У суботу 22. фебруара 2014. год. у препуној сали Народног позоришта у Београду, уручена је награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело академику Владети Јеротићу.
У име жирија, у којем су били: проф. др Мирко Васиљевић, проф. др Славко Гордић, др Марко Недић и проф. др Драган Симеуновић, одлуку и образложење саопштио је председник жирија проф. др Војислав Јелић.
Награду је уручио Радомир Путник, председник Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“ уз речи: „у летописима Задужбине стајаће Ваше име као ствараоца који је наставио племениту Доситејеву мисију“. Награда се састоји од плакете са ликом Доситеја Обрадовића коју је донирала Народна банка Србије, повеље и новчаног износа који је обезбедило Министарство културе и информисања, а који је добитник поклонио Фондацији за децу болесну од рака.
Као поклон Народног позоришта, у част лауреата одржан је уметнички програм под називом „Само дела љубави остају“ у режији Иване Драгутиновић Маричић и извођењу драмских и оперских уметника.
Модератор програма била је драмска уметница Рада Ђуричин, а учествовала је Филхармонија младих „Борислав Пашћан“ под диригентском управом Ђорђа Павловића, примадоне Опере Јасмина Трумбеташ Петровић и Сања Керкез, првак Опере Иван Томашев, драмски уметници: Војин Ћетковић, Хаџи Ненад Маричић и Небојша Кундачина.
Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 12. децембра 2013. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело у 2013. години додели академику Владети Јеротићу.
Образложење
Академик Владета Јеротић је својим животом, делом и деловањем по свему на трагу мисије коју је у српском народу остварио Доситеј Обрадовић. Његово просветитељско, филозофско-религијско и књижевно стваралаштво, прожето изразитом хуманистичком цртом његове личности, превазилази и наткриљује све посебности и искључивости својствене нашем времену.
Жири је радио у саставу: Војислав Јелић (председник), Славко Гордић, Марко Недић, Драган Симеуновић и Мирко Васиљевић.
Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања, а састоји се од плакете са ликом Доситеја Обрадовића и новчаног износа. Добитнику ће награда бити уручена на посебној свечаности.
Београд, 12. децембар 2013. године `
Академик Владета Јеротић обратио се присутнима беседом у којој је између осталог рекао:
„У Беседи о Доситеју Обрадовићу посветићу пажњу у односу на три кључне теме када је реч о овом нашем великом човеку: Доситеј-путник, Доситеј-просветитељ (проповедник верске толеранције) и Доситеј-наш савременик.
Човек-путник може да путује унутра (са унутрашње стране) – у философији Имануел Кант, у фантастици Жил Верн (који нису излазили из свога града целог живота) и да путује споља, али Доситеј Обрадовић „идући учи, у векове гледа” остварујући богатство и спољашњег и унутрашњег путовања.
Ко је Доситеј-просветитељ, а и шта је просвећеност (просвети-тељство)? Сходно Јунговој идеји о „индивидуационом процесу” као сталном напору човека на путу усавршавања од индивидуе до Личности, Доситеј је овај захтев ревносно испуњавао. Излазећи из заостале и у много чему неразвијене Србије, Доситеј Обрадовић је био гладан и жедан знања, поневши собом из такве Србије ипак, оно најдрагоценије: веру у Бога и Христа, као и морално понашање сходно таквој вери. Европа, као центар тадашње просвећености у свету – биле су то реформе цара Јосифа II и његов проглас „Патент о толеранцији” 1781. године, које је (реформе) прихватила и Русија (преко Петра Великог и Катарине Велике) – пружиле Доситеју могућност просвећивања које није негирало религију, али је нудило могућност дијалога религије и науке. Доситеј Обрадовић је неговао очекивани и тражени процес индивидуације-просвећивања тако да је најпре научио разум да сумња, а онда ум да развија критичко мишљење (разум и ум нису синоними, потребан је сталан напор у процесу усавршавања и разума, и нарочито, ума). Доситеј Обрадовић је так постепено схватао суштину просвећивања, а то је значило исправљање себе, не других.
Шта је Доситеј Обрадовић критиковао код свога народа? Исто оно што су и европски просветитељи критиковали у своме народу: сујеверје и предрасуде. Зар то нису архајски остаци много хиљада година трајања паганског начина доживљавања света? Цар Јосиф II затварао је неке од двеста манастира са четрдесет хиљада калуђера у Аустрији због гомилања богатства, али и због окошталости ритуализоване вере. Доситеј не критикује само негативне особине у српском народу, већ истиче и његове добре особине: трезвеност, дух слободе, правдољубивост, великодушност.
И најзад, остаје нам важно питање: Шта је увек савремено у просвећивању и зашто нам је Доситеј Обрадовић и данас потребан? Видим га у сталном сукобу, али и потреби мирења Истока и Запада (Балкан као могући, али неостварени мост). Зар пред опасношћу надирања ислама, питамо се данас, није неопходан бар толерантан дијалог све три вероисповести. Остаје нам опет савет Доситеја Обрадовића о непрестаном просвећивању у развоју критичког мишљења, а онда и толеранције према туђем и друкчијем. За овакав подвиг потребно је најпре самопросвећивање, а онда улога заједнице у колективном васпитању. Како се изборити у себи? Ако је то немогуће, да ли остаје у будућности, питају се савремени антрополози, остварење универзалне етике која би била изнад оног егоистичног дела у већине религије света које траже једино право за себе да је та религија једина истинита!“
БЛАГО ТЕБИ АКО ТИ УМ У СРЦУ ПОЧИВА
Академик Владета Јеротић је својим животом, делом и деловањем по свему на трагу мисије коју је у српском народу остварио Доситеј Обрадовић. Његово просветитељство, филозофско-религијско и књижевно стваралаштво, прожето изразитом хуманистичком цртом његове личности, превазилази и наткриљује све посебности и искључивости својствене нашем времену.
Свакоме се од вас чини, и то с правом, да је о награди одлучио сам Доситеј и ево мене задужио да гласно саопштим име њенога добитника, што ја и чиним. У име чланова жирија дозволите ми да кажем само још неколико речи о делу академика Владете Јеротића. Почео бих једном светоотачком мишљу коју он радо и често користи у својим промишљањима о човеку и његовом непрестаном трагању за смислом: Благо теби ако ти ум у срцу почива. Ову крилатицу је могао да изнедри само грчки дух. Од старих народа само су Грци, како пише госпођа Идит Хамилтон, класични филолог, сагледавали појаве као делове целине и ова навика је утиснута на свему што су учинили. Тако је и грчки храм, поиман као део своје околине, био поједностављен, најједноставнији од свих великих грађевина света. У складу са овим за грчки дух и људска бића нису се претежно разликовала, већ су претежно била слична.
Навели смо ове појединости као сликовити пример за појам целине који је, према нашем суду, карактеристичан и за укупно деловање и дело, како Доситеја Обрадовића, тако и професора Јеротића. У томе кључу, уверени смо, могли бисмо најлакше да сагледамо све оне различите области деловања и рада ове двојице учитеља и просветитеља српских. О целини сведоче и наслови њихових књига – на једној страни Собраније, Венац од алфавита, на другој Дарови наших рођака, Путовање у оба смера, Србија и Срби између изазова и одговора. Када кажемо дарови, нужно мислимо и на уздарја. Само тако они чине целину. Међу бројним рођацима, старијим и млађим, има светитеља, државника, песника, научника, филозофа. Да поменемо неке: Св. Петар Коришки, Његош, Тесла, Доситеј, Вук, Исидора Секулић, Момчило Настасијевић, Црњански, Бора Станковић, Дис, Ракић, Андрић, Меша, Десанка Максимовић. Сви они заједно представљају латице на истоме цвету, како би то рекао Настасијевић. Или пак онако како каже један енглески физичар Томсон: „Ви не можете затрести један цвет, а да не затресете звезде“. О појму целине, и то је познато, писали су готово редом сви најпознатији неуропсихијатри, међу њима и Алфред Адлер: „Само ће онај моћи да без страха иде кроз живот ко је свестан свога припадања целини“. Многим су још нитима повезани Доситеј и Јеротић. Краси их добронамерност, стрпљивост и блага реч, дају родитељске савете и брину за род и отечество. Уз Његоша, Теслу и Исидору они су родитељи по позвању и стога имају највише деце. Да ли и због тога њихова дела одишу животном радошћу? Они нам дају за право ако казујемо да гроб није симбол трајања и вечности, већ колевка. Покрај гроба се обично ћути, крај колевке пева. И Доситејева и Јеротићева размишљања о религији увек су везана за појам љубави зато што су уверени да ниједна религија на свету не може то уистину бити ако није заснована на љубави. А разумели су обојица ону крилатицу из старине која каже: да би се веровало мора се мислити, а да би се мислило мора се веровати. Завршићу речима Идит Хамилтон која каже да је грчка религија водила једноме свету у којем ниједан појединац неће бити жртвован ради неког циља, већ у коме ће свако бити спреман да се жртвује ради добра других, а у духу љубави, са Богом који је љубав.
Војислав Јелић
Галерија
