Задужбина „Доситеј Обрадовић“ је поводом 18. рођендана приредила свечану академију „Следимо Доситеја". То је први у низу догађаја које је Задужбине „Доситеј Обрадовић" припремила у оквиру манифестације „Дани европске баштине".
Рођендан Задужбине била је и прилика да се обележе стогодишњице рођења два велика песника – Васка Попе и Душка Радовића, који су као следбеници Доситеја Обрадовића оставили неизбрисив траг у српској књижевности.
Програм је започео химном Задужбине – свечаном песмом „Востани Сербие“ Варткеса Баронијана компоновану на текст Доситеја Обрадовића, коју је отпевао Иван Томашев, првак београдске Опере, уз клавирску пратњу Миливоја Вељића.
О Доситеју, његовим заслугама и значају, као и о његовим ученицима Васку Попи и Душку Радовићу, беседио је професор доктор Драган Симеуновић.
Мирјана Драгаш, управник Задужбине „Доситеј Обрадовић“, говорила је о резултатима које је Задужбина постигла од оснивања до данас и плановима које ће остварити у наредном периоду,
Композитор Мирољуб Аранђеловића Расински део свог стваралаштва посветио је Доситеју и овом приликом чули смо неколико његових композиција: „Од Чакова до Хопова“ – написану на текст Драгомира Брајковића, коју је отпевао Иван Томашев, уз клавирску пратњу Миливоја Вељића, и „Невидљиви земљак“ коју је Мирољуб Аранђеловић Расински посебно за ову прилику компоновао на текст једине песме Васка Попе посвећене Доситеју. Композицију „Невидљиви земљак“ отпевао је Милутин Јоцић, баритон, уз клавирску пратњу Миливоја Вељића.
Драмски уметник Никола Угриновић прочитао нам је нам песме Васка Попе из поетских кругова, како је Попа говорио, „Врати ми моје крпице“ и „Луди Лала“.
Након песама Васка Попе уследио је најлепши део свечаности – наступо је хор Дечјег културног центра из Београда којим је дириговала Невена Ивановић. Слушали смо композиције „Седам сати удара“ – народну песму, „Љуби ближњега свога“ Мирољуба Аранђеловића Расинског и „Коловођу“, такође народну, у аранжману Георгија Максимовића. За клавиром била је Ивана Шљивић.
Обимно и разноврсно дело Душка Радовића представља трајну вредност српске књижевности. Из његовог богатог опуса данас се, као народне умотворине, цитирају његови афоризми који се могу посматрати и као наставак Доситејевих „Совјета здравог разума“. Стихове Душка Радовића говорила је драмска уметница Нела Михаиловић.
Доситеј је дошао у Београд, основао је Велику школу, Богословију и био први министар просвете. Заволео је Београд. Ево како је писао о Београду своме пријатељу Стефану Константиновићу 1798. године: „Не знам да ли вам је познато какав је прекрасан Београд наш (српски), што се каса местоположенија. Ја сам подоста градова и места видио, али ове предивне, здраве и високолепне ситуације, осим Цариграда, чини ми се да на земљи не има!. А шта ће јошт бити кад га мајсторија уреди и украси!“
Након Доситејеве похвале Београду, својим гласом и разиграношћу разгалили су све присутне чланови хора Дечјег културног центра из Београда под диригентском управом Невене Ивановић, који су најпре отпевали песму „Српска ћирилица“ за коју је текст и музику написала Вера Миланковић.
Затим смо слушали песму „Кад мала деца постану људи“, коју је написала Мира Радивојевић, а компоновао је Раде Радивојевић.
На крају свечаности хор Дечјег културног центра отпеваоје „Здравицу“ Душка Радовића.
Кроз свечани програм „Следимо Доситеја“ водила нас је драмска уметница Биљана Ђуровић. Писац сценарија свечане академије био је драматург Радомир Путник, а редитељ ове свечаности била је Ивана Драгутиновић Маричић.
Захваљујемо се учесницима свечане академије који су својим талентом улепшали рођендан Задужбине „Доситеј Обрадовић“, а нарочиту захвалност дугујемо Народном позоришту, нашим дугогодишњним искреним пријатељима и сарадницима, који су за ових 18 година нашег постојања много пута били домаћини програма Задужбине.
СЛЕДИМО ДОСИТЕЈА
Првих 18 година
Тачно пре 18. година или 216 месеци или 6570 дана основана је Задужбина „Доситеј Обрадовић“. Основ је био куповина куће у којој је рођен Димитрије (касније Доситеј) Обрадовић у Чакову код Темишвара. Препознавање значаја овог места за српску националну баштину и културу припада свакако Миодрагу Бабићу, јер је Хемофарм од проватних румунских грађана кућу откупио. Око идеје очувања куће и нових садржаја у њој окупили су се и оснивачи Задужбине Матица српска, Институт за књижевност и уметност, КПЗ Србије. Оснивањем Задужбине створени су и услови да кућа у Чакову постане власништво Задужбине. Од 2005. године кућа је реновирана и претворена у спомен-музеј.
Оснивачким актом, програмским усмерењима и Статутом дефинисани су задаци и циљеви Задужбине, метод рада, организација, као и облици и врста сарадње са другима.
Од тог времена до данас, сви сарадници Задужбине окупљени су око главне идеје и задатка – приближити више данашњим генерацијама дело и поруке Доситеја Обрадовића.
Зашто нам је важан Доситеј и зашто следимо његово дело?
- Зато што је (између осталог) још пре два века имао јасну идеју о обновљеној држави Србији и просвећеном и образованом српском народу. Са књигама, међу Србе је донео идеје важности учења и знања, опште просвећености, образовања једнаког за све, идеје верске толеранције, световног васпитања, модерне националне идеје и националне слободе...
- Доситејево дело је, кратко речено, химна животу, љубави, врлини, поштовању и уважавању других, привржености породици, истини, слози, родољубљу, пријатељству, моралности...
- Следећи најбоље идеје европске просвећености свога доба, Доситеј је код Срба, а и других балканских народа, обликовао нов поглед на свет у државним и политичким погледима, педагошкој пракси... црквеном животу
- Доситејево дело је почетак процеса који се заврава усвајањем народног језика у књижевности, новим језиком и писмом, који је завршио Вук.
- Да ли се и Вама чини да су све ове идеје и циљеви актуелни и данас, данас можда и више него пре...? Ми смо их препознали, усвојили, ширимо активности око њих, окупљамо младе, научнике, слависте, ученике и професоре, уметнике...
- Ми нигде не крећемо без Доситеја, а желимо да тако урадите и Ви, и сви којима су ове идеје и циљеви блиски! А нарочито данас када нам се пред очима квари језик, потискује писмо, кад књигу хоће да омаловаже, када газе знање, етику, морал... Чувајући и следећи Доситеја- данас највише чувамо себе! Нама у Задужбини то је мисија и циљ!
- Задужбина са Доситејевим именом је најважнија тачка окупљања, чувања идеја и преношења Доситејевих порука...
За протеклих 18 година то смо остварили кроз значајан број научних скупова, тематских расправа, округлих столова, књижевних салона, нових књига, изложби, свечаних академија.
Поменућу само неке од сарадника, који су овој Задужбини дали трајни печат- Миодраг Бабић, као утемељивач, Миодраг Матицки, Радомир Вуковић, Радомир Путник, Душан Иванић, Војислав Јелић, Марко Недић, Славко Гордић, Чеда Попов, Рада Ђуричин, Марија Бишоф, Мирољуб Аранђеловић Расински, Урош Дојчиновић, Слободан Станишић, на посебан начин Милета Радојевић, али и многи други из Србије и дијаспоре... Њихов допринос је трајан, немерљив, пружен несебично и без питања: „Шта ја имам од тога и шта добијам“!
Као резултат развијена је мрежа активности у школама, универзитетима међу професорима и славистима
Задужбина је постала препознатљива по „Радионици баснописаца“, литерарном конкурсу „Идућ“ учи у векове гледа“, по награди за младе писце „Доситејево златно перо“, „Доситеј Обрадовић“-страном издавачу и за животно дело.
Укупан рад Задужбине за првих 18. година је у јавности препознат, па су стизала и признања: „Златни беочуг“ Београда, Грамата Патријарха Павла, Светосавска награда, Вукова награда, „Звезде Београда“ и овогодишња - Сретењска златна медаља за заслуге у култури... А биће их још...
То знамо јер су нам наредни циљеви- веће присуство Доситејевих порука у школама, развијање нових облика рада и сарадње са Србима и свим народима у окружењу, који поштују и проучавају Доситеја и његово дело. Желимо школу беседништва, афористичке сусрете, нове књиге и књижевне вечери, своје огранке, центар „Доситеанум“- Доситејев центар (учења) знања- за учење нових вештина, неговања језика и писма; развијаћемпо „Доситејеве дане“, туристичке програме и сл. Што више сарадника, то је више догађаја и сусрета, више књига и знања...
На основу досадашњег рада и значаја Доситејевог имена у култури и просвети- у последњим изменама Закона у култури Републике Србије, Задужбина је заједно са САНУ, Матицом српском, Српском књижевном задругом, Коларчевом Задужбином и Вуковом сврстана у ред институција од посебног значаја. И најновије- на основу измена и допуна Закона о образовању и васпитању усвојен је нови школски календар- у који је први пут убележено „да је 10. април (28. март по старом календару) Доситејев дан, дан сећања на Доситеја Обрадовића и наредних 5 дана као „Доситејеви дани“.
Министар Бранко Ружић је први министар просвете, који је препознао наш циљ и који је у школе увео обележавање Доситејевих дана, као што су Вукови дани, као што је Свети Сава. То је велика и значајна одлука! За то смо се борили пуних 15 година, а нико пре нас. За ову одлуку смо неизмерно захвални, али још је важније спознати њену улогу и место! Овде су са нама проф. др Ивица Радевић, државни секретар у Министарству просвете и помоћник министра др Милан Пашић.
Наведене циљеве Задужбина ће остварити ширењем мреже сарадника и окупљањем стручњака и младих, жељних знања али који желе да дају, а не да узимају, који воле књигу, уче језике, упознају друге културе, али увек чувајући своју...
И нека ове жеље и задаци, али и многи нови, који ће се појавити буду основа рада Задужбине у наредних 18. година, када ће се обележавати на пр. 300 година од смрти Доситеја Обрадовића и када ће се и даље читати на месту где је Доситеј сахрањен: „ Овде леже његове српске кости, он је љубио свој род.“
Мирјана Драгаш
управник Задужбине "Доситеј Обрадовић"
Следити Доситеја
Најзначајнији српски нововековни просветитељ, Доситеј Обрадовић, свим својим бићем је од ране младости до смрти у Београду био усмерен не само на стицање већ и на даривање стеченог знања. У знању је зарана с правом препознао моћну и ничим заменљиву полугу преображаја људског рода набоље. Истотако, рано је постао свестан да разни народи имају различита историјска искуства, да поседују различите погледе на свет, и да из тога проистиче драгоцена разноврсност знања. Нестрпљив да што више знања усвоји није чекао да она дођу к њему, већ је ишао на њихова културолошка и цивилизацијска изворишта и жудно их упијао док је «идућ учио» широко раширених очију.
Његова стална путовања ка Истоку, па назад ка Западу, да би се на крају упутио у Србију, земљу својих праотаца, да јој помогне у досезању слободе, учинила су га homo viatorom, али не било каквим, већ путником – узором и проноситељом духа новога, просвећенога доба.Могло се у много чему тада угледати на Доситеја и итекако имало шта од њега научити.
Високо морални, свом, колико и људском роду уопштеодани Доситеј је поседовао низ врлина.Несебичност, толерантност, хуманост, солидарност, емпатичност, само су неке од њих.
Али, пре свега био је постојани родољуб. Родољубље је за Доситеја или трајно и јавно делање или није родољубље. Посебно у политици важи значај личног примера, сматра Доситеј. Има ли боље потврде тога од чињенице да је, "кад су Турци на Каменици провалили и кад се Београд хитно евакуисао, Доситеј изјавио да у Београду остаје и да свето тле "мајке Сербије" не мисли напустити, а да му лепша смрт од смрти под копитама турских хатова и не треба", не желећи да побегне и тако да другим устаницима рђав пример. Постиђени, устаници остадоше и одбранише Београд. Има ли бољег примера родољубља од Доситејеве спремности да не само живи и дела за своје теоријске принципе и идеале, већ даза њих и умре.Управо тиме што се човек активно ангажује за остварење својих идеја као што је учинио Доситеј, тиме што живи за своју идејуи спреман је да за њу и умре, као што је чинио он, човек превазилази отуђење и постаје целовито теоријско-практичко биће.
Нигде се Доситејево политичко деловање не потврђује толико као морално као у његовој подршци Првом српском устанку и у непосредном учешћу у њему. Прво, кад са искреним патриотским одушевљењем остарели Доситеј српским устаницима поклања за потребе устанка пола своје свеукупне животне уштеђевине намењене куповини куће са виноградом крај Трста, где је сањао да проведе мирну и удобну старост.
Након тога, како бележи хроничар Првог српског устанка и један од првих полазника Велике школе, Лазар Арсенијевић Баталака, «из уважавања према Доситију, Карађорђе са Совјетом у почетку 1810. године поклони Чича Доситију, - како га је Карађорђе звао - , једну од турских кућа, са пространом авлијом и још пространијом баштом засађеном свакојаким воћем и лозама[1]. Карађорће и Совет су поклонили ову кућу Доситију за сопствено његово, комотније обитавање него како је он у Совету имао»[2]. О тој отменој и раскошној кући Доситеј је са усхићењем писао својим пријатељима дивећи се њеној лепоти и величини поседа.[3]
Тиме би бар донекле био остварен лични Доситејев сан. Али, велики догађаји какав је била и српска ослободилачка револуција надахњују људе и мењају им жеље и снове. Стога Доситеј који је за све време боравка у Београду живео као скромни станар у војно–политичком устаничком штабу, «вишеречену кућу, о сопственом трошку оправи, доградивши јошт и неке зграде у њој» зашта је, наводи Баталака, морао потрошити новца у вредности бар 300 дуката, «па је сад као такву правителству уступи»[4], за шта друго до да се и у њој отвори школа, овога пута Богословска која је радила све до пропасти устанка[5]. И тако Доситеј по други пут поклони свој иметак српском народу, а он се задовољи тиме да и даље живи у «оним двема собицама у Совету».[6]Доситејевсан о личномдобрусеочитопретворио у племенити сан о општемдобру и упутство за частан живот које треба следити.
Патриотизам Доситеја Обрадовића био је ослоњен на рационалност. За много тога што су планирали устаници знао је рећи: Нема ништа без новаца!Данас држава Србија следи Доситеја интензивно градећи материјалну основу духовног просперитета народа.
Доситеја је увелико красила и љубав према ближњем.Ако се љубав може утврдити према постојању три ствари: бризи за некога, одговорности према истом и жељи да се он унапреди, онда је несумњиво истина да је Доситеј силно волео свој српски род. Толико пута изречена, па и на гробу записана Доситејева љубав према своме роду није била празнословље. Он ју је, како видимо, потврђивао конкретним примерима и личном жртвом. Нема сумње да би дуже поживео у сунчаном залеђу Трста него у ратујућем Београду, проводећи удобну старост у благој клими о чему је цео живот маштао, да се није отиснуо у буру српске револуције где је брзо ископнео шибан неминовним недаћама, глађу и болестима које доноси са собом сваки рат, а поготову ратовање сиромашног народа какав је био српски.
У много ком погледу Доситеј нам и данас може бити узор од чијих нам поступака и личних примера застаје дах и буди у нама не само дубоку поштовање према њему, него и жељу да бар малкице будемо попут њега, доприносећи узрасту свог самопоштовања и достојанства кроз чињење добра свом народу.
Оно што нам данас изразито недостаје јесте давање личног примера које је неговао Доситеј. Умотани у своју саможивост и обузети стицањем материјалних добара данашњи људи као да не примећују друге људе и њихове невоље и у тој својој духовној застирци и ограђености од других немају места не само за добру реч и дело, већ их тај тешки материјални, а нимало духовни покров гуши и спречава да развију и слободну, правдољубиву и родољубиву мисао какву је проносио Доситеј, бринући се због слободе „замрле у српским грудима“.
Доситејеви страхови и брига за слободу српског народа били су оправдани. Срби су се 1804. историјски гледано придигли, али се нису до краја усправили, нити ће, све док Доситејева просвећена мисао и његова борбена химна не заживе у потпуности у Србима и њима не овладају у мери да снове могу да претворе у дела, јер, црвена нит Доситејеве политичке мисли јесте да оно што одликује сваки потпуно цивилизацијски усправљен народ није само просвећеност, већ и бескомпромисност у борби за сопствену слободу, за своје интересе и своје идеале. Доситеја су на том путу следили многи наши великани попут истинског мудраца Душка Радовића који је својом искричавом и духовитом филозофијом живота просвећивао српски народ, или пак Васка Попе који је оплеменио наш народ емотивним уздизањем свакога ко је заронио бар у неки од његових чаробних стихова. Вођени таквим сјајним примерима, следимо онда и ми сви, као народ,великог Доситејана његовом показном путу вечног уздизања, претварајући га у свој!
Проф. др Драган Симеуновић
[1]Михаило Валтровић је 1868. дао опис плана Доситејеве куће која се налазила испод данашње зграде Народног позоришта, а улаз је имала из улице која се данас зове по Доситеју. Кућа је имала 14 соба и много других просторија.
[2]Лазар Арсенијевић Баталака, Историја Српског устанка, књ. прва, Београд, 1898, с. 406
[3]Домаћа писма Доситеја Обрадовића, Београд, 1899, с. XIX-XX
[4]Баталака, с. 407
[5]види опширније:Игнатије Марковић, Сто седамдесет пет година Богословије Светог Саве у Београду, Богословија Светог Саве у Београду, Београд, 2011.
[6]Баталака, Л.А, с. 406
