У уторак, 27.11.2018. године, у Доситејевом дому уручене су награде победницима овогодишњег конкурса „Доситејево златно перо“.
Саму свечаност отворио је проф. Душан Иванић, председник Управног одбора Задужбине, који је уједно и председник жирија. Јана Алексић,члан жирија, је прочитала образложење жирија, а потом су трећенаграђени Михаило Влајковић, другонаграђена Бојана Анђелић и првонаграђена Јелена Марићевић, публици читали одломке из својих радова. Ови млади и талентовани људи, чији се радови могу слободно упоредити са научним радом, показују нам да је Доситејево духовно и културно наслеђе присутно и да и даље живи кроз њихове есеје, путописе, приче.
Овим путем им се свима још једном захваљујемо на учешћу на конкурсу, и позивамо их да и даље пишу,шаљу своје радове и негују Доситејево име и стваралаштво. Уручење је завршено коктелом и лепим дружењем, а целу свечаност је, својим фотоапаратом, забележио млади и талентовани Далибор Миљковић.
Да је Доситејево књижевно и духовно наслеђе живо и присутно у стваралаштву младих аутора сведоче и приче, есеји, путописи и басне приспели на овогодишњи конкурс „Доситејево златно перо“.
Иако се на овогодишњи позив одазвао нешто мањи број аутора, чији су текстови унеколико слабијег квалитета него претходних година, жири у саставу Душан Иванић (председник), Радомир Путник, Ђорђе Ј. Јанић, Војислав Јелић и Јана Алексић већином гласова је донео одлуку о додели награда.
Прва награда додељена је огледу Јелене Марићевић „Ренесансни сујет Доситеја Обрадовића у ’Jедном погледу на личност Доситејеву’ Владана Деснице“; друга награда додељена је за путопис Бојане Анђелић „Прошлост као свест о нужностима данашњице или путевима предака, 100 година касније“, док је трећа награда припала Михаилу Влајковићу за есеј „Свети Никола Кавасила у Врлом новом свету“.
Есеј Јелене Марићевић, који се граничи са оригиналним научним радом, акрибично, истраживачки помно и иновативно успоставља стваралачке и идејне везе између уметника који су на пољу културе обделавали у различитим епохама и уметничким медијима. Овај стилскo-језички вешто уобличен рад превасходно је посвећен тумачењу есеја „Један поглед на личност Доситејеву“ Владана Деснице, али се инструктивним уводним прегледом већ указаних поредбених релација између првог српског просветитеља и домаћих и страних културних посленика. У жижи ауторкиног интересовања налази се Доситејева личност, у Десничином есеју назначна као Доситејев сујет, уметнички већ постулиран у представи младића на Ђорђонијевом сликарском остварењу Олуја из 1508. године, са којим је, како Јелена Марићевић доказује, Десница био одлично упознат, и као писац и као преводилац монографије Лионела Вентурија Од Ђота до Шагала, где је посебно место дато управо уметничкој визији великог ренесансног сликара. Посредством анализираних појмова, дозивања и уметничких прожимања ауторка потврђује да идејно и културно озрачје Доситејевог уметничког и интелектуалног стваралаштва не јењава ни у XX ни у XXI веку.
Бојана Анђелић у надахнуто написаном путопису „Прошлост као свест о нужностима данашњице или путевима предака, 100 година касније“ описом ходочашћа по светињама Косова и Метохије и местима сећања на српске жртве из Великог рата у Тирани, Драчу и Скадру исцртава унутрашњу путању властитог духовног расположења. Рад обилује илустративним књижевним цитатима (који укључују стихове Милана Ракића, Алексе Шантића, Владислава Петковића Диса, песама „Зидање Скадра“, „Женидба краља Вукашина“, или, на пример, одломак из романа Дан шести Растка Петровића) и зрелим културно историјским увидима, као и сведочанствима о потреби неговања културе памћења, која је код младе ауторке проосећања и на завидно високом нивоу.
Есеј Михаила Влајковића „Свети Никола Кавасила у Врлом новом свету“ представља оригиналну расправу о духовним менама савременог света и човековог односа према идеји вечности. Аутор сучељава две опозитне тачке гледишта, оличене, с једне стране, у делу Светог Николе Кавасила Тумачење Свете Литургије“, а са друге у проминентном романескном остварењу Олдоса Хакслија Врли нови свет, не би ли – у доситејевском просветитељском духу – покушао да изнађе највалидније решење за будно, самосвесно, истинољубиво, самим тим и слободно бивствовање његових младих савременика.
Галерија
