Егзистенцијално условљено заостајање српске културе и политичке мисли за нововековним трендовима у Европи довело је и до каснијег присуства просветитељства код Срба. Подељеним у више држава, које су притом биле репрезентанти међусобно супротстављених народа и религија, на оштрој размеђи цивилизација, Србима је веома требало просвећење не само зарад сопственог национално-ослободилачког освешћења и сваковрсног другог напретка, већ и ради прикључења напреднијим друштвима у што равноправнијем културно-националном статусу.

 Међу раним српским нововековним просветитељима  издвајају с е почев од XVIII  до краја XIX века, у узбудљивом и тешком времену за српски народ, својим импресивним делом и оригиналним ангажманом Гаврил Стефановић Венцловић, Захарија Орфелин, Јован Рајић, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић и Васа Пелагић. У њиховом делу, које не само по својој интенцији већ и по степену своје ангажованости апсолутно припада тренду, прво просвећене религиозности, а потом и политике у Европи њиховог доба, постоје и видни почеци модерне, просветитељском политиком прожете мисли. Може се рећи да њихова, од разних стега често ослобођена мисао добрим делом представља политички  осмишљено самоосвајање слободе изражавања и уопште слободе стваралаштва зарад „обштенародног добра“.

Драган Симеуновић