Жири за доделу Награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, у саставу Љубодраг Димић, председник, Ненад Ристовић, Радивоје Микић, Дарко Танасковић и Бојан Јовић, чланови, 23. децембра 2024. године донео је одлуку да се Награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело за 2024. годину додели Ђорђу Кадијевићу.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Ђорђе Кадијевић (Шибеник, 1933) је, делујући деценијама у неколико изузетно важних области (историчар уметности, ликовни критичар, филмски и телевизијски редитељ, сценариста, писац, професор ), одавно већ заузео високо место у српској култури. О значају Кадијевићевог уметничког деловања сведочe, између осталог, и признања која је стекао у земљи и свету. Међу тим признањима посебан значај има чињеница да је УНЕСКО телевизијску серију „Вук Караџић“ из 1987. године, снимљену у продукцији РТС-а, уврстио у културно благо Европе и света. Исто тако, бројни Кадијевићеви филмови („Празник“, 1967, „Поход“, 1968, „Дарови моје рођаке Марије“,1969 , „Чудо“, 1971, „Пуковниковица“, 1972, „Лептирица“, 1973, „Штићеник“, 1973, „Заклетва“, 1974, „Карађорђева смрт“, 1983, „Свето место“, 1990, „Нападач“, 1993 ) имају велики значај у историји српске филмске уметности, како по жанровским одликама, тако и по високој вредности. Сви они су и важан допринос читавим филмским школама и тенденцијама у српској кинематографији.
Као протагониста нашег ликовног живота, Ђорђе Кадијевић је преко педесет година био стални критичар недељника НИН, конципирао је више стотина изложби, покренуо неколико ликовних колонија, а објавио је и књиге „Прва и друга уметност“ ( 2017 ) и „Сто критика“ ( 2019 ), у којима је дао свој поглед на токове ликовне уметности код Срба.
У целини гледано, деловање Ђорђа Кадијевића је сведочанство о једној изузетно важној стваралачкој мисији и доказ је да су и данас могуће личности чија се акција распростире на готово све области културе.
Београд, 23. децембра 2024. године
У четвртак, 30. јануара 2025. год. у Дому Војске Србије, додељена је награда Задужбине „Доситеј Обрадовић" за животно дело филмском редитељу и историчару уметности Ђорђу Кадијевићу. Свечаност је отпочела химном „Боже правде" у извођењу уметничког ансамбла Министарства одбране Републике Србије „Станислав Бинички”, под управом диригента потпуковника Александра Ђурова.
Након тога је приказан филмски омаж посвећен делу Ђорђа Кадијевића. Избор из уметниковог обимног дела начинио је Тихомир Дукић, истакнути филмски и телевизијски монтажер, уз уметничку подршку Милоша Стојановића, руководиоца Програмског архива Телевизије Београд.
Председник Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић, др Душко Бабић саопштио је одлуку жирија о награди и уручио је добитнику.
У наредном делу вечери, историчар филма Радослав Зеленовић и филмски критичар Иван Велисављевић упознали су публику са стваралаштвом Ђорђа Кадијевића, контекстом настанка његових дела и њиховим високим уметничким дометима и оствареним утицајима.
Уследила је беседа славодобитника Ђорђа Кадијевића, у којој је говорио у свом уметничком путу и развоју, српској и југословенској кинематографији и историји и о актуелности Доситејеве духовне заоставштине.
У завршном делу свечаности, припремљен је уметнички програм по жељама и у част Ђорђа Кадијевића.
Прво су наступила Браћа Теофиловићи са две песме: „Маријо, ћеро, Маријо" и „Калеш бре Анђо". Затим је из опуса Стевана Стојановића Мокрањца Мешовити хор уметничког ансамбла „Станислав Бинички" извео три композиције: „Марије, бела Марије" из петнаесте руковети, „Пушчи ме" из десете руковети и „У Будиму граду" из друге руковети. Након тога је, по жељи лауреата Ђорђа Кадијевића, хор извео песму „Тамо далеко".
Свечана додела завршена је извођењем химне „Востани Сербие", коју је Доситеј Обрадовић написао за време Првог српског устанка.
Програм је водила Вјера Мујовић, глумица и сарадница Задужбине.
Текст: Тамара Бабић, Теодора Новаковић и Ђорђе Кребић, сарадници Задужбине
Желим да се захвалим свима који сте присутни на овој приредби сачињеној ни мање ни више него поводом моје маленкости. Хвала вам свима, а пре свега институцији која носи име Доситеја Обрадовића што се мене сетила. Хоћу да кажем да се и са вама, на оваквом месту и у оваквој прилици, присећам неких сопствених одлука, мисли и акција које су на неки начин одредиле мој живот. Волео сам филм више него ишта, иако сам по школској образби историчар. Уз то сам се бавио уметничком критиком и усудио се да се бавим и уметношћу. За дивно чудо то ми је од почетка пошло за руком – увек сам се томе чудио, и сада се чудим и чудићу се док још будем постојао. Оно што сам желео, то нипошто није било да правим кинематографију која би била едукативна, идеолошки опредељена – која би претендовала на то да утиче на стварност, да мења свет и људе. Све је то за мене била утопија. Једино што сам желео јесте да чиним оно што је у мени јаче од мене самог, а то је култ лепоте, лепоте филмске слике која не може да се пореди ни са чим. Хтео сам да радим другачије него што се радило у време када сам одлучио да се бавим филмом, али не на начин који би био идејно, идеолошки, политички или естетски адекватан кинематографији из које сам ја потекао. Хтео сам да правим друкчије филмове.
Припадао сам једној мањој групи аутора, мојих пријатеља – Душана Макавејева, Александра Петровића, Жике Павловића, Желимира Жилника – који су мало другачије гледали на свет него што су то чинили, рецимо, Вељко Булајић или Жика Митровић. Ми смо се усудили да правимо филмове који нису били бог зна како критички усмерени на то да у било ком аспекту проблематизују рецепцију темељне промене идеолошког, политичког, моралног и чисто људског поимања света ‒ каква се десила у нашој младости, у Другом светском рату и у ономе како се он завршио. Једино што се примећивало у нашем раду, а за шта би се могло рећи да је било „критичко”, јесте један благи тон који је био у дисонанци са реалном друштвено-политичком и објективном стварношћу. Но, већ то нам је замерано и дежурна идеолошка свест није била задовољна начином на који приказујемо оно за шта смо мислили да је један реалистички начин приказивања стварности о којој говоримо. Тако сам се затекао у друштву такозваног „црног таласа”. Боже, „црни талас“, каква страшна реч – и данас се чудим том имену које је потекло са једног скупа владајуће партије, на коме је оштро критикована појава новог начина изражавања у литератури и на филму. Последица те критике била је индивидуално различито дистрибуирана код појединаца: Душан Макавејев, који је већ био стекао светску славу, морао је да лута по свету да би нашао продуцента; Александар Петровић, иначе рођен у Француској, вратио се тамо, а тамо је и завршио свој живот; Жика Павловић се, могао бих рећи, најмање снашао, али је по Давичовом роману „Песма“ снимио серију због које му је много штошта опроштено; Желимир Жилник је био у затвору због наводног пародирања ране Марксове теорије комунистичке идеологије (из времена док је Маркс још увек био младохегелијанац).
Што се тиче мене, ја сам најмање био жигосан и страдалник у тој ситуацији, јер никад нисам направио филм који је прелазио границе Другог светског рата, који сам и сам проживео. Није ми се могло рећи да критикујем ону тековину која је произашла из наше народноослободилачке борбе, али су с друге стране ипак нађене љубазне речи којима ми је стављено до знања како из ових или оних разлога не могу добити средства за снимање свог следећег филма. Тако сам се нашао пред неминовношћу да, после једног дугог апстинецијског периода, прекинем да правим ратне филмове какве сам снимао шездесетих годинаи определим се за други жанр – за жанр филмске фантастике. То је добро дочекано, нарочито на телевизији, где сам срео људе који су били другачији од филмских продуцената, који су били образовани (као што је био Павле Угринов), који су и сами били врсни уметници (као што је Филип Давид), који су били трезвени у свом недоумљу (као што је био Зоран Кораћ). То ми је дало шансу да стварам онакве филмове какве сам желео, с подједнаком страшћу, која је наступила код мене онда када сам изашао из „тамног мита”рата који сам проживео и вратио се у једну другу митологему, коју сам носио у себи од давног, давног времена, пре него што сам мислио да ћу се икада бавити филмом.To даје шансу да радим онакве филмове какве сам желео са подједнаком страшћу, које је наступила код мене онда када сам изашао из, како бих рекао, тамног мита рата којег сам проживео. И вратила ме на другу митологију, коју сам носио у себи од давнихвремена, пре него што сам мислио да ћу се икад бавити овим. То је била филмска фантастика, и наравно то је у занимљивој фази, у коју сам ушаобио историјски осврт на целокупну прошлост, почев од давног средњег века па до данас. Тако су настали филмови, о којима су говорили моји претходници, којима најтоплије захваљујем на лепим речима које сам чуо.
Шта да кажем у вези са самом Наградом коју сам добио. Знате, ја сам добио, рецимо, Вукову награду, и рекао бих, ако је поредим са Доситејевом наградом, коју добијам у овоме часу, да ми се чини да је Доситејева награда више актулена, нарочито за текућу стварност, чији смо сви сведоци, него што је Вукова награда. Вук је водио једну борбу и у њој победио. Извршио је реформу нашег језика, нашег правописа, наших народних творевина, које је сакупљао. Борио се веома тешко и успео да победи и да заврши свој посао. А Доситеј?! Доситеј је проповедао нешто сасвим друго. Он је у традицији, великог и незаборавног учења својих претходника из времена просветитељства, заложио сву своју енергију позивајући нас да се духовно уздигнемо, да се променимо као људи, да стекнемо један степен духовне еманципације и да постанемо равни осталим народима у Европи, зашта смо били прикраћени, читавих пола миленијума, због среће и несреће тла на коме живимо; уклетог балканског простора, преко којег је прошло све зло и добро овога света ‒ мислим на Европу у ужем смислу ‒ почев од античких времена до данас. Мене помало чуди, што уопште постојимо и стварно после једног страшног периода, који је трајао пола миленијума, у коме нисмо били спомињани као посебан народ. Ми смо промовисани, на један начин, као становници по свему равни осталимсуседима који живе на европском тлу. Требало је да их достигнемо и то наше достизање онога што нам је било ускраћено, да имамо нормалан развој грађанског друштва, да се развијамо онако како смо почели пре катастрофе која се десила у време турске инвазије, Косовског боја или посткосовског времена. Да будемо оно што смо могли бити, да будемо једна Италији паралелна варијанта ренесансе. Да није било катастрофе, коју смо доживели, да нисмо изгубили земљу и слободу, да нисмо постали раја, Европа би имала две верзије ренесансе – ону коју добро знамо, са Апенинског полуострва, али имала би и нашу, какву је започео деспот Стефан Лазаревић. Затим је све отишло у прах и пепео.
То су биле емоције и егзалтације, које сам осетио и желео сам да правим филмове о томеи правио сам их. На њима нико није могао да ми замери да станем, да се оцрне, као што мене убедили, док је трајала фама над „Црним таласом” у југословенском филму. А онда се појавила још једна, за мене самог мало изненађујућа, неочекивана преокупација – то је филмска фантастика. Сам нисам знао колико сам опседнут бајком, насупрот реалношћу. Увек говорим, кад наступам јавно, да ја од тадашње власти нисам добио мандат да правим ратне филмове, реалистичне филмове. Онда сам рекао: „Онда ћеш правити бајке ‒ али од тих бајки ће вам се трести гаће”. Направио сам цео циклус филмова са фантастичном садржином, који кулминира са општепознатом „Лептирицом”, филмом који се у овом тренутку даје у Њујорку у Линколн центру на великој ревији светског филма, посвећеној филмској фантастици. То ми је било исто толико драго, колико и моји реалистички филмови. Никада нисам осећао, децидирано и подвучено, разлику између онога што је, како се каже, реално и онога што је имагинативно и што живи у нама. Ми заправо живимо у два света. У једном, који је материјални и у коме влада закон физике, и у метафизичком свету наше унутарње духовне стварности, који је сасвим друкчији и има друга правила. И она су ме понела. Идући за њима осећао сам се исто тако на свом путу као и онда када сам правио реалистичке филмове ‒ шездесетих година ратне. Ја сам био пун рата, ја сам цео рат проживео као живи сведок.
Ја сам вероватно најстарији у овој сали, не знам, ако има неко старији од мене, нека се јави. Нека ми каже, ко је видео краља Александра Карађорђевића уживо, пре светскога рата. Сумњам да постоји такав човек. Јер ја сам га видео зато што је мој отац био његов официр. И то је била једна препрека за мене. Мој отац није хтео да се врати у земљу и да погази своју заклетву. Клео се он, додуше, и мојој мајци, и то пред Богом, што је мене болело, наравно, али с друге стране, као војник, остао је у емиграцији. И ја сам фигурирао као изданак једног човека који је протумачен као непријатељ нове стварности, као човек који се није придружио нашој борби за нову реалност, који је имао неку идеологију за коју се веровало да је заувек мртва. То је била велика препрека за мене, и морао сам да се пробијам са великом дозом скептицизма хоће ли се мени таквом какав сам био дати прилика да се бавим са једним таквим агресивним медијем као што је филм.
Знате, ја никада нисам хтео да правим од себе неку посебну личност због тога што носим назив филмски редитељ. Али с друге стране сам потпуно свестан да иза онога што сам радио стоје милиони и милиони гледалаца.И та потреба за комуникацијом је нешто што је мене охрабривало – зато што је то што сам радио било примљено. И ево сад се приказује. Знате ли кад је „Лептирица” снимана? Веома веома давно, седамдесетих година. А сад се даје у Њујорку на једном од огромних фестивала – није фестивал – то је ревија филмова свих познатих великих светских редитеља који су правили фантастику. Међу њима Југославија – а сада Србија – има једног представника. То, морам рећи, није био ни циљ ни смисао мог бављења тим послом који је резултирао са „Лептирицом” као филмом, али доказује једну ствар – да та „Лептирица” није била пролазна појава на биоскопским и телевизијским екранима, већ да је она остала толико деценија у сећању људи који и дан данас признају да осећају извесну посебну језу кад се сете тог филма. Ја ћу вам признати истину. Знате, то је моја највећа грешка – ја сам хтео да правим комедију, али то ми није пошло за руком. И онда – уместо комедије – створим најстрашнији филм! Налази се на холивудском списку 10 најстрашнијих филмова свих времена. То морам да признам и није ми жао. На питање откуд то код мене, ја не бих могао да вам дам одговор. Ја то не знам. Али знам да то осећам са подједнаким интензитетом рецепције и емоционалне реакције као онда када посматрам дискурзивну стварност која ми је свакодневно сервирана. Ја мислим да у суштини, за човека као живо биће, нема оштре границе између стварности и оне фикције која потиче из наше имагинације, из наших бајки – сви носимо нешто бајковито у себи. И зато имамо реакцију на такве филмове који буде у нама ту свест.
Ја сам у овом тренутку завршио своје дело – направио сам оно што сам могао: око 20 филмова и 4 телевизијске серије. Добио сам признања већа у свету него у сопственој земљи. У Риму сам добио Гран При Европе за серију „Вук Караџић” – то је моје највеће интернационално признање. Накупио сам се других награда на страним фестивалима више него на домаћим (уколико сада и Пулу схватимо као да је у иностранству). Никада се у души не бих опростио од филма. Да није неког закона који тражи много више него од било ког другог човека који се бави уметнишшћу... То је један од најтежих послова на свету, то ћу вам рећи – то је филмска режија. Ту радите са 100 људи, од којих су неки глумци, и то велики, до обичних возача и статиста и физичких радника – и сви гледају у вас и чекају да им кажете шта да раде. А ви морате знати све, а пре свега оно што хоћете да се постигне. Од живих људи најтеже је развити серију или филм. Писац може да баци страну која му се не свиђа, а синеаста то не може да учини – што је снимљено, снимљено је, и то је тако како је на траци. Тежи посао не могу да замислим да постоји. Никад нисам био у радном односу, никад нисам радио за плату, јер нисам могао да замислим себе да радим оно што неко други хоће. То је скупо коштало. Јако скупо. И на моменте је било веома тешко. Али то сам схватио као своју судбину. И зато сам и у овом тренутку пред вама – веровали или не – човек који је ушао у десету деценију свог живота. Да ми је неко рекао да ћу оволико да поживим, ја не бих веровао... Лепо је оно осамдесет-седамдесет година, међутим, кад се то пређе онда стварно мислите: „Дакле, нисам довољно добар да ме Бог хоће, а нисам ни довољно зао да ме хоће ђаво!“ и онда остајем на овом свету до даљег (а оно је једно од најгорих места!).
Вратимо се Доситеју на крају моје приче. Мислим да је Доситејева награда, како сам заустио да кажем, данас актуелнија него Вукова – не зато што ја потцењујем Вука нити бих улазио у паралеле између Вука и Доситеја, али Доситејев поклич „Востани Сербие!“ важи и данас. Ми смо се више пута нагледали (кад кажем ми, то је моја генерација) како је Србија умела да востане па да падне, па востане па падне... Колико пута ће се то поновити и када ће најзад Србија бити усправна и сасвим сигурна на својим ногама, ко то зна? И питање је за сваког од вас ко је разборит, на коју страну би у овој ситуацији коју имамо данас стао Доситеј. Ја мислим да знам на коју страну би стао. И зато ценим ову награду која ме упозорава да и сам, као и он, треба да схватим да је наша највећа дужност да востанемо.
Ђорђе Кадијевић
Поштовани господине Кадијевићу, драги Ђорђе, даме и господо, много је талената у којима се исказао Ђорђе Кадијевић. Срећом по нас којима је филм у срцу, добар део свог умећа он је посветио управо филму. Филм не траје дуго (ове године слави 130 рођендан) и тешко је тврдити да је он променио свет, али да га је обележио – у то нема никакве сумње. Свака цивилизација имала је своје писмо, свој језик: рекао бих да су покретне слике језик ове наше, данашње цивилизације. Ђорђе је дуго савременик филма, његово стваралаштвона покретним сликама траје већ готово шездесет година, а привучен медијем филма исказао се и као филмски и као телевизијски редитељ. Дебитовао је 1967. године и у прва три филма („Празник“, „Поход“, „Жарки“) говори о рату као узроку моралне изопачености. Филм „Празник“(1967), снимљен према његовом сценарију и прозведен у чувеном Кино клубу Београд, прича је српском селу под четницима на Божић 1947. године. За овај филм, чији је уједно и сценограф, Кадијевић је на фестивалу у Пули награђен за успешан редитељски деби. „Поход“ (1968), кроз бизарну причу о сељаку и телету, који су, упућени једно на друго, једва преживели немачку казнену експедицију, говори о пустоши коју рат оставља у људима. „Жарки“ (1970) описује судбину ухваћеног партизанског курира који, мучен до смрти, надвладава суровост и умире не откривши противницима ништа. То јесу ратни филмови, али не ратни филмови какви су се тих година снимали – то су, у ствари, антиратни филмови: мале људске приче, без великих тенкова и авиона, које описују патње обичног човека, а којих је у рату увек било напретек. Након ове трилогије, која би се могла назвати трилогијом о насиљу у ратним околностима, Кадијевић прелази у једно друго, такође ратно време распадања Аустроугарске монархије, сажето у неколико људских судбина из филма „Потпуковница“ (1972). Филмом „Лептирица“ (1973) стиче ширу препознатљивост, јер тај филм добија култни статус као први српско хорор филм, односно један од ретких филмова, заправо припрема ретких филмова фантастике на подручију тадашње југословенске кинематографије. Одавно је тај филм прешао границе неше земље, често је радо виђен гост на многим међународним фестивалима фантастике, а ових дана добио је још једну потврду своје ванвремености. Роберт Егерес новим филмом „Носферату“, приказаним скоро код нас, потврдио је свој статус једног од најталентованијих савремених редитеља. У Линколн центру у Њујорку ових дана биће представљена серија филмова који су били инспирација за овај пројекат. Међу њима биће приказана и легендарна „Лептирица“ из 1973. године, вечераашњег лауреата Ђорђа Кадијевића. Настаје велика пауза у његовом стваралаштву од 1973. до 1983. и до филма „Живот и дело бесмртног вожда Карађорђа“. Дуга пауза, необјашњиво дуга, из разговора који смо водили, посебно на једном малом, прекрасном фестивалу у етнофилма у Кучеву, да је након те паузе, рекао бих, такав сам утисак стекао, намерно дошао. Свестан чињенице да не може да снима филмове, онакве какве жели, који одговарају његовом посебном сензибилитету, трагалачком жару и нарочито пажњи коју је посвећивао ликовном обликовању своје слике, те је пуних десет година направио паузу која је трајала до 1983. године. Свестан чињенице да у то време наша кинематографија ниједан од ових, њему тако важних захтева, није могла да испуни. Од 1911. године до 1983. године прошле су седамдесет и две године. Откуд 1911. у биографији Ђорђа Кадијевића?Те године снимљен је први српски филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа Чиче Илије Станојевића и то је било у исто време и први балкански филм. Од тада, па до 1983. и „Карађорђеве смрти”, ми као кинематографија нисмо се претерано бавили тим временом, није се претерано говорило о тим филмовима, јер се сматрало да је те филмове тешко снимити јер су то филмови епохе, за које су потребни костими, специфична сценографија, и да су због тога веома скупи. Као да они други филмови који су снимани нису такође били филмови из епохе, и као што знамо, били веома скупи. Карађорђе из 1911. темељ је балканске и српске кинематографије, а „Карађорђева смрт” дело које је по анкети поводом 50 година постојања РТС-а проглашено за једно од 10 најбољих ТВ драма снимљених у историји ове медијске куће. У анкети су учествовали подједнако и публика и критичари. Коначно, 1987. серија „Вук Караџић”, чули смо малопре, од УНЕСКО-а проглашена за најбољу ТВ серију. Остаје нејасно зашто се та серија и до данашњег дана не може видети на екранима наше телевитзије, али ово није место за разговор те врсте. Пријатељство са Ђорђем Кадијевићем је нешто што вам живот чини бољим. Разговори са њим прича су за себе. Иако у шали - а у свакој шали има много истине – он је човек-универзитет. Не постоји област о којој смо разговарали, а да после тога нисам изашао са новим сазнањима, али и са новим ентузијазмом. Огромно је стваралаштво и оставштина за будућност Ђорђа Кадијевића. Ја се надам да у њему још увек има снаге (а има!), да у њему још увек има идеје (а има!), да ће та оставштина за будућност бити увећана неким новим делима - на радост гледалаца, и нас, његових пријатеља. Хвала!
Радослав Зеленовић,
филмски критичар
Кадијевићев редитељски пут почиње на врхунцу југословенског новог филма, и повезан је са групом сарадника из Кино-клуба „Београд“ (пре свих са изванредним сниматељем Александром Петковићем). Међутим, Кадијевић је, поред пет целовечерњих филмова намењених биоскопском репертоару и фестивалским програмима, заправо више режирао за телевизију. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих, у време када Ђорђе Кадијевић улази у воде професионалне кинематографије, Телевизија Београд није имала развијену праксу производње играног програма са фантастичним, а камоли хорор мотивима, а ликови који су, како сам Кадијевић често наглашава у интервјуима, свесни ситуације у којој се налазе, свесни историјског или животног момента, тачније, последица свог деловања у тим околностима, били су реткост: на филму, као и на малом екрану ТВ-пријемника, углавном су доминирали људи који не знају шта чине, које матица живота и историје носи као вихорови сламку, којима се небо сручи на главу а они остају пасивни и немоћни, или смешни у својој карикатуралности. У сарадњи са Василијем Поповићем и Филипом Давидом, тадашњим уредницима одлучним да донесу значајне новине не само на телевизију, већ и у књижевност, Кадијевић је отпочео изградњу своје поетике. Наравно, та поетика формирала се првенствено на филму, тако да је Кадијевић и филмским приступом телевизијској режији обогатио тадашњу продукцију РТВ Београд. У време Дарова моје рођаке Марије (1969) и Чуда (1971), првих дела које је Кадијевић урадио за телевизију, а пре серијала „Приче тајанства и маште“ у оквиру којег су настали Лептирица, Девичанска свирка и Штићеник (сви из 1973), његови биоскопски филмови бавили су се ратном тематиком, али и овај пут из угла неуобичајеног за период у ком су снимљени: Празник је говорио о четницима и контрареволуцији, Поход би се данас могао тумачити као друмски и ратни филм који узима искошену тачку гледишта (сељака што покушава да спасе теле усред свеопштег ратног расула), Жарки као кафкијански ратни филм искушења у ком један војвођански партизан преузима улогу готово христоликог кажњеника, Пуковниковица стоји као један од ретких филмова смештених у Први светски рат, а који, притом, у центру радње има жену, док је Свето место вероватно једини пример чистог хорора у југословенској кинематографији.
У дебитантском целовечерњем играном филм Ђорђа Кадијевића Празник (приказан 1967. године на Пулском фестивалу), на самом крају, налази се сцена која у сажетом облику представља једну од опсесивних тема у поетици Ђорђа Кадијевића. Наиме, након што је наредио да кољач Манола убије двојицу недићеваца, четнички наредник Катић показује та два леша Немцима, тврдећи да су у питању амерички пилоти које је заробио (али који су му побегли, о чему Немци, мисли Катић, ништа не знају). Немачки официр брзо схвати о чему је реч и кратко каже: "Шарада".
’Шарада’ је, према Речнику српскохрватског књижевног језика Матице српске, „врста загонетке у којој се тражена реч или одгонетка комбинује и саставља од делова речи који и сами имају неко значење“. Чак и не прелазећи на фигуративно значење речи, можемо казати да у Кадијевићевим филмовима смрт јесте загонетка, али ток догађаја који она проузрокује као да нема никакво значење којим би се смрти дао смисао: напротив, решење шараде углавном је апсурдно и приказује баналност зла које загонетку и поставља. Такве „шараде смрти“, саграђене око кључне сцене која увек приказује језиву лакрдију поводом неке смрти, врло су честе код Кадијевића, нарочито у његовим биоскопским филмовима.
Празник, рецимо, не говори само о подлом нареднику Катићу, или о четничким злочинима и колаборацији са окупатором (што би се у то време дало очекивати од једног филма на тему контрареволуције), већ и о одлуци да се једно митско, паганско, архетипско зло, ритуално насиље које заједница допушта, стави у службу баналне потребе за наградом, удвориштвом, похвалом велике и моћне силе оличене у нацистичкој Немачкој... Кољач Манола (у тумачењу Душана Јанићијевића), персонификација мрачног, хтонског божанства, у ритуализованим околностима убија двојицу недићеваца, али та шминка трансценденталности жртвовања спада и обесмишљава се у тренутку када Немци открију Катићеву шараду: иако капетан (Јанез Врховец), Катићев надређени, покушава да на неки начин рационализује злочин, да скине са себе кривицу и одговорност за Катићево понашање и грех припише самовољи појединца, заправо не постоји никакво религиозно, историјско, политичко оправдање за убиство – остаје само чињеница једног бесмисленог клања. У Походу, убијању и ратним гадостима нема краја: свуда само стрељања, насиље, отимачина... Сељак Ћила (Слободан Перовић) покушава да се провуче кроз то лудило и остане неутралан, непримећен, и успе у једином задатку коме приписује неки смисао: сачувати живот једног телета. На том путу он пролази кроз пакао: крије се испод пољског нужника и ћутке, да га не би открили, истрпи да се немачки војник помокри по његовом лицу; присуствује стрељању читаве породице; не једе, трпи хладноћу, глуми болесника, свађа се око телета са свим војскама на које наиђе, и не пристаје да га препусти чак ни партизанској јединици која умире од глади. Међутим, на крају, после победе коју доносе Црвена армија и југословенски партизани, цео Ћилин симболички поход доживљава пораз: иако покуша да спасе теле од принудног откупа, сакривши га у празну раку, касније га проналази мртвог. Млада пуковниковица (Љерка Драженовић), по којој четврти Кадијевићев филм носи назив, приспела је на фронт с намером да види свог мужа, пуковника аустроугарске војске: међутим, он побегне, узнемирен тиме што више неће моћи да чини прељубу. Време пролази, пуковниковица неће да оде док јој се муж не појави, а српска војска је све ближе... Да би се отресли недоказне даме и коначно побегли, заповедници аустроугарске војске пред поразом, свесни скоре пропасти монархије, објаве да је пуковник мртав, убију локалног лудака који невероватно личи на пуковника (обе улоге тумачи Слободан Перовић), подмећу његов леш пред пуковниковицу и испрате га са свим војним почастима. Када се прави пуковник, израњављен и исцрпљен, појави баш у тренутку „своје сахране“, официри одлучују да заташкају одговорност за шараду и убиство локалног лудака, и убијају правог пуковника. Лакрдија током сахране, када два редова вукљају леш, покушавајући да га замене с мртвим лудаком, али тако да их пуковниковица не види, можда је најупечатљивји доказ наше тезе о Кадијевићевој поетици. Свето место, као чистокрвни хорор, садржи најмањи елемент бурлескног и црнохуморног у себи, најмањи иронијски одмак, и тиме припада више низу Кадијевићевих телевизијских радова него филмова са ратном тематиком, али се и он, сценама плеса смрти демонског бића око свештеника Томе који је принуђен да три ноћи бдије над лешом лепе девојке-вештице, савршено уклапа у кохерентни ауторски свет Ђорђа Кадијевића.
Његови телевизијски хорор филмови, пак, саграђени су на темељу повезаности ероса, танатоса и ирационалности. Путовање у ирационално и фантастично, обележено оним што Дејан Огњановић назива „метафизичком стравом“, страхом који произлази из могућности „да је човек сведен на крхко, смртно тело, отворено за било какву интрузију и опседање од стране туђинских сила, или за издају изнутра“, или, пак, немоћи да се прихвати постојање енитета Зла, мрачне силе која је изнад људског тела и уништава га, чини рањивим, крхким, јадним, одвија се различитим путевима: лудила и убиства у Девичанској свирци (1973), вампирске жудње за крвљу у Лептирици (1973), фаустовским мотивом у Штићенику (1973)... Уопште, мистерије и загонетке које смрт поставља пред протагонисте Кадијевићевих хорора добијају нешто другачија решења него у биоскопским остварењима, што је, наравно, благо поетичко померање настало као последица изабране жанровске матрице.
Када се тако приђе Кадијевићевом опусу, веома је интересантно гледати његове филмове „из епохе“. Два изванредна телевизијска филма реконструкције су средњовековног амбијента: Чудо (1971), настало према народној епској песми „Болани Дојчин“, и Заклетва (1974), смештена у историјско време Ивана Црнојевића (друга половина XВ века), односно у митско време народне песме „Женидба Максима Црнојевића“, и оба су заправо комбинације Кадијевићевих ауторских опсесија из ратног и хорор циклуса. У Чуду, тело Витеза (Душан Јанићијевић) дословно је угрожено „издајом изнутра“. Он је на самрти, болестан већ три године, али ипак креће да освети смрт сестре и заустави зулум Арапина над малим приморским градом. Снимљен на трагу Куросавине сведености, Чудо нас самим филмофилским референцама упућује на тумачење о усамљеном јунаку који спасава заједницу, успева да одбрани част и стане на пут одметницима који тлаче људе, пљачкају их и одводе им жене.
Заклетва је једним добрим делом у домену хорора, а садржи исту врсту лажног хепиенда као и Чудо. Вуко Кривокапић (Петар Божовић), слуга кнеза Иве Црнојевића, дошавши као кнежева пратња у Млетке, у просидбу дуждеве кћери, грешком бива ухапшен јер се случајно затекао на месту обрачуна Млечана и једног малтешког витеза. Малтешки витез зна да ће му Млечани одсећи главу и набити је на колац као трофеј, и заклиње Вука да обори тај колац, главу сруши у рупу са изметом (поново скатолошки мотив, који постоји у Походу и Пуковниковици), и тако онемогући Млечане да се поносе победом. Малтежанин обећава Вуку да ће, уколико то уради, бити награђен од Малтежанинове љубавнице са онолико злата колико буде хтео, само ако као доказ покаже Малтежанинов прстен. Вуко невољно пристаје: но, та заклетва почиње да га мучи, он халуцинира, сања кошмаре, и на крају, исцрпљен, не успева да испуни завет. Вуко излази из затвора, слободан, враћа прстен Малтежаниновој жени, и тамо угледа Малтежанинов труп без главе. Бежи у паници, налази се са својим Црногорцима и укључује у весело оро поводом кнежеве женидбе и повратка кући: али тај плес је злокобан и на Вуковом лицу види се сав ужас затвора, неиспуњене заклетве и кошмара у ком ће га одсечена глава малтешког витеза доживотно прогонити. Раскошна и озбиљна реконструкција, пре свега у домену костима, испуњена атмосфером клаустрофобије и кошмара, Заклетва је један од најбољих југословенских ТВ филмова..
И у другим Кадијевићевим филмовима неко или нешто прогања главне јунаке, а делирични призори, насиље и одсечене главе уобичајено су разрешење те граничне ситуације. У Човеку који је појео вука (1981), параболи о уметнику, млади сеоски пинтер Алекса (Александар Берчек) занемарује посао који му доноси зараду, задужује се и гладује, посветивши се изради малих скулптура од дрвета. Околина га не разуме, а један од мештана, бесан због свађе, запали све Алексине фигурице. Алекса, са кумом који га једини подржава (Миодраг Крстовић), упркос снегу и хладноћи, одлази у планину, у завејану шуму, и тамо на огромној букви прави своје последње уметничко дело, велики тотем који ће, након његове смрти, запањени мештани подићи у центру села. Алексина смрт један је од најупечатљивјих ониричних призора не само на телевизији већ и у српској кинематографији уопште: у сцени веома јаке матафоричне снаге, огромна бурад иду ка избезумљеном Алекси који, луд и исцрпљен од хладноће, глади и рада на последњем уметничком делу, неуспешно покушава да их избегне, да би га та бурад на крају убила. Карађорђева смрт (1983) претходила је монументалној ТВ серији Вук Караџић и заувек дефинисала изглед кључних историјских личности српске историје, ушавши тако у колективну подсвест, чинећи непотребном чак и подсећање на њену радњу: сви врло добро памте одсечену Карађорђеву главу на столу кнеза Милоша Обреновића. Ипак, серија Вук Караџић на известан начин је изузетак: иако и у њој можемо пронаћи сијасет поменутих мотива, иако спаја и рат и фантазмагорију, иронију, трагични усуд и цинизам историје, реч је о просветитељској серији пар-екселанс каква још увек није превазиђена у нашој култури, ни по педантности реконструкције историјске епохе, ни по визуелном рафинману, ни по самој снази поруке и ауторске смелости.
У Кадијевићевим биоскопским филмовима неретко имамо утисак тамне бурлеске, која за последицу има извесну метафизичку нелагодност, страх и стрепњу пред бесмислом света у коме се на тај начин умире. Телевизијски Кадијевићеви радови, пак, везани су подједнако за хорор и поетску фантастику, постављајући питање Зла (увек, посредно или не, повезаног са теодицејом), оправданости веровања у трансцендирање чулног искуства, односно постојање вишег смисла, као и за историјску драму, реконструкцију епохе, то јест питања појединачног деловања у тренуцима када историја не даје много могућности... Да би такав поглед на свет успешно приказао, Ђорђе Кадијевић је морао да савлада неколико важних поетичких, чак можемо рећи и техничких, питања: одабира жанровских оквира (хорор, ратни филм, поетска фантастика, историјска драма), релевантних ликова (људи свесни историјског тренутка и својих поступака у том тренутку), амбијента (реконтекстуализација села и руралних пејзажа), режијских решења (наглашена ликовност и типично филмски израз у телевизијском филму)... Велика је вредност тог Кадијевићевог смелог приступа: сагледан у контексту значајних померања граница жанра, тематског приступа и режијских достигнућа, Кадијевићев опус засигурно је један од најцеловитијих и највреднијих ауторских опуса код нас.
Иван Велисављевић,
филмски критичар
