрао је да се без моралних правила не може одржати нити напредовати ниједна људска заједница ни појединац.
Поновимо дивну старију реч за захвалност, а она гласи благодарност. Древни тропар на почетку сваке године почиње речима: “будући благодарни за велика доброчинства нама учињена”, а каошто смо чули на почетку КЊИГЕ и ПРОСВЕШТЕНИЈЕ НАРОДА представљају благодарни путоказ који нам следи како бисмо наставили Доситејево дело.
Предстоји нам пут истрајности духа просветитељства са којим је грађена веза од српске културе и православља према Европи и од европских традиција према Србији, то осећање потребе за размењивањем културних добара из различитих средина.
Доситеј Обрадовић основао је 1808.године Велику школу, претечу данашњег Универзитета у Београду, а 1810. године и Богословију. Као члан Правитељствујушчег совјета био је први министар просвете у Србији. Преминуо је 28.марта 1811. године у Београду. Није случајно да се његов гроб налази поред Вуковог у порти Саборне цркве у Београду – ДА СЕ УВЕК СЕЋАМО ДВОЈИЦЕ СВОЈИХ ВЕЛИКАНА ПРОСВЕЋИВАЊА.
У част лауреата, академика Димитрија Стефановића, Задужбина Доситеј Обрадовић и Народно позориште припремили су уметнички програм.
Песме „Агиос о Теос – Sanctus Deus“ (Свети Боже) из 14 века, са истоветним текстом на грчком и латинском језику,као и причасну песму „Вкусите и видите јако благ Господ“ (Пс. 33.8) кир Стефана Србина из 15 века, извели су др Ненад Ристовић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду и др Предраг Ђоковић, професор црквене музике на Музичкој академији у Источном Сарајеву.
„Слово љубве“ деспота Стефана Лазаревића говорио је Хаџи Ненад Маричић, глумац Народног позоришта, а Јефимијину "Похвалу кнезу Лазару" глумица Рада Ђуричин.
Вокални солиста Милица Радивојевић извела је песму „Алилуија“, дело Исаије Србина, неумски запис из 15 века.
Поштујући жељу нашег лауреата, чули смо две песме Ивана Негришорца: „Винћенцо, син Божидара Вуковића, Подгоричанина, љ. г. 1563. сјећа се оца и размишља о значају штампарије за судбину народа“, коју је говорио Радован Миљанић, глумац Народног позоришта, и песму „Благородни светитељ Јован Владимир шапуће потомцима кроз гробну плочу, у манастиру Свете Марије, код Елбасана“ коју је говорио Небојша Кундачина, глумац Народног позоришта. .
Рада Ђуричин нас је све подсетила на мудре Доситејеве поруке и поуке.
Публика је била у прилици да чује и снимак снимак византијске стихире „Дефте лаи –Дођите људије“, грчки неумски запис из 13 века у извођењу Студијског хора Музиколошког института САНУ, солиста протођакон Владо Микић, као и снимак стихире Светом Сави, „Словес Твојих ученијем Сербскаја церков украсисја“, текст Теодосија Хиландарца из 14 века, хиландарски неумски рукопис из 1774. године, у извођењу протођакона Владе Микића.
Народну мелодију „Угодници Божији, српски просветитељи“ извеле су Јелена Јовановић и Биљана Милановић, сараднице Музиколошког института САНУ.
На крају свечаног програма, сви учесници и публика великим аплаузом још једном су честитали овогодишњем добитнику Награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, академику Димитрију Стефановићу, музикологу.
Галерија
