Пред читаоцем је збирка чланака и студија насталих у издањима Задужбине”Доситеј Обрадовић”, осим рада “Ка једном облику текстолошких коментара (уз дјела Доситеја Обрадовића)”, којим се повезују раније објављени текстолошки коментари и новија искуства у приређивању дјела српског просветитеља.

Историчар српске књижевности Доситеја не може заобићи, и кад је остао изван ужих интересовања у његовом научном и наставном раду. Сваком ове струке разлози су јасни. Довољно је помислити шта је све проистекло из Доситејевог дјела и идеја, чија је рецепција у српској култури била испрва готово једногласна, све док се (с Вуком Караџићем) нису почеле појављљивати нови културни обрасци и нове језичке форме.

Доситеј је поставно основу нове фазе српског књижевннг језика (Павле Ивић узима термин доситејевски језик, правећи разлику према славеносрпском) и не мање – књижевног стила. Више од утемељења нових полазишта он је сажео стилске распоне српске традиције једним амалгамом који се више није поновио у нашој књизи: исциједио је српскословенско (словенско-византијско) насљеђе и стопио га са усменом ријечи и оновременом европском просвјетитељском ријечи.