Почињем оним са чиме бих морао да завршим. Али другачије није могло. Речима покушавамо да отргнемо од заборава оно што је највредније. А управо су речи оне које људи могу најлак- ше да кривотворе. Ако овоме додамо још и проблем који осликава однос писане и усмене речи ето довољно разлога да се упитамо о не- потпуности посла којим се као важним бавимо. Где су све похрањене речи усмено саопштаване и чије трајање и сами осећамо? Не почива ли беседништво управо на ризници усмено казане речи? А писана често немушто сведочи о ономе што се другачије и трајније чува од заборава. Само ми не знамо како. Усмена реч је претходила писаној, и само писана реч жели поново да постане усмена. Да остане верна својој природи и Створитељу. Никада није сасвим поуздано решено питање односа у коме стоји писана спрам усмене речи. Али никада човек није престајао да се бави овим пословима верујући, понекад наивно, да баш он може да реши оно што решења и не тражи. У старо време, знамо то и од Платона, усмена реч је више цењена од писане. Образовани људи у Атини, људи од књиге, ма колико да их је било, мање су цењени од беседника. Упркос свему што је тачно, и без на- шега €2_____суда, покушавамо да оставимо трага о написаноме. Можда ће то некоме бити путоказ до ризнице усменога. Ову збирку есеја нудимо под насловом Звуци матерњег језика. Да образложимо кратко. Есеји су настали из пера студената Учитељског факултета у Београду. Овима смо, као изузетак, додали само један рад под насловом Писмо брату, који је саставила Миле- на Миколаци, студент постдипломских студија на Одсеку за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Названи су тако понајпре стога што и одредница есеј није јасно одређена, како по својој унутрашњој структури, тако и по својим могућим жанров- ским узорима из старине. Иако постоје неки трагови који есеј везују за одређени тип припремних вежби за беседнике, хрије и њој сродне расправе, на пример, та сазнања су још увек својина уског круга стручњака који оваква питања претресају у широкој области анти- чке реторике и поетике. Радови сабрани у овој књизи нису тематски разврставани понајвише стога што их обележавамо као есеје и као такве посматрамо у томе широко схваћеноме жанровскоме оквиру. И не само због тога – они у целини одзвањају као звуци матерњег је- зика. Састављани су углавном у краткој форми као екфрасе, припо- ведања, расправе, епистоле. То су називи само за неке жанрове који су настали на основи припремних вежби за беседнике. А ове вежбе, као што је познато, биле су зааступљене у реторским школама и то за почетни степен у образовању младих беседника. Радови сабрани у овој књизи настали су претежно у 2011/2012. школској години, а у оквиру изборног предмета Реторика у настави. Прегледано је више од три стотине радова, а збир од педесетак представља, према нашем уверењу, оне које би вредело објавити. Разуме се, реч је о радовима који су најбољи међу понуђенима. Не треба заборављати ни чињеницу да су то радови студената, који се по избору тема и начину излагања могу жанровски означити понајпре као есеји. У новијој српској књижевности Доситеј Обрадовић је познат као први писац есеја. Такви су, према неподељеном мишљењу, сви његови састави у Мезимцу и Собранију. Али исто тако и текстови уз Басне које Доситеј саставља у есејистичком облику користећи наравоуче- нија као теме за ове есеје. Ако све ово имамо на уму онда је јасно зашто ову збирку студентских радова под насловом Звуци матерњег језика здружено објављују Задужбина Доситеј Обрадовић и Учи- тељски факултет у Београду. Ова збирка могла би да послужи и за оцену о кандидатима који завршавају Учитељски факултет, а који ће сутра ући у дечје вртиће или школе. Тамо ће наћи оне који са извора траже најпре реч усмену. Писмена ће, као и увек, стрпљиво чекати своју прилику да постане оно што је била на почетку – усмена. Са уверењем да ће ови текстови младе охрабрити да слободније говоре и пишу предајемо ову књигу есеја читаоцима!

Војислав Јелић