Салон “Код Доситеја” – “Индија и српска књижевност”

РЕЧ УНАПРЕД

„У проучавању историје српске културе суочавамо се с времена
на време са разноврсним лакунама или празнинама на полицама.
Једна од њих је систематско изучавање интереса који су уметници и интелектуалци имали за културу Индије, мада је неколико генерација било фасцинирано њом. Један од узрока овоме било је и непостојање академске индологије. Великим делом је истраживање индијско-српских односа било препуштено интересу појединаца, историчара филозофије, уметности или књижевности, историчара и политиколога. Када је о књижевности реч, прављене су паралеле између песама и приповедака српске усмене традиције и индијске грађе; писано је о староиндијским изворима приповедних дела средњовековне књижевности; истраживане су будистичке и упанишадске теме у поезији модерне. Како је у другој Југославији постојала индолошка
катедра у Загребу (постоји и данас), у ЈАЗУ је 1965. одржан округли сто Југославени и Индија, где је било речи и о српској култури. У том су периоду објављени и прегледни прилози у периодици и енциклопедијама, везани што за српски, што за шири југословенски контекст.
Али осећала се савремена потреба за форматом какав је округли сто да би се истраживачи из разних области проучавања српске књижевности срели.
Такво окупљање одржано је 23.12.2019. у просторијама Задужбине Доситеја Обрадовића. Учеснике је поздравио и амбасадор Републике Индије Субрат Бхатаћарђи који је дао преглед новије сарадње две државе у областима политике, економије и културе.
Зборник пред читаоцем настао је на основу округлог стола. Наме-
ра му је да допуни историју српске књижевности из једног новог угла, нечим што је великим делом истраживање извора и контаката. Сасвим традиционалан приступ наизглед, али који у широј перспективи открива поетике појединих писаца и епоха. Ништа мање откривају се и струјања у интелектуалној историји. Зашто је писцима била важна Индија, како су је замишљали или, ако су је посматрали уживо, како су је видели? Одговори на ова питања казују колико о Индији, толико – заправо још више – о људима и женама од пера код нас, о темама која су их заокупљале, сликама имагинације које су их опчињавале и о идејама које су артикулисали.
Радови хронолошки прате различите нивое и врсте контаката.
Александар Лома наставља своја истраживања о заједничким темама српске и староиндијске епике које потичу из дубоке, индоевропске прошлости и митског погледа на свет. Овог пута реч је о концептуализацији времена у две традиције. Сродности јунака српске епике са далеком индијском епиком, преко компаративних етимолошких и митолошких реконструкција, дају нам увид у извор из ког се гранају две традиције на разним крајевима света. Док се тај рад тиче запретених слојева наслеђа, Лидија Делић говори о слици коју су народни певачи имали о земљи коју именују као Индију. Показује се да је она у епици сложенија од „проклете Инђије” која нам је најпознатија, односно да је епски певач у имагинарној Индији имао неколико варијетета. Славко Петаковић је познато место о Индијама из Дунда Мароја сместио у контекст ренесансне поетике и топике и предложио његово ново читање. Акценат се од егзотизма, лако разумљивог и у контексту географских открића, помера ка хуманизму, односно ка једној унутрашњој Индији. Персида Лазаревић Ди Ђакомо из архивског наслеђа Павла Соларића представља текст којим он покушава да порекло Словена и Срба сагледа кроз слику Индије како ју је Европа открила крајем 18. века. Упознат са померањима у „новој филологији”, Соларић је хтео да порекло Словена објасни везујући их за Индију. Горан Максимовић представља рад Милана Јовановића Морског, једног од првих Срба који су посетили Индију, аутора путописа с Истока и радова о индијској драми. Јовановићева интересовања за Индију из мноштва списа овде су представљена целовито и у књижевноистријском контексту епохе. Нађа Ђурић представља Божидара Карађорђевића који је део француске традиције, али је по пореклу и, што је још важније, по сопственом избору и хтењу, део и наше историје. Полазећи од путописа, рад разматра очигледно неопходан појам импресионизма у књижевности. На крају, аутор ових редова настојао
да је покаже нешто од фасцинације коју су српски аутори између два рата делили када је реч о Гандију. За разлику од опчињености Тагором, ова је остала слабије позната.
Надајмо се да ће овакав зборник имати и наставак и да ће бити
проширен прилозима из историје, историје филозофије и уметности, те лингвистике. Наш правопис, да наведемо само тај пример, још није нормирао пренос имена и назива из индијских језика, тако да од аутора до аутора срећемо санскрт и санскрит, браман и брахман. Оваква истраживања могу бити и прилог изградњи индологије у српској академској средини. Полазећи од националне културе, она могу стићи до индијских тема sensu stricto и истовремено рећи више о западно-источном дивану.“
Немања Радуловић