Завршен је девети књижевни конкурс „Доситејево златно перо“ за младе ауторе, у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност.
Жири у саставу : Војислав Јелић, Милица Ћуковић и Јана Алексић донели су одлуку да се „Доситејевим златним пером“ награде радови следећих аутора:
Прва награда
Јована Б. Сувајџић – „Тријумфи и беде сатиричара: фигура Данијела Дефоа у есеју Песник на стубу срама Ериха Коша у контексту Кошевих рефлексија о сатири и цензури“
Друга награда
Виолета Р. Митровић – „Слика Косовског боја и Косовски завет у Златном руну Борислава Пекића“
Ана Д. Козић – „Човек (не) воли после рата: разорени мушко-женски односи у приповеткама Драгише Васића“
Трећа награда
Сара Арва – „Уметност – злочин или болест: Гоја и Крегер у компаративном тумачењу“
Стеван Д. Јовићевић – „Поетика простора у роману Црвене магле Драгише Васића“
Похвале
Милица Ж. Јеленић – „Пародија митског и фолклорног у роману Еп о води Енеса Халиловића“
Софија Д. Тодоровић – „Романтични херој у дефанзиви: иронична финала приповедака Вертер Лазе Лазаревића и Тристан Томаса Мана“
Марија И. Слобода – „Павле Марковић Адамов: оснивач и уредник листа Бранково коло“
Књижевна награда „Доситејево златно перо“ се и ове године реализује уз подршку Секретаријата за културу града Београда.
Честитамо награђеним ауторима, а свим учесницима конкурса желимо много успеха у даљем раду!
Награда „Доситејево златно перо“ (2023)
Образложење жирија
У огледу „Стогодишња прослава Доситеја Обрадовића“, објављеном у Летопису Матице српске 1912. године, Тихомир Остојић запажа: „Не само, дакле, обичан пијетет према великој историјској личности, према нашем просветоначалнику, враћа нас често на књиге и идеје Доситеја Обрадовића, него и садашња, пуна актуелности, питања и проблеми нашег културног развијања, које је он пре једног века потакнуо. [...]Стога његова наука увек остаје свежа, увек мора да се реципује као саставни део нашег националног програма.“ У тренутку када се обележава деветнаест година од оснивања Задужбине „Доситеј Обрадовић“ и десет година од покретања Доситејевог врта: годишњака Задужбине „Доситеј Обрадовић“, може се приметити да је у радовима пристиглим на конкурс за награду „Доситејево златно перо“коју Задужбина „Доситеј Обрадовић“ додељуjе девети пут, младим писцима и научницима (од 18 до 35 година), у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност (есеј, басна, путопис, кратка прича), садржана актуелност („свежина“) Доситејеве науке, оличена у самосталном мишљењу, критичком просуђивању, способности оригиналног вредновања књижевних и друштвених појава, богатој ерудицији и свестраним интересовањима њихових аутора. На овогодишњи конкурс за награду „Доситејево златно перо“ пристигле су три кратке приче и двадесет два есеја, тј. научна рада. Детаљним ишчитавањем приспелих прилога уочава се већа склоност аутора ка научном него ка есејистичком дискурсу, али упркос упадљивијем присуству одлика научног рада, есејистичке компоненте рукописа послатих на конкурс сведочанство су обимне књижевне културе и изграђеног, самосвојног стила, што су компоненте које ће несумњиво допринети развоју српске есејистике у будућности. У нади да ће наредних година на конкурс стизати како путописи и басне (који су ове године изостали), а да ће кратке приче бити заступљене у већој мери, жири изражава задовољство квалитетом радова који су ове године заслужили да буду награђени и похваљени на конкурсу за „Доситејево златно перо“. Жири у саставу Војислав Јелић (председник), Јана Алексић и Милица Ћуковић, на трочасовној, конструктивној седници, детаљном проценом озбиљности приступа и валидности аргументације пристиглих есеја и прича, донео је одлуку о додели награда.
Прва награда припала је Јовани Б. Сувајџић за есеј „Тријумфи и беде сатиричара: фигура Данијела Дефоа у есеју Песник на стубу срама Ериха Кошау контексту Кошевих рефлексија о сатири и цензури“. Другу награду равноправно деле Виолета Р. Митровић за есеј „Слика Косовског боја и Косовски завет у Златном руну Борислава Пекића“ и Ана Д. Козић за есеј „Човек (не) воли после рата: разорени мушко-женски односи у приповеткама Драгише Васића“. Добитници треће награде су Сара Арва за есеј „Уметност – злочин или болест: Гоја и Крегер у компаративном тумачењу“ и Стеван Д. Јовићевић за есеј „Поетика простора у роману Црвене магле Драгише Васића“.
Жири похваљује следеће ауторе: Милицу Ж. Јеленићза есеј „Пародија митског и фолклорног у роману Еп о води Енеса Халиловића“, Софију Д. Тодоровић за есеј„Романтични херој у дефанзиви: иронична финала приповедака Вертер Лазе Лазаревића и Тристан Томаса Мана“ и Марију И. Слободу за есеј „Павле Марковић Адамов: оснивач и уредник листа Бранково коло“.
Есеј „Тријумфи и беде сатиричара: фигура Данијела Дефоа у есеју Песник на стубу срама Ериха Кошау контексту Кошевих рефлексија о сатири и цензури“ Јоване Б. Сувајџић представља зналачки компоновану књижевноисторијску и културолошку студију о амбивалентној вишеструкости сатиричара у одређеном друштвеном окружењу. Ауторка као тематско упориште свога методолошки широко заснованог проучавања социокултурних матрица минулих епоха одређује оглед „Песник на стубу срама“ у којем се Ерих Кош, југословенски сатиричар, теоретичар и историчар сатире, осврће на судбину младог Данијела Дефоа, који је због једног свог сатиричког чланка био утамничен и изложен пред ондашњом енглеском светином на стубу срама. Према Кошевом представљању случаја, енглески сатиричар је, уместо предвиђеног вербалног и физичког изражавања презира светине, доживео њену неподељену подршку, оличену и у казивању његове током тамничких дана састављене „Химне стубу срама“. Полазна премиса о тријумфу књижевности над ригидним системом, односно о сатиричару као реформатору друштва, на трагу Кошевих опсервација, ауторку есеја сасвим оправдано наводи на испитивање дубинских веза између књижевности и државно-политичких апарата, на начине и методе идеолошког управљања књижевним пољем, у чему су у своје време суделовали и Дефо, на једној страни, и сам Кош, на другој. Установивши да је тематски стожер Кошевих континуираних метасатиричких осврта и промишљања суочавање сатиричког позива и егзистенције сатиричара, ауторка есеја своја разматрања развија у правцу одсликавања сложене социокултурне улоге самог Ериха Коша, али и на времена цензуре и контроле књижевног изражавња у СФРЈ током друге половине прошлога столећа. Следствено посматрању сатире и као књижевног облика и друштвене улоге, оправдано је ауторкино подробно испитивање степена реализоване сатиричареве доследности и принципијелности пред различитим спољашњим и унутрашњим изазовима забране и слободе, како када је реч о Данијелу Дефоу, а првенствено, када је посреди фигура Ериха Коша. Јована Б. Сувајџић је у своме акрибично написаном раду демонстрирала ванредну истраживачку обухватност и покретљивост, умеће ексцерпирања грађе и флексибилност у њеној употреби током аналитичког поступка, интерпретативну проницљивост која се састоји у томе да се књижевност посматра као неотуђиви елемент културе, односно као онај чинилац који уједно и апсорбује кретања у друштву и утиче на друштвене и културне токове.
Виолета Р. Митровић је у есеју „Слика Косовског боја и Косовски завет у Златном руну Борислава Пекића“ успела да систематично и прегледно укаже на она жаришна места у којима фикција, односно књижевност обликује и редефинише културу памћења. На теоријском становишту да конструкција Пекићевог монументалног седмотомног епског остварења почива на принципу дијалогичности, ауторка ове научне студије поступно и систематично открива семантичку вишесмерност и имплицтно полемички карактер романескног описа Косовске битке. У полемичкој уметничкој концепцији средишта историјског саморазумевања српског народа карактерно, професионално и културолошки веома раслојени и диференцирани Пекићеви јунаци-сведоци-казивачи ове занимљиве епизоде обнажују постмодернистичку дисеминацију историјске истине, односно релативизовање границе између фикције, предања и поетске представе догађаја, са једне стране, и фактографије, а тиме и поузданог историјског знања, са друге, чему је склона историографска метафикција.Стога ауторка есеја веома прегнантном анализом и згуснустим описом предочава све кључне аспекте Пекићеве „историофагије“, као обележја његове ауторске поетике и поступка рада креативне свести у дубинској преради историјских чињеница и концептуализацији апокрифне, уметничке представе историјских догађаја. Та представа је, како Виолета Р. Митровић минуциозно разоткрива, умногоме интертекстуално ослоњена на ранија, у нашем културном памћењу већ похрањена усмена и писана сведочанства о Косовском боју. Ауторка не пренебрегава да се у опису херменутичког круга осврне и на Пекићеве интимне историософске ставове у вези са овом темом, расуте у његовим фикционалним и нефикционалним радовима, као и да их правоверно философски и друштвено-историјски контекстуализује.
Есеј „Човек (не) воли после рата: разорени мушко-женски односи у приповеткама Драгише Васића“ Ане Д. Козић методолошки је конзистентно, адекватном теоријском литературом поткрепљено, аналитички суверено, зрело и оригинално, стилски избрушено, на опсежном и релевантном корпусу грађе спроведено тумачење приповедака Драгише Васића. Детаљна еротолошка анализа Васићеве прозе у овом есејуспаја се са продорном културолошком оптиком, што омогућава да се епохални, друштвено-историјски рез који је донео Први светски рат сагледа како на плану измене индивидуалних егзистенцијалних оквира (породичних и љубавних односа), тако и на колективном плану (у домену трансформације патријархалног етичког кодекса и културног обрасца). Тематску доминанту српске авангардне литературе (нецензурисану, нестандардну, неретко аморалну, неукротиву) сексуалност ауторка интерпретира у контексту описа дубине моралног посрнућа и редефинисаног културног профила послератног друштвеног миљеа, истовремено изнијансирано разумевајући како психолошку карактеризацију јунакâ, тако и приповедне поступке и интертекстуалне релације Васићевих приповести са романима и приповеткама Лава Николајевича Толстоја, Лазе Лазаревића и Сима Матавуља. Ослањајући се на Епштејново разликовање сексуалности и еротике, сладострашћа и разврата, ауторка помно региструје типове испољавања еротике као меатекстуалне свести издвојених наратива, док у дијалектици жеља и немогућности њиховог остварења уочава трагичност и неоствареност Васићевих јунака. Упућеност у еротолошку литературу, свест о културно-историјским околностима настанка опуса Драгише Васића, велико познавање генезе српске прозе 19. и првих деценија 20. века, функционално инкорпорирање цитата из приповедака у текст рада, изузетна стилска дотераност, мисаона јасност и прецизност, одлике су богате књижевне културе и несумњивог талента за бављење науком о књижевности, стога се друга награда додељује есеју Ане Д. Козић.
Упадљиво и убедљиво познавање филозофског система Фридриха Ничеа, предано испитивање фигуре уметника и њених литерарних транспозиција у жанровски разуђеном корпусу српске књижевности и смисао за интердисциплинарну анализу, чине есеј „Уметност – злочин или болест: Гоја и Крегер у компаративном тумачењу“ Саре Арве оригиналним и веома успелим остварењем. Детаљним, систематичним и тематско-мотивски усредсређеним поређењем Андрићевих есеја „Разговор са Гојом“ и „Гоја“ и Манове новеле „Тонио Крегер“ ауторка проблематизује статус уметника, функцију и одлике уметности, уписане у ликове Гоје и Крегера. Ослањајући се на поставке Фридриха Ничеа из Сутона идола и Воље за моћ Сара Арва фигуру уметника доводи у везу са злочиначким модусом, са тематским комплексом у којем доминира болест, те са позицијом која подразумева друштвену маргину, при чему се посебно пажљиво расветљавају амбиваленције опредељења за уметничко стваралаштво, али и перцепције и аутоперцепције самих стваралаца. Завидно знање из области теорије књижевности и филозофије, таленат за компаратистичко испитивање српске књижевности, истанчано опажање претпоставки које утичу на моделовање идентитетске позиције протумачених фигура уметника (садржаних у друштвеној позицији и индивидуалним емоционалним предиспозицијама), поуздано самеравање карактеристика есејистичког и прозног дискурса, одлике су врло брижљиво написаног и пажње вредног рада Саре Арве, награђеног трећом наградом на конкурсу „Доситејево златно перо“.
Вешто комбинујући феноменологију и семиотику, у есеју „Поетика простора у роману Црвене магле Драгише Васића“ Стеван Д. Јовићевић, предочивши важност категорије простора у савременим наукама, подробно анализира функције и модус појављивања овог појма у науци о књижевности и сâмој књижевности, дајући изузетан допринос изучавању поетике лирског романа, и уопште, прозе 20. века. Опредељење за феноменолошко-семиотичку визуру, ослањање на терминологију и методолошке постулате превасходно Гастона Башлара, али и Михаила Бахтина, Јурија Лотмана и Мориса Мерло-Понтија, Јовићевић испитује интерференције унутрашњег света (психолошких стања) и спољашњих догађаја у Васићевом роману, самеравајући карактеризацију јунакâ и фабуларни склоп са феноменолошком поставком ејдетске редукције и апстракције, према којој спољашњи свет не постоји по себи него тек као садржај субјектове свести. Проблематизацијом опозиције отворени: затворени простор (ареал заштићености, сигурности, спокоја спрам подручја субјектове изложености опасностима, рањивости, несигурности) Стеван Јовићевић задире у нијансирано психолошко портретисање Алексија Јуришића и Ђорђа Христића, долазећи, на овај начин, до интригантних, суптилних и херменеутички продорних увида у поетичке карактеристике прозе Драгише Васића. Завидно познавање књижевнотеоријске литературе, разложна и убедљива аргументација и велики смисао за тумачење прозних остварења 20. века чине есеј Стевана Јовићевића вредним и озбиљним истраживањем, достојним награде „Доситејево златно перо“.
Сувереном анализом генеолошких и митолошких аспеката постмодернистичког прозног проседеа, односно поступака пародијске ресемантизације наслеђених структуралних и мотивацијских решења у типолошки сродним модернистичким наративима, те одлучним опредељењем за књижевноисторијску ревалоризацију скрајнутих сегмената (ауторских опуса и периодике минулих епоха) српске књижевне традиције издвојили су се есеји Милице Ж. Јеленић, Софије Д. Тодоровић и Марије И. Слободе. Овим похвалама желимо да дамо подстрек младим колегиницама да истрају у истраживачким прегнућима и приљежном научном раду, за који имају велико знање и смисао.
Галерија
