Награда “Доситеј Обрадовић” за животно дело за 2021. годину

  • Додела
  • Образложење
  • Беседа
  • Слово лауреата

У среду, 18. маја 2022. године у Народном позоришту у Београду одржана је свечана академија „Доситеју у част“ на којој је уручена награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело академику Данилу Басти.

Програм је започео химном Задужбине „Доситеј Обрадовић“ - свечаном песмом „Востани Сербие“ коју је на Доситејеве стихове компоновао Варткес Баронијан, а отпевао баритон Милан Обрадовић.

Председник жирија за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, проф. др Војислав Јелић саопштио је одлуку жирија о награди, а након тога је председник Управног одбора Задужбине др Душко Бабић  уручио награду академику Данилу Басти.

О стваралаштву академика Данила Басте говорио је  проф. др Јовица Тркуља.

Академик Данило Баста захвалио се на награди беседом „Доситејево завештање српском роду“.

Задужбина „Доситеј Обрадовић“ и Народно позориште у Београду приредили су  уметнички програм у част лауреата.

Публика је могла чути две традиционалне народне песме „Заспо Јанко“ и „Изгрејала сјајна месечина“ у извођењу чланова Друштва за неговање традиције и културе „Вишњица“ у саставу: Александра Маричић главни вокал, Ивана Драгутиновић Маричић, пратећи вокал и Зоран Вујачић, пратња на гочу.

Драмски уметник Александар Дунић подсетио нас је на Доситејеве Совјете здравог разума и његове афоризме.

Академски хор Колегијум музикум, под диригентском палицом Драгане Јовановић, извео је неколико сјајних композиција:

Боже братинства, Даворина Јенка, на стихове Јована Радивојевића Вачића,

Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914) Приморски напјеви

Запро Запров      (1947)                  Ливада

Ана Благојевић, фрула

Илија Рајковић   (1976)                               Мндра мја              према традиционалној влашкој песми

Народна песма са Косова           Киша пада

Боро Таминџић (1935 – 1993)          Три хумористичне минијатуре из Црне Горе

Немања Савић (1957)                      Крајишке пјесме

Никола Грбић    (1964)    Ово је Србија

Програм свечане академија „Доситеју у част“ водила је глумица Јелена Пузић, док је режију потписала Ивана Драгутиновић Маричић.

 

 

 

Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 17. децембра  2021. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело за 2021. годину, додели академику Данилу Басти.

Образложење

Критички поглед на дело и делатност Данила Н. Басте указује на човека широког распона интересовања и ангажовања. Средишње подручје његовог  рада, у првом реду, чине политичка и правна филозофија класичног немачког идеализма. Нарочиту пажњу   поклања српској филозофскоправној традицији и богатој духовно-научној баштини Правног факултета у Београду. Превео је са немачког језика читаву библиотеку филозофских и научних дела: Канта, Фихтеа, Шелинга, Ничеа, Кауфмана, Шмита, Јасперса, Маркузеа, Касирера, и многе друге.

Поред научно-филозофске и преводилачке делатности, професор Баста остварује својеврсну просветитељску мисију у Србији: упознавање с најважнијим достигнућима савремене филозофскоправне мисли, оснивање и уређивање библиотека и часописа, организовање научних симпозијума, извлачење из заборава наших знаменитих правно-политичких и филозофских писаца и њихових дела. Надахнут слободарским и хуманистичким идејама, Баста је поштено и родољубиво настојао да у Србији афирмише право као културну творевину чија је сврха правда, а достојанство и слободу човека као врховне вредности и највишу меру правног поретка.

На тај начин, Баста се показује као достојан следбеник својих великих  узора Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Јована Стерије Поповића, Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића, Божидара С. Марковића, Радомира Лукића и Михаила Ђурића и њиховог етоса интелектуалног ангажовања.

 Уз потпуно уважавање својих великих учитеља и уз снажно ослањање на њихове идеје, Баста је настојао да остане свој.

Језик је посебна врлина Бастиних књига, које, по својој стилско-језичкој перфекцији, представљају сјајне бисере у ниски београдског стила.

Уколико је Баста у својим филозофскоправним студијама успео да грчки логос и римски ius буду у блиској заједници, онда би се могло рећи да су у његовој публицистичкој и јавној делатности у блиској заједници Кантов етос категоричког императива и Блохов патос природног права чије је средиште  људско достојанство човека с усправним ходом.

Уверени смо да је академик Данило Баста, неуморни прегалац и поштовалац Доситејевог просветитељског дела, по свему заслужан и достојан да прими награду с Доситејевим именом и знаком.

Жири је радио у саставу: Мирко Васиљевић, Славко Гордић, Војислав Јелић (председник),  Марко Недић, Драган Симеуновић.

Београд, 17. децембра 2021. године              

ДОСТОЈАН БАШТИНИК ДОСИТЕЈЕВЕ ЛИНИЈЕ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Поштоване даме и господо,

 Уважене колегинице и колеге,

Драги пријатељи и поштоваоци Доситеја Обрадовића,

Данило Н. Баста је рођен 1945. у Зрењанину, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на Правном факултету у Београду 1964. и магистрирао 1973. године радом под насловом ,,Порекло и сврха државе у Кантово политичкој филозофији". Као стипендист Хумболтове фондације из Бона два пута је боравио у Немачкој: 1976/77. на Универзитету у Келну и 1984. на Универзитету у Мајнцу. Докторирао је 1978. на Филозофском факултету у Београду одбранивши дисертацију ,,Јохан Готлиб Фихте и Француска револуција".

На београдском Правном факултету је изабран за асистента 1970, за ванредног професора 1987. и редовног професора 1992. године. Почев од 1985. редовно је учествовао у извођењу наставе последипломским течајевима у оквиру ,,Inter-University Center of на Postgraduate Studies" у Дубровнику. Учествовао је као референт на многим симпозијумима у земљи и иностранству.

Био је уредник часописа Гледишта и Theoria, као и члан редакције Велике филозофске библиотеке БИГЗ-а и Нолитове библиотеке ,,Номос". Био је главни и одговорни уредник библиотеке ,,Политика и друштво“ и часописа Анали Правног факултета у Београду, те едиције ,,Parerga“ у издању Досије студија у Београду. Добитник је награде Фондације,,Миодраг Јовичић" за 2003. годину. Награду ,,Никола Милошевић“ Другог програма Радио Београда добио је 2013. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003, а за редовног члана 2012. године.

Средишње подручје његовог интересовања и рада у првом реду чине политичка и правна филозофија немачког идеализма. На подручју правне филозофије особиту пажњу поклонио је традицији природног права и проблему слободе. Упоредо с тим бавио се интензивно Хајдегеровим мишљењем.

Почео је да објављује још као студент. Од његових радова монографског карактера, односно књига, могу се поменути: Порекло и сврха државе у Кантовој политичкој филозофији (1973), Јохан Готлиб Фихте и Француска револуција - Испуњење нововековног природног права у Фихтеовој раној политичкој филозофији (1980), Право под окриљем утопије - Ернст Блох и традиција природног права (1988), Право и слобода - О перспективи слободе у страној и нашој правној филозофији (1994), Неодољива привлачност историје (1999), Вечни мир и царство слободе Огледи о Кантовој и Фихмеовој практичкој филозофији (2001), Пет ликова Слободана Јовановића (2003), Мрвице са филозофске трпезе - Филозофске критике (2004), Мон и немоћ филозофије. Са почетних и потоњих филозофских стаза (2011), Над преписком Мартина Хајдегера I-II (2012), Самопоштовање и пузавост I-III (2007, 2010, 2015), Пруст и виолина у Забели: о Михаилу Ђурићу поводом петогодишњице његовог упокојења (2016), Чаробни брег филозофије, Касирер и Хајдегер у Давосу 1929. (2017) и ,,Црне свеске" и Хајдегеров антисемитизам (2020). Поред тога, објавио је и бројне чланке, од којих неке у иностраним зборницима, часописима и годишњацима (Archiv fuer Rechts- und Sozialphilosophie, Rechtstheorie, Bloch-Archiv и други).

Летимичан поглед на дело и делатност Данила Н. Басте указује на човека широког распона интересовања и ангажовања. Као што је поменуто, средишње подручје његовог рада, у првом реду, чине политичка и правна филозофија класичног немачког идеализма. Нарочиту пажњу је уз то поклонио српској филозофскоправној традицији и богатој духовно-научној баштини Правног факултета у Београду. Баста је, поред тога, деценијама брижљиво пратио, бележио и рецензирао филозофске публикације домаћих и страних аутора. Превео је са немачког језика читаву библиотеку филозофских и научних дела: Канта, Фихтеа, Шелинга, Ничеа, А. Шмита, В. Хениса, Келзена, Ласка, А. Кауфмана, К. Шмита, Јасперса, Касирера, Радбруха, Маркузеа, Фивега, Канторовича, А. Либерта, Бахофена, Гадамера, Хелера, Едите Штајн и других.

Поред научно-филозофске и преводилачке делатности, Баста остварује својеврсну просветитељску мисију у Србији: упознавање с најважнијим достигнућима савремене Филозофскоправне мисли, оснивање и уређивање библиотека и часописа, организовање научних симпозијума, извлачење из заборава наших знаменитих правно-политичких и филозофских писаца и њихових дела, учешће на јавним трибинама и дискусијама, богата и разноврсна публицистичка делатност. Надахнут слободарским и хуманистичким идејама, Баста је поштено и родољубиво настојао да у Србији афирмише право као културну творевину чија је сврха правда, а достојанство и слободу човека као врховне вредности и највишу меру правног поретка.

На тај начин, Баста се показује као достојан следбеник својих великих узора Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Јована Стерије Поповића, Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића, Божидара С. Марковића, Радомира Лукића и Михаила Ђурића и њиховог етоса интелектуалног ангажовања.

Као научник и филозоф Баста је веома плодан писац. Делујући у широком временском распону дужем од пет деценија, објавио је десетине студија, монографија, чланака, расправа и прилога у домаћим и иностраним часописима и зборницима. Живећи у време неопозивог слома трансцендентног света и надоласка нихилизма, успео да освоји и сачува своју аутономну начелну позицију и аутентично мисаоно искуство. С таквим мисаоним искуством, он је актуелну друштвену, политичку и културну стварност пропитивао са становишта и по строгим мерилима филозофије и правне теорије.

Бастини радови, иако су настајали у различито време, разноликим поводима и циљевима, представљају белеге или трагове аутентичне филозофске егзистенције која извире из потребе за истином, из отворености за њу и непоколебљиве спремности да јој се служи. Он је у њима излазио у сусрет прешној животној потреби суочавања са изазовима нашег времена, трагања за одговорима на пресудна питања, те стремљења да у том дубинском, а не површном, смислу ,,своје време мислима обухвати“ (Хегел).

Познаваоци Бастиног дела уочили су да је он достојан баштиник највиших домета, с једне стране, немачке филозофије од Канта и Фихтеа до Блоха и Хајдегера, и, с друге стране, српске филозофске и правне мисли од Јована Стерије Поповића, Димитрија Матића, Слободана Јовановића, Ђорђа Тасића до Божидара С. Марковића и Михаила Ђурића. Недовољно је, међутим, уочено нешто што даје посебну вредност, што подарује нарочито а ретко својство његовој мисли. Уз потпуно уважавање својих великих учитеља и уз снажно ослањање на њихове идеје, Баста је настојао да остане свој. Ако се пажљивије погледа његова мисао, ако се изнутра искуси, увидеће се препознатљива лична боја - иза ње стоји целим својим бићем њен творац, она у себи сједињава његову свест и савест. Захваљујући томе, Баста се у својим наступима увек јавља као човек опредељења, тако да је изузетна врлина његових радова кураж да се јасно, неувијено и одрешито изрекне властити став и критички суд. У својим текстовима Баста је искрен, критичан, каткад одвећ строг. Његови коментари су бритки, аргументи уверљиви, а оцене и закључци чврсто утемељени.

Језик је посебна врлина Бастиних књига, које, по својој стилско-језичкој перфекцији, представљају сјајне бисере у ниски београдског стила. Баста спада у малобројне филозофске и правне писце који успевају да својим мислима и идејама даду прави израз, да њихов унутрашњи склад и мисаону лепоту прикажу на веома јасан, сређен, елегантан и леп начин. Такав однос према језику последица је, по његовом суду и његовим речима, самосвести да је језик упориште и залог нашег постојања. Изван језика нити бивствујемо, нити можемо бивствовати, свеједно да ли као појединци или као народ." Стога је Баста, као врхунски зналац језика, по узору на Слободана Јовановића, Божидара С. Марковића и Миодрага Јовичића, одлучан противник загађивања језика" - олаке и неодговорне употребе речи које имају своје значење и своје достојанство. Нажалост, те речи се код нас често злоупотребљавају, с много фраза а мало смисла, тако да су нагрђене и обесмишљене. Бастини текстови представљају драгоцен допринос враћању угледа и изгубљеног завичаја речима.

Издавачи Досије студио и Гутенбергова Галаксија из Београда објавили су 2020. године Сабране списе Данила Н. Басте у четрнаест књига, од којих свака садржи по више његових објављених списа, груписаних пре свега тематски, а делимично и хронолошки, у редоследу који олакшава праћење његовог интелектуалног развоја и мисаоног пута: 1) Кант, 2) Фихте, 3) Хајдегер 1, 4) Хајдегер 2, 5) Хајдегер 3, 6) Хајдегер 4, 7) Слободан Јовановић, 8) Право, утопија, слобода, 9) Право, херменеутика, правда, 10) Михаило Ђурић, 11) Самопоштовање и пузавост / Филозофски текстови, 12) Мрвице са филозофске трпезе 1, 13) Мрвице са филозофске трпезе 2 и 14) Varia или филозофски свагдани.

У целини посматрано, дело и делатност академика Данила Н. Басте јесу успешан пледоаје за одговоран, храбар и принципијелан ангажман интелектуалца у нашем времену. Својим јавним наступима он је поставио својеврсни образац и меру таквог ангажмана са тежиштем на аутономној позицијии, на јединству мишљења, говора и делања. Његово дело и делатност спадају у сам врх наше правничке и филозофске културе и имају низ додирних тачака са стваралаштвом и просветитељском мисијом Доситеја Обрадовића. Он спада у достојне и доследне баштинике Доситејеве линије у српској култури.

Имајућу све то у виду, сматрам да је Данило Н. Баста својим богатим делом и просветитељском мисијом коју је вршио и врши у српској култури заслужан и достојан да прими награду Задужбине "Доситеј Обрадовић“ за 2021. годину.

Проф. др Јовица Тркуља,,,Достојан баштиник Доситејеве линије у српској култури“, Излагање на уручењу награде Задужбине ,,Доситеј Обрадовић“ за животно дело, Народно позориште, Беооград, 18. мај 2022.

ДОСИТЕЈЕВО ЗАВЕШТАЊЕ СРПСКОМ РОДУ

Поштоване даме и господо.

Драги пријатељи,

Хтео бих овом приликом да упутим речи најтоплије захвалности како Жирију у целостн, тако и свим његовим члановима понаособ, што је једногласно одлучио да ми за годину 2021. додели награду „ Доситеј Обрадовић" за животно дело. Ту одлуку и ту награду примам као велико признање, којег, наравно, у пуном смислу не могу бити сасвим достојан. Чиним то с нескривеним задовољством и благополучијем (да употребим ту лепу стару реч, која у Доситејевим списима није ретка). али и с поносом што се сада моје име и оно што сам урадио неразлучно повезују са светлим именом и исполинским потхватом Доситејевим,  именом и потхватом заувек уписаним у саму срж духовног бића српског рода.

Посебно су ме дирнуле речи и оцене којима је Жири оправдао и образложио своју одлуку. Ако су, можебити, крупне, прејаке и прекомерне, те речи и ти судови несумњиво осветљавају оно што је деценијама прожимало моја најдубља филозофска стремљења и истрајна настојања свагла, разуме се, у дослуху, каткад ласно препознатљивом, каткад скривеном, с оним што је покретало и надахњивало племените тежње Доситеја Обрадовића, иначе мога земљака (будући да смо обојица рођени у благословеном Банату, он у Чакову, ја у Бечкереку, како се у његово време звао Зрењанин).

Није ме оставило равнодушним што ми је награда ,,Доситеј Обрадовић“ додељена за годину 2021, у којој се што је својеврсни знамен навршило две стотине десет година од упокојења онога чије име она носи.

О Доситеју се писало нашироко и надугачко. Разматрани су и осветљавани многи аспекти његових списа и његове мисли. До танчина је описиван његов живот (али до данас, што је парадоксално, није поуздано, већ само приближно, утврђена година његовог рођења), обилато се говорило о његовим непрекидним путовањима. Тумачи Доситеја су се у понечему слагали, у понечему и нису. У једном су, међутим, сви били сагласни, па и једнодушни: у снажном наглашавању Доситејевог просветитељства. У овоме се с пуним правом видела стожерна мисао целокупног Доситејевог дела, почев од Писма Харалампију, преко Живота и прикљученија, до Совјета здраваго разума. У ствари, сваки Доситејев спис - и ови малочас поменути и они потоњи - прожет је идејом и сврхом европског просветителства. Оно је било звезда не само његовог мишљења и живота него и његовог делања.

Питање о Доситејевом просветитељству указује нам се као нешто што отвара могућност и пружа прилику за нека лична запажања и наглашавања. Утолико пре и утолико више што је управо Доситејево просветитељство неретко давало повода и било извориште неспоразума, неразумевања, оспоравања и критике, али и понеког претеривања, па и ,,упрезања“ Доситеја и његовог дела у сопствена опредељења и духовна настројења. Прилика је да се у кратким цртама и основним обрисима покуша предочити оно што сачињава суштину и карактер Доситејевог просветитељског становишта.

Има једна необична хронолошка подударност на коју, зацело, треба свратити пажњу. Доситејево Писмо Харалампију, за које постоје ваљани и веродостојни разлози да га означимо као прворазредни манифест (и програм) Доситејевог просветитељства, написано је у Лајпцигу 1783. Исте године, у истом граду, објављен је први део Доситејевог списа Живот и прикљученија, који је прожет и надахнут просветительством с изразитом педагошко-културном тенденцијом да ,поштеном роду српском“ „бог преблаги и милостиви, који је сам вечна правда и истина, отвори очи ума  да познамо шта је полезно и потребно нашему благополучију временому и вечному" (1, 79). А наредне године, 1784, опет у Лајпцигу, појавили су се Доситејеви Совјети здраваго разума, у којима се писац није устезао да просвећене владаре одлучно подсети на њихову највишу дужност, написавши при крају свога уводног, дивљења достојног разматрања,,О љубови“: ,,Не престајте трудећи се богодану свободу ума и просвештеније разума међу људе уводећи и таму и мрак варварства,  глупости, сујевјерија и невјежества изгонећи" . Поткрај године 1784. објављен је у децембарској свесци Берлинског месечника (Berlinische Monatsschrift) Кантов славни чланак "Одговор на питање: шта је просвећеност". Тај упечатљив и језгровит одговор, на који протекло време до дана данашњег није бацило ни најмању сенку, гласи овако: „Просвећеност је излазак човеков из стања незрелости за које је сам крив."

To jе, дакле, та чудесна временска подударност, када је о просветитељству реч, између нашег Доситеја и кенигсбершког геометра и критичара ума. С разлогом можемо претпоставити да и Кантову славну „дефиницију“ просвећености без двоумљења усвојио и Доситеј. Као што би свој потпис без оклевања ставио и испод речи које је Кант, зарад разјашњења, додао одмах у продужетку наведеног појма просвећености: „Незрелост је немоћ да се свој разум употребљава без вођства некога другог. Та незрелост је самоскривљена онда кад њен узрок не лежи у недостатку разума, него у помањкању одлучности и храбрости да се човек њиме служи без туђег руковођења. Sapere aude! Имај храбрости да се служиш сопственим разумом! - то је, дакле, лозинка просвећености."

Важно је имати на уму да Доситејево просветитељство, по свом извору и карактеру, није (свакако не: пресудно) било француског, него превасходно немачког порекла. Док је француско просветитељство било у знаку атеизма, док је, холбаховски казано, настојало да хришћанство разголити и потом оптужи за многа зла и неволе, дотле се немачко просветитељство није тако радикално окретало против хришћанства и религије уопште. Напослетку, Кант, чије је одређење просвећености малочас наведено, написао је и дело под насловом Религија у границама самога ума.

На многим местима Доситејевих списа читалац се лако може уверити да његово просветителство не само да није било уперено против Бога него да је, напротив, Божјег извора и Божјег надахнућа. Доситеј је истицао да је разум дар који је човек добио од Бога, а да је човекова најпреча дужност да тај дар развије, оплемени и стави у службу добра, највећег добра, на овоме свету. Једва да би се међу српским писцима могао наћи неко други ко је с толико поверења узносио здрав људски разум као свеопшту основицу просветитељства, као услов без којег је оно немогућно и незамисливо. За Доситеја важи да једино на таквом поверењу могу почивати знање, наука, истина, образовање, култура. О свим тим вештима, о свим тим високим циљевима просветитељске идеје и просветитељског програма, Доситеј је говорио с патосом који, барем код нас, нема себи равнога.

Никада се не сме изгубити из вида да се у језгру речи просветитељство, као и других сродних речи (просвета, просвећеност), налази реч светлост. Просветитељство је просветљавање. Отуда је онај ко се за њ залаже и заступа га истински просветлитељ, бакљоноша који растерује тмину, обасјавајући истину и лепоту као високе циљеве човековог света и живота. Такав је био Доситеј, најзнатнији српски син века просвећености. Као да се до њега, стазама непојамним, пробио зрак негдашње метафизике светлости, али овога пута поглавито окренуте ка човеку и његовом свету разума", а не тек ка јестеству као таквом.

Још нешто треба имати у виду. Просветитељство није занимало Доситеја као пука идеја и апстрактни појам. Он није ишао (само) за тим да теоријски размотри и изложи суштину  просветитељства. Просветитељство је пригрлио као нешто практично, као спасоносни делотворни програм за српски народ, за његово образовање, облагорођивање, културно напредовање, морално уздизање српског општества до висине чисте добродетељи. То је схватио као највиши задатак и крајњу сврху свога живота. Дубоко су потресне Доситејеве речи које се могу прочитати при крају његовог писма пријатељу Харалампију: „Мени ће преко мере плаћено бити кад когод од мога рода рекне, кад нада мном зелена трава нарасти: Овде лежу његове српске кости. Он је љубио свој род. Вечна му памет."

Данас је просветитељство на рђавом гласу. На таквом гласу је, наравно, и његов жаришни, његов носећи појам - здрав разум. Давно је, још код Хегела, започела његова филозофска дискредитација, да се не каже његово исмејавање и ниподаштавање. Да ли је, можда, куцнуо час да се, између осталог и благодарећи Доситеју, крене ка рехабилитацији просветитељства, његовог појмовног света, здравог људског разума у првом реду? Јер, без таквог разума тешко је, ако је уопште могућно, разабрати се и оријентисати у овом свету који свакога дана постаје све сложенији, све замршенији, све тамнији, све загонетнији и, самим тим, све нечовечнији. Без таквог разума не може се јасно разлучити добро од зла, истинито од лажнога, лепо од ружнога, пријатељско од непријатељскога, па чак ни корисно од бескориснога. А за таква разликовања Доситеј је свагда при руци, спреман да своме роду буде од помоћи као учитељ и саветодавац. Дођемо ли до распутице, на кој не знам куда ћемо даље, на којој је искушење да забасамо на криви пут велико, опоменимо се Доситејевог здравог разума, ослонимо се на њега, па ће избор правог (макар и тежег) пута бити лакши и поузданији.

Доситејем је највећма владала страст путовања, ,,по свету ходања" . Није то било необавезно лутање, неконтролисано тумарање, а понајмање доконо скитање (што му се, иначе, пребацивало). Своја безбројна путовања, за која је увек био вољан и спреман, предузимао је с јасном сврхом стицања нових знања. Та су путовања била Доситејеве године учења, упознавања разних људи, народа, језика, обичаја, начина живота. На путовања је одлазио као човек незасите радозналости, вазда будног љубопитства и отворена духа. Ако се тако може рећи, његова путовања су имала епистемолошки смисао, јер су се на њима и помоћу њих умножавала његова сазнања, ширили духовни видици, богатило искуство, изображавала личност. Захваљујући путовањима, Доситеј, тај наш просветитељ на ногама, постајао је космополита, полиглота, и баш због тога остајући непоколебљив и искрен српски родољуб, просвећен и добробити свога рода посвећен. Само је једна страст била код њега јача од страсти путовања - да на општем народном језику напише и штампа оно што ће бити оруђе културе и образовања, школе и просвете, ,,слатке, слободне, миле матере наше Сербије“.

Српски народ је имао великих учитеља и пре и после Доситеја. Пре, поменимо Светога Саву. А после, поменимо Вука Караџића. Доситеј је међу њима драгоцен беочуг.

Ако се, на крају, запитамо шта је Доситеј Обрадовић трајно завештао нашем роду, одговор може бити сасвим кратак и једноставан: Себе сама! Своје целокупно дело. А тиме и онај поклич из 1804, који се никада не сме заборавити: ,,Востани, Сербије! Востани, царице!"

Данило Н. Баста

Галерија