Задужбина „Доситеј Обрадовић“ у сарадњи са Филозофским факултетом у Београду , организовала је округли сто на тему : Смисао и циљеви верске наставе и грађанског васпитања у савременом образовном систему.
Позивно писмо са смерницама за разговор, упућено је стручњацима који се баве овим питањима у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, Заводу за унапређивање васпитања и образовања, Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања, Институту за педагошка истраживања, традиционалним верским заједницама, Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама, истакнутим научним и јавним радницима, професорима веронауке и грађанског васпитања у средњим школама.
Округли сто је одржан у свечаној сали „Драгослав Срејовић“ Филозофског факултета у Београду. Уводно излагање дао је професор емеритус Славко Гордић, члан Управног одбора Задужбине и члан Националног просветног савета Републике Србије који је и руководио радом скупа. У раду округлог стола учествовали су: Радомир Путник, председник Управног одбора Задужбине, проф. др Војислав Јелић, декан Филозофског факултета Београду, проф. др Зоран Аврамовић, директор Завода за унапређивање васпитања и образовања, Снежана Павловић, саветник у Министарству просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и заменик председника Комисије за верску наставу, Елеонора Влаховић, руководилац Центра за развој програма и уџбеника у Заводу за унапређивање васпитања и образовања, Јасмина Ђелић, руководилац Центра за вредновање и истраживање у Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања, др Славица Шевкушић, виши научни сарадник у Институту за педагошка истраживања, Исак Асиел, главни рабин у Србији, проф. др Драгомир Сандо, протојереј-ставрофор, професор Православног богословског факултета и координатор СПЦ за верску наставу на територији Архиепископије београдско-карловачке, др Милан Радуловић, виши научни сарадник у Институту за књижевност и уметност и члан Управног одбора Задужбине, професор емеритус Душан Иванић, члан Управног одбора Задужбине, мр Триво Инђић, магистар социолошких наука, Александар Милојков, докторанд Православног богословског факултета у Београду и вероучитељ у Земунској гимназији, Радомир Маринковић, ђакон у Цркви светог Илије у Миријеву и вероучитељ у Седмој београдској гимназији, Дејан Пејовић, професор филозофије и грађанског васпитања у Седмој београдској гимназији и др Маринко Лолић, научни сарадник у Институту друштвених наука.
Сви учесници су говорили у веома толерантном духу, иако је било различитих мишљења о циљевима верске наставе и грађанског васпитања, као и потреби да се преиспитују и мењају планови и програми ових предмета у складу са новим сазнањима и искуством у њиховом скоро петнаестогодишњем трајању.
Досадашње евалуације, које је радио Институт за педагошка истраживања (објављене две публикације), Завод за вредновање квалитета васпитања и образовања и Завод за унапређивање васпитања и образовања су драгоцене за рад на изменама програма и садржаја и циљева ових предмета. Сами вероучитељи и наставници грађанског васпитања уочавају недостатке у програмима и предлажу да се преиспитају циљеви и задаци наставе, да се уведу нови уџбеници, нове теме и да се програми и захтеви примере могућностима ученика.
Наведено је да за наставнике грађанског васпитања нема посебне образовне установе где би се професори припремали за овај предмет, већ га у школама реализују професори различитих струка и од њихових способности, ентузијазма и знања зависи квалитет рада и резултати наставе грађанског васпитања. За вероучитеље је организована додатна обука која је усмерена, пре свега, на развој методичких знања и вештина за рад са ученицима. Вероучитељи су врло мотивисани за похађање обука и стручно усавршавање, али указују да је њихов радно-правни статус нерегулисан и да не могу засновати стални радни однос.
Изузев појединачног мишљења да је неспојива секуларност државе и веронаука у државним школама, учесници скупа нису довели у питање потребу да се и даље у школама изучава веронаука и грађанско васпитање, али су изнели уочене недостатке у досадашњем раду и потребу да се програми ускладе са могућностима деце и ревидирају тако да се обезбеди остваривање циљева у пуном смислу.
Организатори су задовољни успехом у раду скупа, одзивом компетентних учесника и њиховим доприносом у сагледавању ове актуелне теме. Успех би био већи да су у већем броју била присутна средства информисања и да је шира јавност била упозната са радом овог скупа. Надамо се да ће се стећи неопходни услови за објављивање радова учесника у посебној публикацији и на тај начин обезбедити већа информисаност јавности. И на крају, надамо се да ће мишљења и подаци изнети на овом скупу помоћи надлежнима, а посебно Националном просветном савету Републике Србије и Министарству просвете, науке и технолошког развоја, да донесу најбоље одлуке о будућности ових предмета у нашем образовном систему.
