Доситеј и српска школа

У оквиру пројекта Доситејев салон, који је подржало Министарство просвете науке и технолошког развоја, Задужбина „Доситеј Обрадовић“ и Филолошка гимназија организовали су у овој школи сусрет и разговор ученика и представника Задужбине на тему: Доситеј и српска школа.

Ученике и њихове професоре поздравила је управница Мирјана Драгаш, и укратко их упознала са основним циљевима и раду Задужбине.

Бранислава Јордановић, историчарка школства, професор емеритус Душан Иванић и проф. др Војислав Јелић говорили су о почецима писмености код нас, образовању пре оснивања секуларних школа, о Доситеју Обрадовићу, његовом делу и значају за српску културу , о Вуку Караџићу, о улози учитеља и школе.

Бранислава Јордановић је говорила о образовању у манастирима и фрескосликарству као облику образовања када није било уџбеника, о првим букварима који су преузети из Русије, појави Вуковог буквара, оснивању штампарије у Србији у којој су се штампали сви уџбеници чији су аутори били најстручнијих људи тога времена. Доласком Доситеја Обрадовића у Србију покренуто је отварање школа, а 1808. године основана је и Висока школа која је имала елементе Велике школе. Средином 19. века Србија је имала образовање по угледу на развијену Европу.

Професор Иванић је, уз пуно примера и анегдота, причао како су се школовали наши великани, међу којима Доситеј и Вук „и ако без кормилара својим чамцима су стигли где су наумили“. Поставили су темељ српске културе и успели препородити и васкрснути свој народ у држави у којој није било школа. Доситеј, који је и сам стално учио, успут је учио и децу и говорио о стварима које су људе интересовале. Ишао је за европским образованим народом, одбацивао празноверице, залагао се за стврање секуларних школа и верску толеранцију. Доситеј се укључио у васкрс српске културе али и српске државе, писао је народним језиком да га обичан свет разуме, он је био учитељ родољубља,проповедник моралности, части и поштења. Писао је сликовито са дозом хумора и ироније, његова дела лако успостављају контакт са читаоцем. Доситеј је желео да тековине европског просветитељства донесе у Србију, да образује српску децу и да све што је добро и поучно пренесе свом роду.

Вук је српску културу утемељио на домаћим основама, сакупио је српске народне песме, приповетке и друге умотворине и објавио их на језику којим је говорио народ. Писац је првог речника српског језика, прве српске граматике, усавршио је старословенску азбуку и написао нову српску ћирилицу.

О значају учитеља и школе говорио је професор Војислав Јелић. Навео је многе примере када су се школе називале именом њихових оснивача и професора, што је и сада случај у уметничким школама када се студенти образују у класи одређеног професора. Учитељ је својим радом и именом био носилац просвећености и образовања.

Ова излагања је са изузетном пажњом пратио велики број ученика Филолошке гимназије, који су и сами доста знали о теми разговора, а ово је била прилика да поставе и питања еминентним професорима и да употпуне своје знање.