Жири за доделу Награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, у саставу Љубодраг Димић, председник, Славко Гордић, Радивоје Микић, Марко Недић и Дарко Танасковић, чланови, на седници одржаној 22. децембра 2023. године, донео је одлуку да се Награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело за 2023. годину додели Радомиру Путнику.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Радомир Путник, истакнути писац, театролог, драмски писац, позоришни и књижевни критичар, драматург, уредник и познати културни радник, објавио је велики број књига, више од хиљаду позоришних и књижевних критика у дневним листовима и књижевним часописима, као и у радио и телевизијским емисијама.
Читав свој стваралачки живот посветио је позоришту, телевизији, сцени и књизи - био је уредник у Редакцији драмског програма Телевизије Београд, уредник у Редакцији играног програма Телевизије Београд и Радио-телевизије Србије, главни и одговорни уредник Уметничког програма Радио-телевизије Србије, као и директор Драме у Народном позоришту у Београду.
Био је уредник и један од оснивача листа „Књижевна реч“, позоришни критичар Трећег програма Радио Београда и дневног листа „Политика“ и главни уредник часописа „Сцена“ и „Театрон“.
Посвећен трајним културним вредностима српског народа, Радомир Путник посебно се истиче својим књижевним стваралаштвом, педагошким радом и афирмацијом књижевног дела, идеја и лика Доситеја Обрадовића у савременој српској култури.
Београд, 22. децембра 2023. године
У петак, 21. јуна 2024. године у 18 часова, на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду одржан је свечани програм „Доситеју у част“. Свечаност је била посвећена двема личностима: Доситеју Обрадовићу, великом српском учитељу и мислиоцу, и Радомиру Путнику, књижевнику и драматургу, добитнику награде Доситеј Обрадовић за животно дело за 2023. годину.
Програм је започео химном Задужбине „Доситеј Обрадовић“, свечаном песмом „Востани Сербие“ коју је на Доситејеве стихове компоновао Варткес Баронијан, у интерпретацији мешовитог хора средње Музичке школе „Коста Манојловић“ са диригентом Небојшом Цвијановићем.
Вјера Мујовић, водитељ програма, говорила је о награди „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, и између осталог, подсетила присутне на део члана 2. Правилника о додељивању ове награде, који гласи:
„Награда се додељује за животно дело за све дисиплине науке, просвете, књижевности и културе. Критеријум награде подразумева висок морални и хуманистички карактер и досег дела и деловања који се награђује.“.
Образложење Жирија за доделу награде за животно дело саопштио је др Марко Недић, члан жирија.
Награду „Доситеј Обрадовић“ за животно дело за 2023. годину уручио је др Душко Бабић, председник Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“. Награда се састоји од плакете с ликом Доситеја Обрадовића – дар Народне банке Србије, дипломе – рад уметника Добрила Николића, и новчаног износа који даје Министарство културе Републике Србије.
О стваралаштву Радомира Путника, књижевника и драматурга, написали су есеј театролози др Весна Крчмар и др Зоран Т. Јовановић. Њихово слово о добитнику награде Радомиру Путнику, прочитала је Марија Вучетић, сарадник Задужбине.
Радомир Путник обратио се посетиоцма свечане академије беседом „Афоризми у Доситеја и Александра Поповића“.
У уметничком делу програма учествовали су ученици музичке школе „Коста Манојловић“. На почетку смо чули популарне одломке из опуса Џорџа Гершвина у тумачењу оркестра „Флаутисимо“, класа професора Александра Буркерта.
Драмски уметник Никола Угриновић прочитао је песме „Два питања имам“, „У сазвежђу“, „Сабирање и множење“, „Одана читатељка“ и „Откривање времена“ - песме Радомира Путника из књиге „Откривање времена“.
Велики гудачки оргестар Музичке школе „Коста Манојловић“, под управом професора Небојше Цвијановића извео је „Серенаду за гудаче“, опус 242 Карла Рајнекеа. соло виолончело: Гвозден Поповић, класа професора Наташе Благојевић.
На крају програма мешовити хор Музичке школе „Коста Манојловић“ са диригентом Небојшом Цвијановићем, отпевао је две композиције: „Тамна је ноћ“ Никите Богословског и „Под сјајем звезда“ Предрага Ивановића.
Редитељ програма била је Ивана Драгутиновић Маричић.
Тренутак уручења највише награде за животно дело неминовно нас упућује на ретроспективу живота и плодног рада Радомира Путника. Сви атрибути додати уз име као одреднице његовог интересовања упућују нас на ренесансно поље његовог деловања.
Радомир З. Путник, песник, прозаиста, драмски писац, позоришни и књижевни критичар, театролог, антологичар, рођен је у Оџацима 9. јула 1946. године. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште филм, радио и телевизију у Београду 1972. године.
Од 1972. године је био уредник позоришне и филмске рубрике у „Књижевнoј речи”,драматург у Телевизији Београд, уредник у Драмској редакцији, па у редакцији играног програма. Био је такође директор Драме Народног позоришта у Београду, па главни и одговорни уредник Уметничког програма РТС. Годинама је за Трећи програм Радио Београда и за „Политику” писао позоришне критике.Био је главни уредник часописа „Сцена”,уредник Културно–уметничког програма РТС–ТВБ, драматург БК Телекома.
Објавио је више књига поезије, прозе, театролошких и драматуршких огледа, написао је петнаестак драма приказиваних у професионалним позориштима и на телевизији, направио је више драматизација и адаптација књижевних дела за позориште и телевизију, као и телевизијску серију „Крај династије Обреновић”.
Написао је око 1.500 критика позоришних представа и књижевних критика за Трећи програм Радио Београдаи дневним и књижевним листовима и часописима
У неким тренуцима преиспитивања, када покушавамо у себи да подвучемо црту на урађеном и када схватимо да смо увек у заостатку: питамо се колико тихе енергије има Радомир Путник, колико му траје дан, или колико добре организације времена и посла има у том комплетном позоришном човеку. Јер. свака нова књига открива његово ново, богато лице.
Тако се можемо сложити с њим као критичарем да „историчари позоришта, театролози, драматурзи и други истраживачи, у позоришним критикама налазе и проналазе слику – у срећним случајевима фреску – минулих театарских времена. У тој се слици стичу сви релевантни подаци о свеукупности позоришних прилика једне средине.“.
Библиографија његових радова обухвата седам књига песама, две књиге прозе, десет књига драматуршко-театролошких списа, петнаест извеедених драмских дела у позориштима Београда, Вршца, Зајечара, Зенице, Сомбора и на Радио Београду, Радио Сарајеву, Радио Скопљу, две драматизације, изведене у Сава центру и на Фестивалу монодраме и пантомиме, те једну ТВ серију у 11 епизода на ТВ Београд. Приредио је 12 књига сабраних или изабраних дела и антологија, међу којима се издвајају Изабрана дела Александра Поповића, Драмски јунак Доситеј, Антологија савремене српске комедије, Антологија ТВ драме, Антологија савремене монодраме...
Добитник је више стручних и јавних признања, од којих су најзначајнији: Златни беочуг КПЗ Београда, Златна значка КПЗ Србије, Вукова награда, Ловоров венац Позоришног музеја Војводине, Нови Сад.
По свестраности интересовања и продуктивности рада на књижевном, а пре свега на театролошком пољу, допринос РадомираПутника је несумњив и од великог значаја (у српској театрологији један је од најистакнутијих посленика и стручњака, који је у свом ангажману врхунски професионално обављао и бројне уредничке и руководеће послове).
Драматургији су претходили стихови. Били су му главна преокупација. Куда кренути? прва је књига песама сиболичног наслова. Дружење с песницима се наставља, путује с њима, чита своје стихове, умео је тада лепо да рецитује. Нижу се песничке књиге. Недељни ручак, поетска књига, појављује се 1975. Бави се свакодневним животом. Љубав, самотност, путовање, смрт – тематски је оквир тридесет песама раздељених у три циклуса: Месец над Босутом, Недељни ручак, Смрт у опери. Приступ је енесентименталан. Песме су саткане од исказа утемељених у чулном искуству. Догађаји се не препричавају, нити им се размишљањем изналази смисао. Присутност ствари се констатује, бележе се карактеристични детаљи кадри да постану носиоци осећања. Ритам песама није успостављен споља, римовањем, већ је садржан у самом склопу речи, у међуодносима реченица. Њихова јасноћа и смисаоност остварени су изостављањем помоћног глагола које је доследно спроведено у сва три циклуса. Све то омогућује да књигу Недељни ручак читамо као једну песму писану у времену садашњем о времену садашњем. Нова збирка поезије Откривање времена појављује се 1991. године. У овој збирци већи простор посвећен је емоцијама и урања у сам живот.
Уз поезију, заинтересовала га је драма, јер је на одређен начин одрастао у позоришту у Вршцу, где је као члан Омладинске сцене одиграо стотинак представа.
Са богатом ерудицијом и искуством из практичне драматургије, поред позоришног, испољава се и у мултимедијалној стваралачкој области пишући оригиналне драме, сценарија и адаптације за бројне радио, те телевизијске драме и серије.
Овај врсни позоришни посленик своју стваралачку и истраживачку преокупацију усмерава такође и према свим областима театрологије као научне дисциплине: теоријској драматургији, историји и теорији позоришта, те позоришној естетици и критици.
Укрштајући сложена теоријска и практична знања, Радомир Путник, добитник бројних стручних и јавних признања, задужио је српску театрологију својим богатим, иновативним и свеобухватним остварењима.
Предлажући Радомира Путника за Доситејеву награду за животно дело руководили смо се управо специфичним и трајним значајем његовог свеукупног доприноса позоришном и књижевном стваралаштву, као и његовој сложеној теоријској и критичкој мисли.
У последњим годинама из стваралачке радионице Радомира Путника настају само велика дела, везана углавном за тимски рад који се одвија у позоришним институтима, који, нажалост, код нас не постоје. Тако је институтски рад постао синоним за његово свеобухватно стваралаштво.
На завршетку свог десетогодишњег уредничког рада у Театрону објављује мелодраму Активности корисника. Радња се одвија у Геронтолошком дому, са новим „корисником“ пешадијским пуковником Михајлом Бакићем, који уступа свој стан трудној унуци и одлучује сеза дом. Активности корисника дате су у наративној форми, као и у сваком добро скројеном филмском сценарију или ТВ филму, лице главног јунака, ни за тренутак не силази са платна, односно сцене. Гледаоци са лакоћом, занимањем и уживањем прате све што се дешава на сцени Геронтолошког центра. Све је представљено на најједноставнији могући начин, као природни и и логични ратвој приче о сналажењу пуковника Бакића у новом окружењу без узаврелих смитивних пикова, без кризних драмских момената. Осећајност коју гради аутор, јединствена је. Реченица за реченицом, сцена за сценом и паузе између њих граде једну глобалну метафору о животу као великој или малој мелодрами.
Још од времена објављивања Драматуршке аналекте примећен је његова склоност ка прављењу антологија, одабиру онога што је најбоље. Сада се подухватио врло озбиљног посла, потпуно новог и осмелио се да припремио Савремену српску дуодраму (РТС издаваштво и Удружење драмских писаца Србије, 2023). Уз врло исцрпан предговор са теоријско-драматуршким садржајем, одабрао је шеснаест дуодрама, насталих у дугом временском периоду који обухвата неколико деценија. Груписане су према примарним карактеристикама. Тих шеснаест дуодрама могу се посматрати као паралелна историја српске драме. Теме, идеје и уметничка обрада доносили су исечак из комплексне позоришне делатности, при чему је камерни тон иманентан дуодрами – усмеравао читаочеву и гледаочеву пажњу на унутарњи доживљај драмског лика. Због тога се дуодраме одликују већим степеном психолошког портретисања драмских јунака, што значајно доприноси њиховом моралном ставу, афирмишући га, доводећи у питање.
Поводом двесто година од рођења Михаила Обреновића приредио је Кнез Михаило – Изабране драме. Балкански Хамлет (2023) избор од седам драма. Убиство српског владара кнеза Михаила Обреновића III маја 1868. (по старом календару) један од најзначајнијих догађаја у политичкој историји Србије. У седам драма српских писаца, жанровски разнолике, сусрећемо различите приступе тумачењу судбине кнеза Михаила, уметничко обликовање историјског догађаја, без жеље да се да историографско тумачење.
Низу својих значајних књига о монодрами у последњих двадесет година додао је јубиларну - 50 година Фестивала монодраме и пантомиме (ФМП, Земун 2023) у којој даје прецизан преглед програма и учесника, награђених у току педесет година, уз блок занимљивих теоријско-историјских текстова о монодрами, као и драгоцена сведочења наших најпознатијих глумаца који су постизали уметничко савршенство у позоришту једног глумца.
Свака нова књига открива ново, богато лице Радомира Путника. Антологија савремене српске комедије у уводном делу даје темељно књижевно теоријско тумачење, објашњава појам савременог у позоришном смислу, а затим следи петнаест комедија, датих хронолошким редом – према години рођења писца. Књигу закључују био-библиографски подаци за сваког писца, као и театрографски подаци за премијерна извођења. Комедиографски текст је најжилавији драмски род у српској књижевности, али је највише изложен критичким опажањима. Истовремено је највише награђиван на позоришним фестивалима, па би требало да Антологија савремене српске комедије помогне поновним сценским проверама виталности овог књижевног рода.
Једна од најзначајнијих књига у последњој фази рада Радомира Путника свакако је његова хрестоматија Драмски јунак Доситеј (РТС издаваштво, 2022) у којој објављује 11 драма (4 позоришне, 4 телевизијске, 3 радио-драме). Осим драмских текстова о свакој драми и аутору даје врло исцрпне податке. Ту се сусрећу суптилне драматуршке анализе сваке појединачне драме. Путник гради своју слику Доситеја, његовог широког културног деловања, а читаоцу се намеће утисак да је управо Доситеј Обрадовић једна од најзначајнијих личности новије српске историје, а његове идејне и просветитељске поставке и данас су незаобилазне. Све драме, од Трифковићеве до Белчине, имају заједнички именитељ: Доситеј је наш савременик. И ту је симболична спона са овим тренутком, уручењем Доситејеве награде за животно дело Радомиру Путнику.
Весна Крчмар
Зоран Т. Јовановић
АФОРИЗАМ У ДОСИТЕЈА И АЛЕКСАНДРА ПОПОВИЋА
У свим књижевним родовима, па и врстама, срешћемо разноврсне мудре изреке или мисли; њих има у народној усменој књижевности, а заједничко порекло за писане и усмено казане мисли налази се, најчешће, у пословицама или шаљивим изрекама. Мудре изреке, дакле, припадају подручју кратке форме, прозне или поетске; некада су самосталне, а чешће се налазе у оквиру других, обимнијих и сложенијих књижевних дела – поема, приповедака, басни, романа, есеја и драме.
Мисли је могуће разврставати по садржини, па ћемо их отуда сврставати у аутобиографске, политичке, моралне, филозофске, сатиричне, менталитетске, итд. Постоји више синонима за овај књижевни облик, “али било да се зову, сентенце, гноме, афоризми или максиме, њихово право и свеобухватно име је: мисли”. (Ђурић, 1965; 248-249)
Код нас је популаран афоризам. Ова грчка реч (значи одређивање, дифинисање) означава кратку прозну реченицу или две, засебно изречену или у одређеном контексту. Афоризам садржи посебну мисао, мудрост, критичку оцену, а често и сарказам. По својој природи је субјективан али, ако је успешан, поседује универзалан домет који најчешће остварује користећи стилску фигуру парадокс који извире из његове оксиморонске основе.
Доситеј користи појам изреченије и поистовећује га, како вели Васо Милинчевић, са другим малим „једноставним формама“ као што су сентенца, епиграми и пословице. (Милинчевић, 2008; 23) Код Доситеја афоризам се јавља као неизоставни део свих његових списа, од Живота и прикљученија до Мезимца; његове Буквице и Ижице, у ствари Венац од алфавита, као и Совјети здраваго разума састоје се од афоризама којима обезбеђује поенту приче или савета. Војислав Јелић посебно је истакао значај афоризама у Доситејевим Баснама, налазећи у овом књижевном облику по први пут зачетке есеја у српској књижевности (Јелић, 2018: 281) За Душана Иванића идеја коју Доситеј излаже, „уобличена је непосредно као пословица, афоризам и или већа цјелина која се поентира одређеном мишљу“. (Иванић, 2008; 219)
Доситејева је заслуга, поред мноштва других, што је у своје разноврсно и разнородно књижевно дело уткао народне пословице и њима доказивао идеју да се односи међу људима – ма колико сложени били – морају заснивати на препорукама које даје просвећени разум, а које у основи произилазе из практичне односно природне филозофије. У Доситејевим сентенцама нема метафизичких анализа нити постављања таквих питања; човеку је задато да живи у складу са моралом, уз поштовање норми понашања и оданости Божијим заповестима. Доситејева педагошка делатност посвећена је конкретним животним садржајима а његове мудре мисли, афористички изречене, увек поседују поуку и савет који ваља прихватити.
Афоризам ће, после Доситеја, у српској књижевности опстати и даље најчешће као део неког другог литерарног облика. Има га у Његоша, Стерије, Лазе Костића, као и у савременика, Андрића, Миљковића, Попе, Деснице, Селимовића, Црњанског, Симовића и, посебно, у покрету афористичарске школе у Београду која окупља педесетак аутора (Теофиловић, Чотрић, Баљак, Витезовић, Ковачевић, Минић...) и која негује политички сатиричан афоризам.
Дужну пажњу треба посветити драмском писцу Александру Поповићу и његовој поетици, чији саставни део представља и афористички исказ.
Комедиограф Александар Поповић написао је педесетак драма за позориште и неколико стотина телевизијских сценарија. Када се проуче његово драмско дело, као и романи које је писао за децу, моћи ће да се изведе неспорни закључак да је Поповић настављач Доситејеве просветитељске мисије. Тај задатак Поповић је обављао комедијама у којима је критички осветљавао – како то већ сви комедиографи света чине – конкретне појаве у друштву, породици, нацији, сматрајући као и Стерија, да је његова дужност „лечити свој род“.
Александар Поповић је „пио воду с истог извора као Доситеј“, ослањајући се на народне пословице, изреке, питалице и загонетке. Аналитичари Поповићевих комедија открили су да је језик основно оруђе којим Поповић гради свет својих комичких јунака; Поповићевски језик састоји се из разних језика којим мисле и говоре драмски ликови, од колоквијалног говора затворених друштвених група, сленга, преко живописног и сочног изворногнародног језика, до говора којима се служе одређени занати (молери, кројачи, лимари, воскари), као и до сентименталних језичких клишеа. „Поповић чак нема потребу за богаћењем свог језика неологизмима или кованицама, јер постојећа питорескна лексика којом се обилато користи, извлачећи је из заборава, из специфичног говорног језика, језика занатлијског миљеа, у првом реду постаје жив језик који у извесном смислу делује, јер је непознат, као језик саткан од неологизама“. (Миочиновић, 2015; 248-249). Доситеј верује у превласт разума, док код Поповића видимо како се оптимизам и вера у добре стране човекове природе, чиме су се одликовале његове ране комедије, преобратио у најцрњи песмизам којим су прожети драмски текстови писани на крају његовог списатељског предузећа. Иако су им, дакле, опречни погледи на човека и његову нарав, истоветан им је мотив: просветити народ. Само просвећен и морално исправан човек може бити од користи својој породици, роду и нацији.
Да бисмо доказали просветитељске идеје Доситеја Обрадовића и Александра Поповића, упоредићемо њихове афоризме. Из обимног Доситејевог дела, ослонићемо се на мисли из Совјета здраваго разума и афоризме које је из његових Бесни издвојила Радмила Пурић, док су афоризми Александра Поповића преузети из његових комедија.
О породици Доситеј пише:
Кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од кога ће чада њихова научити да их љубе и почитују? (Орао устрељен)
Богата си сина оставио кад си га разумна и добра оставио. (Муха)
Благо кући која има добра и паметна домаћина. (Стара клисура и врапци)
О породици Поповић вели:
А од рођене деце човек не може да има горег непријатеља!... док су мала, она ти се лепе за ногавице!... и све што би у животу хтео, због њих!... одреци се у њихову корист!... и бојим се, рећи ће ти „хвала“ ко што сам ја свом оцу рекао, роткве стругане!... него ће рећи: „Докле ћеш, матори, да се смуцаш по кући и да нам се искашљаваш над главом?“ (Смртоносна мотористика)
Жена може да сруши сваког човека, па макар био велики као кућа. (Смртоносна мотористика)
Свака својта има своју рачуницу. (Чарапа од 100 петљи)
О разуму Доситеј пише:
Лепота је без разума као цвет у блату. (Јелен)
Разуман човек нити је страшив нити пак преко мере слободан. (Лав и зец)
Разуман жели похвалу, али је жели од паметних и добрих и навластито од оних који се у делу познају. (Чврчак и славуј)
Богу је најближи онај којим разум управља. (Гуска возворођена)
А Поповић о разуму:
Кад остаре, остаће им најлепши дар живота: мудрост. (Успомене Бисе херихтерке)
Ово је херојско доба просвећености које ће нас дефинитивно ослободити праисконског страха и мистичне скучености. (Афера Љиљак)
Срећа је што свако, ипак, понешто зна и што нико не зна баш све, иначе би, без будала и паметни рђаво живели. (Утва, птица златокрила)
О слободи Доситеј каже:
Где је највећа свобода, ту је најгоре смушеније, јер је свобода без мудрих закона и прављенија дивја и зверска. (Петлови и препелица)
Лежи и лежати ће довека у ропству један народ којега срце не зна шта је национални понос. (Совјети здраваго разума)
Ко у себи своје спокојство не находи, мучно ће га гди даље наћи. (Совјети здраваго разума)
А Поповић о слободи:
Ништа ви нама не можете забранити, пошто нам ништа нисте ни дали. (Друга врата лево)
Слобода ће се увек испочетка протнути и кроз најтврдокорније глупости, као шило. (Друга врата лево)
Ти ми се прво попнеш на грбачу, па ме онда питаш: могу ли? (Крмећи кас)
Афоризми који поседују сажетост пословице. Код Доситеја:
Дати се двапут од једнога преварити, то је недостатак разума. (Лисица и петар, кокоши и пси)
Не идимо где нисмо звати, зашто незвану госту место за врати. (Човек и два пса)
Куј гвожђе док је вруће. (Сатир и човек)
Ко се всегда боји да не изгуби, мало ће кад добити. (Лав и зец)
Бољи је један зец у чанку, него два у пољу. (Лав и зец)
Код Поповића:
Тешко је ситог нахранити! (Љубинко и Десанка)
Ко у небо пљује, на образ му пада. (Ружичњак)
Ко једанпут растури и напусти свој дом, тај га никад више не поврати. (Баш-бунар)
Ономе ко прима увек је мало, а ко даје много. (Баш-бунар)
Оно што треба у кући, то се ни у цркву не уноси! (Сабља димискија)
Упоређивање афористичких исказа писаца чије животе раздваја век и по, уверава нас да је реч о ауторима који су се ослањали на народни језик, особине менталитета и универзалне истине о човеку које су, у суштини, тековина не само националне историје и традиције, већ и трајна етнографска и антрополошка датост.
Треба рећи да постоји и одређена аналогија између Доситеја и Поповића у другом контексту; премда су живели и писали у различитим епохама, заједничко им је и то што су обојица сведочила о преломним догађајима који су изменили судбину Европе, па и света. Доситеј је био савременик почетка рушења феудалног система и појаве прве индустријске револуције, увођења машина у производњу. Поповић је присуствовао рушењу комунистичког система и растакању прве државе социјализма, а сведок је технолошке револуције која је бурно започела у другој половини ХХ века и још увек траје. Живот је удесио да их повезује много веза, од којих су овде наведене само оне које се односе на коришћење малих књижевних форми, као и истоветна похвала просвећеном разуму.
Радомир Путник
