Завршен је једанаести књижевни конкурс „Доситејево златно перо“ за младе ауторе, у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност.
Жири у саставу : Војислав Јелић, Милица Ћуковић и Јелена Марићевић Балаћ донели су одлуку да се „Доситејевим златним пером“ награде радови следећих аутора:
Прва награда
Стефан Здравинац – „Пиши као што (правилно) говориш“
Друга награда
Милош Михаиловић – „Цариград у Златном руну Борислава Пекића“
Драгана Јовановић – „Спас и казна: симболички аспекти мотива неба у новелама Ђорђа Лебовића“
Наташа Катић – „Мотиви прељубе у роману Велимир и Босиљка Милована Видаковића“
Трећа награда
Ленка Настасић – „Представа небеских тела у српском грађанском песништву: Сунце, Mесец, звезде“
Лазар Букумировић – „Сентандреја у српској поезији друге половине двадесетог века“
Бојана Антонић – „Дубровник као интимни простор у збирци Зград Милана Милишића“
Похвале
Маша Петровић – „Емоционални пејзаж романа Проклета авлија Ива Андрића“
Миливој Бајшански – „Епска народна песма у речницима књижевних термина”
Милица Кандић – „Магични сам извор женске плодности. Једно митско препознавање: Изидина копча Славице Гароње Радованац“
Честитамо награђеним ауторима, а свим учесницима конкурса желимо много успеха у даљем раду!
НАГРАДА „ДОСИТЕЈЕВО ЗЛАТНО ПЕРО“ (2025)
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА
На овогодишњи конкурс за награду „Доситејево златно перо“ пристигла су четрдесет три прилога, девет кратких прича и тридесет четири есеја. Књижевне врсте које је Доситеј увео у српску књижевност – есеји, басне, путописи и кратке приче – неравномерно су заступљене на конкурсу, будући да басне и путописи иако предвиђени конкурсним пропозицијама по правилу изостају, док су кратке приче нешто бројније, а есеји приметно најзаступљенији, књижевнотеоријски најутемељенији и вредносно најпретежнији. Иако је у прилозима чији су аутори ученици средњих школа уочљиво познавање српске и светске књижевности, као и постојан труд на плану неговања језичке културе и писмености, ипак је евидентно да тек филолошке студије пружају књижевнотеоријска и књижевноисторијска знања као и терминолошку апаратуру неопходне за обухватна и херменеутички продубљена тумачења стилскоформацијски дивергентних и генолошки плуралних литерарних остварења. Стога, поред естетски скромнијих прилога најмлађих аутора, као и стилски упечатљивих али концепцијски недовољно дорађених прозних (п)окушаја, као највреднији указали су се есеји студената докторских и мастер студија (који чине главнину пристиглих прилога), при чему је такође приметна тенденција повлачења есејистичког дискурса пред строгим, акрибичним, минуциозним, узусима технике академског писања саображеним научним радовима. Имајући у виду различите нивое читалачких и списатељских компетенција, а водећи рачуна о жанровским посебностима, жири у саставу Војислав Јелић (председник), Јелена Марићевић Балаћ и Милица Ћуковић (чланице), на једноипочасовној седници одржаној 17. септембра 2025. године у Задужбини „Доситеј Обрадовић“ у Београду, донео је одлуку о добитницима награда и похвала.
Првом наградом овенчан је Стефан Здравинац за есеј „Пиши као што (правилно) говориш (О ортографским начелима у Руководствима Стефана Вујановског и Аврама Мразовића)“. Другу награду равноправно деле Драгана Јовановић, ауторка есеја „Спас и казна: симболички аспекти мотива неба у новелама Ђорђа Лебовића“, Милош Михаиловић, аутор есеја „Цариград у Златном руну Борислава Пекића“ и Наташа Катић, ауторка есеја „Мотиви прељубе у роману Велимир и Босиљка Милована Видаковића“. Трећу награду добили су Ленка Настасић, за есеј „Представа небеских тела у српском грађанском песништву: Сунце, Месец, звезде“, Бојана Антонић, за есеј „Дубровник као интимни простор у збирци Зград Милана Милишића“ и Лазар Букумировић, за есеј „Сентандреја у српској поезији друге половине двадесетог века“.
Жири похваљује Милицу Кандић, за есеј „Магични сам извор женске плодности. Једно митско препознавање: Изидина копча Славице Гароње Радованац“, Машу Петровић за есеј „Емоционални пејзаж романа Проклета авлија Ива Андрића“ и Миливоја Бајшанског, за есеј „Епска народна песма у речницима књижевних термина“.
Заснован на изразитој ерудицији и свестраној упућености у књижевна, културна, језичко-стилска и духовна обележја епохе просвећености, есеј Стефана Здравинца „Пиши као што (правилно) говориш (О ортографским начелима у Руководствима Стефана Вујановског и Аврама Мразовића)“ рефлектује ауторова знања и компетенције у домену ортографије, стилистике, историје књиге, културне и књижевне историје и историје идеја, сведочећи о ренесансној ширини и врло ретким а хвале вредним предиспозицијама за архивски и темељни књижевноисторијски рад. Пратећи процесе реформе немачког језика и њихове реперкусије на разумевање језичке норме у словенским језицима епохе просвећености, аутор уједно пружа сведочанство о кретањима у области књижевности и културе, али и о модусима устројства школског система и образовног процеса на нивоу мултинационалне и мултиконфесионалне државне творевине каква је била Хабзбуршка монархија. Тумачењем граматичких уџбеника који су српски ђаци користили у осамнаестом веку и узорних модела према којима су сачињени, Стефан Здравинац долази до закључака о кореспонденцијама између композиције и упутстава за писање „неопходних и излишних слова“ у Фелбигеровом приручнику с једне односно у делима Вујановског и Мразовића с друге стране. Праћењем статуса који су поједине фонеме и графеме имале у осамнаестом веку, тј. анализом упутстава Вујановског и Мразовића према којима „оне гласове који се у правилном говору чују не треба у писању изостављати, односно да их не треба писати ако се не чују“, сагледана су граматичка начела и норме које су претходиле Аделунговом и Вуковом резону, концизно испорученом у начелу „пиши као што говориш“. Здравинац се у награђеном есеју посветио испитивању поставки Аделунгових претходника, у које спадају Хијеронимус Фрејер, Кристоф Готшед и Фридрих Готлиб Клопшток, али и утицају идеја наведених научника како на Јернеја Копитара тако и на самог Фелбигера. У истом есеју Здравинац детаљно приказује прилике у тадашњем школском систему, начине угледања Вујановског и Мразовића на Фелбигера, упливе политичке моћи на обликовање језичке политике, али и далекосежност и апликативни домет принципа о писању или пак изостављању појединих гласова, односно о корисном редоследу усвајања језика (матерњег, па тек потом страног језика). Историја књиге и традуктологија испостављају се, захваљујући истраживањима Стефана Здравинца, као чиниоци формирања културне и језичке политике осамнаестог века, док је захтев за правилним изговором и неговањем језичке културе, уз уважавање народног говора и фонолошког правописа, једно од доминантних и данас несмањено актуелних својстава просветитељског програма Доситеја Обрадовића.
У једном од есеја који су завредили другу награду, у есеју „Спас и казна: симболички аспекти мотива неба у новелама Ђорђа Лебовића“, ауторка Драгана Јовановић профилише се као узорни познавалац и истражвач књижевности Холокауста, у чијем је раду посебна пажња поклоњена темама насиља, егзистенцијалне угрожености и безизлаза, али и опозитним феноменима попут уверења у могућност избављења из драматичних, трауматичних и граничних, логорских околности. Тумачећи постхумно публиковану збирку новела Анђели неће сићи са небеса (2021) Ђорђа Лебовића ауторка је детаљно анализирала реципрочну статичност елемената сучељених на вертикалној оси (земље и неба), однос небеског свода и природних појава према заробљеницима у нацистичким логорима (у распону од религиозних аспеката до разорне сумње и нихилизма, или пак од очекивања милости и спасења до губитка илузија о очекиваном исходу), као и видове фикционализације тема попут зла и смрти Бога. Везивање лајтмотива звезда и смрти са метафором дима и хронотопом гасних комора довело је до онеобичене перцепције неба у прози Ђорђа Лебовића, при чему ауторка испражњеност некадашњег религиозном мишљу постулираног апосолута супротставља небо (Сунце, птице и моменат поуздања у долазак пролећа) као позитиван симбол: симбол наде, поверења у изналажење смисла и егзистенцијално самоодржање. Бавећи се варијететним приказима небеског свода у Лебовићевим новелама, Драгана Јовановић указала је на ауторово вешто избегавање општих места, на успело транспоновање проживљених ситуација у чиниоце фикционалног микрокосмоса, све време дајући убедљиве доказе како се о трагичним, тешким и суморним темама може писати са немерљивом дозом љубави и посвећености, виспрено и занимљиво.
Рад „Цариград у Златном руну Борислава Пекића”, који је посвећено, поступно, изразито ефектно и аналитички уобличио Милош Михаиловић, испитује како се моделује „хронотоп Цариграда у односу на средњовековне представе о овом граду”. У интерпретативном фокусу нашао се Цариград, виђен кроз призму хронотопа историје, силазак у Јеребатан, последњу литургију у Светој Софији као полемику са хришћанством, цариградску хијеротопију, тј. симеонске инсигније, Цариград као Нови Јерусалим и Турјак као Нову Елевсину. Аутор је, с осећајем за детаљ и водећи бригу о семантичким финесама, дошао до закључка по којем се Цариград Златног руна декларише као симбол, који је дефинисан „књижевним и културним наносима”. Испитано је и у којој мери Москопоље и Београд добијају статус градова који улазе у домен осветљавања самог Цариграда, а у којој су сви градови „јединствена фантазмагорична утвара”. Констатован је значај судбине породице за Цариград и Базилику (Јеребатан), који чине „продужетак митског обрасца који је успостављен у предисторијској аргонаутици кентаура Ноемиса”. Рад је добро конципиран, научно релевантан и драгоцен, јер пружа објективне увиде када је реч о „најмонументалнијем делу урбане културе у српској књижевности”, али и „миленијумској имагинацији”, како би рекао Александар Јерков.
Наташа Катић је акрибично и поуздано писала о еротским и мотивима прељубе у роману Велимир и Босиљка Милована Видаковића, са акцентом на карактеризацији ликова, посебно на лику Маргарите. Један од квалитета рада тиче се ваљаног књижевноисторијског осврта, на основу којег се добија пресек досадашњих читања овог Видаковићевог романа (Јован Скерлић, Павле Поповић, Јован Деретић, Сава Дамјанов, Радослав Ераковић, Срђан Орсић). На том трагу, ауторка поставља темеље свог истраживања, испитујући статус мушких и женских ликова, најпре кроз фигуре очева, а затим дискретне еротске описе. Предбрачни сексуални односи нису, наиме, били неуобичајени за мушкарце, али се Велимир својевољно не опредељује за то, не зато што би то био чин забране, већ управо „ствар избора”. Спрам тога, „Босиљкина чедност” је неупитна, а она се, поврх свега, маскира у младића и има момачке особине, попут склоности ка науци и храбрости. Истакнута је васпитна интенција писца, значај „целомудрености” и деликатног довођења у питање саме прељубе. У том смислу се испоставио репрезентативним лик Маргарите, која је такође представљена као идеална жена, лепа и мудра, али са четрдесет година. Она је потенцијална прељубница, којом је Видаковић „довео у питање институцију брака у оном облику у ком је она успостављена између Маргарите и Христифора”, дакле, уговореног брака и велике разлике у годинама између супружника. Испитујући профињено присуство мотива прељубе у Видаковићевом роману, Наташа Катић је „целомудрено” увидела сву сложеност његове уметничке функционализације.
Доследно се опредељујући пре свега за изучавање српске књижевности осамнаестог столећа, Ленка Настасић у есеју „Представа небеских тела у српском грађанском песништву: Сунце, Месец, звезде“ херменеутичку пажњу поклања заступљености небеских тела у српској грађанској поезији, видовима њихове атрибуције и семантизације, симболичким потенцијалима овог протежног мотивског комплекса, те његовим разноликим функцијама и видовима п(р)ојављивања. Узимајући у обзир развој научних дисциплина (каква је била астрономија) у осамнаестом веку, али и припадност грађанском сталежу аутора и записивача српског грађанског песништва, те заинтересованост ових личности за научно-популарну литературу, ауторка ваљано контекстуализује поезију коју тумачи. Притом, сама песничка дела и њихове саставне чиниоце (астрономске феномене, пре свега звезде и Месец) Ленка Настасић прикладно повезује како са перцепцијом људских бића и индивидуалних егзистенција, тако и са целокупним доживљајем света, принципима устројства природе, односима према истакнутим појединцима (владарима/владаркама, али и културним посленицима), све до варијететних емоционалних просева и исказивања најтананијих интимних преокупација. Посредством тематизације засебних звезда (звезде Данице/планете Венере), сазвежђа (Влашића), Месеца (уз његове блиске сроднике), Сунца и небеског свода, у овом есеју анализиране су аналогије између астрономских збивања или положаја с једне и друштвених дешавања или „прикљученија“ с друге стране, самерене су границе маште и тадашње етикеције у погледу атрибуције повлашћених индивидуа, али и улоге наведених чинилаца у формирању љубавног мизансцена, чиме се доспева до научног доприноса у домену анализе просветитељских идеала кроз призму астропоетике као повезнице минулих векова и данашњих токова у природним и хуманистичким наукама.
Расветљавањем једног сегмента опуса недовољно проученог стваралаштва песника трагичног усуда – Милана Милишића – у есеју „Дубровник као интимни простор у збирци Зград Милана Милишића“, Бојана Антонић профилисала се као компетентан тумач песништва двадесетог века, али ништа мање и као историчарка књижевности свестрано упућена у драмску и лирску традицију дубровачке књижевности. Полазећи од Дубровника као повлашћеног имагинацијског топоса и пресудне реалеме у животу и раду Милана Милишића (аутора који је рођен и погинуо управо у овом граду), посредством приступа лишеног позитивистичких али и културно-историјских предрасуда, ауторка свестрано рашчитава палимпсестност и вишеструку симболичност Дубровника у Милишићевом песничком изразу, повезујући га са литерарном традицијом града и знаменитим претечама, али и са битно индивидуалнопоетичким увидима у изглед и статус овог репрезентативног топонима. Увезавши поетичке карактеристике Милишићеве поезије са славним претходницима и узорима (Марином Држићем и Мавром Ветрановићем), Антонићева детаљно ишчитава позицију песничког субјекта збирке Зград, његову позицију резонера и критичара друштвених околности, да би, оваквим увидима, ареалну компоненту збирке сагледала у опсегу ширем од градских зидина, тј. у обиму који подразумева укључивање рубних градских предела и околних дубровачких отока, заступљених у неким од најуспелијих песама овог књижевника. Начин на који Милишић доживљава Дубровник као интимни простор – одређен наносима прошлости и актуелних догађаја али неусловљен у потпуности њима – те начин на који Бојана Антонић Дубровнику припаја географски и књижевноисторијски околиш, али и интермедијалне слојеве уметничке предисторије (попут триптихонске мариолошке репрезентације ренесансног дубровачког сликара Николе Божидаревића), јесте узорни метод посматрања и разумевања како песништва двадесетог века, тако и литературе у целости.
Есеј „Сентандреја у српској поезији друге половине двадесетог века” Лазара Букумировића бави се добро селектованом и убедљивом анализом песама Васка Попе, Стевана Раичковића, Ивана В. Лалића, Милорада Павића и Дејана Медаковића, са указивањем на могућности да се истраживање потенцијално прошири. Рад је структурисан у неколико сегмената, спрам поетичке посвећености одређеној песми и песнику, па се тако читалац уводи у значај Сентандреје за српску културу у најширем смислу, а затим кроз метафору „покретне Сентандреје Ивана В. Лалића”, њене метаморфозе код Попе, Раичковићеве визуре града из перспективе 1970. године, град без камена у песничкој имагинацији Дејана Медаковића, те барокну и венцловићевску оптику Милорада Павића. Најпосле је закључено да Сентандреја може бити именована „градом-звездом”, с обзиром на антологију Српска северњача Раше Перића. Аутор је добро поентирао на концу, увиђајући да Сентандреја није граница, „већ веза између епоха и залог континуитета, односно трајања и после краја”, чиме се потврђује једним од прворазредних примера геокултурне имагинације савременог српског песништва и залогом културе континуитета и постојања.
Похваљени есеј „Магични сам извор женске плодности. Једно митско препознавање: Изидина копча Славице Гароње Радованац“ Милице Кандић обједињује тежишта научног истраживања ове ауторке, у која спадају митске матрице и архетипски слојеви уписани у савремена литерарна дела, односно женски принцип и видови његове оригиналне уметничке обраде. Бавећи се карактеризацијом главне јунакиње једног постмодернистичког наратива, какав представља приповетка „Изидина копча“ Славице Гароње Радованац, Милица Кандић показује таленат за интердисциплинарно изучавање књижевности, тј. за разумевање литературе унутар сложеног система актуелне духовне и културолошке епистеме, а истовремено и унутар кохерентног, стабилног, на проницању у тајне мајчинства заснованог поетичког система, какав представља индивидуални ауторски рукопис једне савремене српске књижевнице.
Похваљена Маша Петровић, у есеју „Емоционални пејзаж романа Проклета авлија Ива Андрића“, служећи се методолошки иновативним приступом, какав представља афективна наратологија, помно анализира широк спектар емоција конститутивних за изградњу карактера јунакâ овог романа, у распону од негативних емоција попут страхова, туге, тескобе, нелагоде, патње и безнађа до позитивних емоција у које спадају срећа, самилост и еротска односно пријатељска наклоност, не занемарујући, притом, сложен али изнијансиран процес испитивања читалачких емоционалних одговора на стратегије устројства наратива, али и паралелизам по супротности у односу између емоција уписаних у јунаке и њихове рецепције у читалачком чину. Полазезећи од поставки Патрика Хогана везаних за анализу емоција наратора и протагониста романескног остварења, а показујући уједно велику упућеност у књижевноисторијску литературу и резултате тумачења Проклете авлије у монографијама, студијама и огледима претходника (Петра Џаџића, Ива Тартаље, Снежане Божић и Недељке Бјелановић), Маша Петровић зналачки приступа Андрићевом по обиму невеликом али по вредности врхунском роману, показујући на који начин емоције усмеравају фабуларне токове и психолошку мотивацију поступака свих јунака, рефлектујући истовремено пишчеву интенцију уписану у наратив а садржану у виталистичком принципу, те стваралачкој и животној радости као исходиштима бављења креацијом и рецепцијом васколике „приче и причања“.
Препознатљив по јасном и поступном поступку излагања, избрушеном стилу и склоности ка систематизацијама и класификацијама проучаване грађе, Миливој Бајшански у похваљеном есеју „Епска народна песма у речницима књижевних термина“ подухватио се замашног а важног задатка испитивања модуса присуства/одсуства и описа одредница везаних за српску усмену књижевност у различитим (релевантним, у науци о књижевности увелико афирмисаним и деценијама коришћеним) речницима књижевних термина, чији су главни уредници Драгиша Живковић и Тања Поповић (узимајући све време у обзир и уже профилисан а не мање важан речник Радмиле Пешић и Наде Милошевић Ђорђевић). Овај млади научник и перспективан фолклориста, стрпљивим и детаљним ишчитавањем постојећих речника, поступком компаративног самеравања долази до релевантних закључака о статусу епске народне песме, њених врста и поетичких карактеристика у двама речницима који пресудно обликују и усмеравају (с)познавање наведене грађе у данашњој науци о књижевности, при чему се закључци до којих аутор доспева у похваљеном есеју указују као битни за даља настојања лексикографског проучавања усмене књижевности.
Награђене и похваљене младе ауторе срдачно охрабрујемо у намерама да продуже посве полезно бављење науком и да истрају у љубави према позиву који су одабрали.
Галерија
