На свечаности у Доситејевом дому уручена је награда за младе ауторе „Доситејево златно перo“ по пети пут. Ова књижевна награда додељује се за најбоље објављене радове младих аутора, у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност –есеј, басна, путопис, кратка прича.
Овога пута, уручење награде младим ауторима било је саставни део манифестације „Дани европске баштине“ која је ове године имала тему „Уметност и забава – наслеђе у фокусу“.
Проф. др Душан Иванић, председник жирија за награду „Доситејево златно перо“ поздравио је госте и награђене учеснике и представио овогодишњи конкурс и пристигле радове. Образложење жирија прочитао је проф. др Војислав Јелић, члан жирија. Овај свечани догађај су својим присуством увеличали бројни гости, пријатељи и сарадници Задужбине. У име Секретаријата за културу града Београда, који је и подржао ову награду, додели награда је присуствовао подсекретар, господин Милан Лазовић.
Награђени су читали своје радове и тим путем још више мотивисали присутне младе писце да се више ангажују и учествују на предстојећим конкурсима.
Са нама је на овој додели била и др Нада Тодоровић, председник Управног одбора Задужбине Николе Спасића, која је изразила своје поштовање за рад и залагање Задужбине „Доситеј Обрадовић“ и њен допринос култури и указала на важност постојања и рада задужбина и неопходност њихове међусобне повезаности и сарадње.
На самом крају, управница Задужбине, госпођа Мирјана Драгаш је поздравила присутне госте и изразила захвалност за велики одзив и позвала их да погледају нову поставку изложбе Доситејеве Задужбине: „Београд-стопама Доситеја“. Свечаност је завршена коктелом и једним лепим дружењем.
Са циљем да афирмише доситејевску меру између традиционалног и модерног, a потом и правоверно вреднује умеће стваралачког овладавања литерарним облицима које је у српској књижевности успоставио велики српски књижевник и просветитељ, жири у саставу Душан Иванић (председник), Радомир Путник, Ђорђе Ј. Јанић, Војислав Јелић и Јана Алексић једногласно је донео одлуку о додели награда.
Прва награда припала је Миодрагу Јовичићу за кратку причу „Лапот“. Друга награда додељена је Урошу Ристановићу за путопис „Келнски фрагменти“, док трећу награду равноправно деле Марија Благојевић, ауторка есеја „Три чина велике драме Јована Христића или ’До које границе човек може да се успне’“ и Милена Ж. Кулић за есеј „Раде Драинац као позоришни критичар“.
Прича „Лапот“ Миодрага Јовичића представља динамично исприповедану и потресну испосвест онемоћале старице у покушају да се избори са свакодневицом и у својој тешкој болести одржи елементарно људско достојанство. Аутор одлучује да приповедањем у првом лицу изнутра осветли сложеност осећања физичке и психичке немоћи, као и неспособност успостављања преко потребне рутине која ће јунакињи помоћи да уцелови своју крхку личност. Емоционалну напетост у овој натуралистички устројеној причи генерише јунакињина помирљивост, са једне, а отреситост и самосвест, са друге стране, што исходи у самоизолацију. Јовичићева јунакиња пише имагинарно писмо некоме ван њеног видокруга и егзистенцијалног круга. Назначењем да је адресат смештен негде с ону страну приче и живота, аутор наговешћује и јунакињино ментално и духовно обитавање на самом рубу живота. Јовичић у наслову симболички активира контроверзан српски митски обичај лишавања живота родитеља или старијих људи који више нису у прилици да својим радом доприносе заједници. У уметнички текст су тако пропуштени елементи једне запостављене, али живо присутне појаве у нашим породичним односима и друштву. Томе следствено, током приповедања су естетски суптилно размештене и социјално ангажоване поруке. Имплицитно апелујући на нужну меру хуманости односно човекољубља, Јовичићева прича поред изразите естетске поприма и просветитељску димензију.
„Келнски фрагменти“ Уроша Ристановића због умешно изведеног споја аутентичног израза и традиционалне форме сведоче о уметничкој виталности жанра путописа, упркос његовој све мањој видљивости на савременој српској књижевној сцени. Запажања и утиске из северозападне Немачке и Холандије млади, али образовани путописац заодева у рухо анегодоте или интимног културноисторијског трактата. Поетско-прозни записи о Амстердаму, Брилу и Ахену обилују хумористичким елементима и реторичким фигурама, попут метафоре, метонимије, синстезије, хиперболе, што неретко прераста у гротеску. Ристановић озбиљне садржаје и доживљаје са путовања упризорује посредством духовите игре речима и шале. Естестског потенцијала нису лишени ни поетски делови у прологу и епилогу путописа, који, као противтежа назначној лакоћи постојања у прозним одељцима, маркирају позицију (генерацијски) самосвесног субјекта, врло добро упознатог са актуалним геополитичким и цивилизацијским приликама.
Премда написан у форми оригиналног научног рада, текст Марије Благојевић „Три чина велике драме Јована Христића или ’До које границе човек може да се успне’“ карактеришу интерпретативни узлети научним узусима неоптерећеног есејисте. Настојећи да у драмском писцу великог интелектуалног распона расветли фигуру неокласично опредељеног песника и есејисте, Марија Благојевић се упушта у анализу како Христићевог драмског опуса, тако и његовог поетичко-филозофског статуса из угла егзистенцијалистичке филозофије, сучељавајући га са премисама и аргументима античког мишљења. Отуда је главно полазиште и исходиште њеног тумачења драма човековог постојања у свету и историји. Ауторка у Христићевој стваралачкој визији установљава човеков усуд затворености, следствено томе, и трагизам његовог слободног деловања и онемогућеност успостављања (наративног) идентитета. У есеју, сходно постављеној теми, преовлађује филозофски дискурс и стил, због чега су ауторкини увиди херменеутички уверљивији и правоснажнији.
Анализом позоришне критике коју је Раде Драинац писао и објављивао током двадесетих година прошлог века у скопским часописима посвећеним позоришту и драмској уметности, Милена Ж. Кулић испољила је хвале вредно занимање за историјске токове позоришта и позоришног живота. Настао на основи приљежног ишчитавања текстова на рубу стваралашта познатог српског песника, есеј „Раде Драинац као позоришни критичар“ садржи све карактеристике оригиналног научног рада. Поред информативности, есеј одликује аналитички педантно и јасно излагање. Ауторка износи сувисла запажања о природи и месту позоришне критике у култури, као и о недостајућим истраживањима Драинчевог критичарског ангажмана. Отуда њен рад представља значајан допринос проучавању, како историје српске театрологије, тако и свеукупне уметничке и културне историје.
Галерија
