Награда “Доситеј Обрадовић” за животно дело за 2016. годину

На Међународни дан матерњег језика, 21. фебруара 2017. године, уручена је награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело академику Љубомиру Симовићу. Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије и Народне банке Србије. Свечаност је одржана у свечаној сали Српске академије наука и уметности.  

Доневши једногласну одлуку да се награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело додели академику Љубомиру Симовићу за 2016. годину, жири је потврдио величину и славу Српске академије наука и уметности која је минуле године обележила 175. година од оснивања и тиме се придружио прослави овог јубилеја.

Одлуку жирија за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело прочитао је проф. др Војислав Јелић, председник жирија.

Награду „Доситеј Обрадовић“ за животно дело академику Љубомиру Симовићу уручио је проф. др Душан Иванић, председник Управног одбора Задужбине.

О делу Љубомира Симовића говорио је проф. др Радивоје Микић. Беседу професора Микића можете прочитати овде.

Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 27. децембра 2016. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело, у 2016. години, додели академику Љубомиру Симовићу.

Образложење

Уметничком висином својих стваралачких домета, жанровском и тематском разноликошћу свога дела, откривалачким сведочењем о нашем наслеђу и савремености, одјеком свога стваралаштва, посебно драмског у раздаљеним светским културним центрима, свагда живом, доситејевском бригом за опстанак, слободу и напредак српског народа у сложеним и све неизвеснијим околностима савремене историје, академик Љубомир Симовић – песник, драмски писац и есејиста – представља данас, и поодавно, изразиту креативну индивидуалност и вазда критички будног посвећеника темељним питањима наше духовне и друштвене стварности. Уверени смо да ова одлике и заслуге чине Љубомира Симовића достојним награде с Доситејевим именом и знаком.

Жири је радио у саставу: Војислав Јелић (председник), Славко Гордић, Марко Недић, Драган Симеуновић и Мирко Васиљевић. Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања, а састоји се од повеље и новчаног износа. Добитнику ће награда бити уручена на посебној свечаности.

Председник жирија Војислав Јелић

Велика је част постати добитник награде која носи име Доситеја Обрадовића. У мноштву наших старих писаца чијим се делима често враћам, Доситеј, уз Стерију, заузима посебно место. Њих двојицу доживљавам као поуздане оријентире и путоказе, не само кад је у питању наша књижевност него и када се ради о судбини и историји нашег народа, нашег језика и наше културе. О Стерији сам писао у неколико прилика, док сам се са Доситејем и његовим делом темељније бавио када сам писао поговор за његову књигу „Живот и прикљученија“, која је заједно са „Писмом Харалампију“, објављена 1989. године у Нолитовој библиотеци „Српска књижевност“. Већ из наслова тог поговора, „Доситеј на коњу Белерофонтовом“ – може се закључити да у том тексту посебну пажњу посвећујем истраживању естетских и песничких вредности његовог дела. Није прилика да овде понављам све оно што сам у том тексту написао – доста је да кажем да сам, читајући та дела , на свакој страници налазио доказе да нису у праву они који су, као Владан Десница, тврдили да је проповедник у Доситеју угушио песника, а да су у праву они који су, као Војислав Ђурић, закључивали да „такву прозу – набреклу, духовиту, сугестивну – могу да пожеле и велики уметници“.

Неки су своје судове о Доситеју заснивали искључиво на његовим изјавама да све што пише на „ползу ближњега свога“, да је „полза ближњега...прво и начално намјереније“ његове књиге, и да једно дело „има цену од ползе коју узрокује“. При том нису поклонили пажњу ономе што је Доситеј написао у свом „Собранију разних наравоучителних вешчеј“: да у књигама постоје „неки видови који неотложно испуњавају словесну душу веселими воображенијами, и она како их види,тај час у вама находи благовољеније своје...не мислећи на какво употребљеније и од које ползе могу те ствари бити“. Овог Доситеја, који не мисли на ползу него на „увесељеније читатеља“, видимо како језди на свом Пегазу, чак и онда кад је тај Пегаз мазга, коју лајући салећу сеоски џукци. Његови описи путовања и предела, његови живописни портрети људи с којима се на тим путовањима сретао, његов префињени и благородни хумор, његова духовитост, његова поезија, његов језик, његова лепо залелујана реченица, довели су Јована Деретића до закључка да Доситеј није био „наравоучителни списатељ, него префињени естета“, док ће Милорад Павић отићи још даље, и у својој историји класицизма написати да је Доситеј „највећи српски писац целе епохе“.

Међутим, Доситејевим делима нас не враћа само то што је он у њима био „префињени естета“ и сјајан писац, него и то што је он, желећи да свој народ преобликује према узору просвећених европских народа тог доба, у њима излагао један велики и свеобихватан просветитељски програм. Доситеју нас враћа и несмањена актуелност његових „началних намјеренија“, на којима се тај програм заснива. Морам да кажем да та „намјеренија“ актуелним не чине само Доситејево знање, мудрост и далековидост , него и наша инертност... У једном тексту из 1928. године, дакле десет година после стварања Југославије, пишући о жестоком рату између покрајина око уређења земље и хијерархије, Исидора Секулић каже да смо ми „по много чему хетерогени и процес сређивања и хијерархисања је жесток, и чини се читав рат, а и јесте врста рата. Не мари. И у природи и васељени је све хетерогено, а ипак се држи и траје. Невоља је наша што у том боју заповедничка места заузимају искључиво политичари. И дају им се та места, и узурпирају их они сами. А културни генерали дремају.“ Ово што је Исидора Секулић написала 1928. године, могао би неко од нас да напише и данас. Проблем није само у томе што „заповедничка места заузимају само политичари“, који узурпацију доживљавају као своје природно право. Проблем је у томе што смо ми спремни на то право признамо , и да им, препуштајући им да мере, да суде и да одлучују уместо институција, без резерве поверавамо своју судбину. На питање које јој се намеће: како се бранити од тога, од тих амбиција, од тих претензија, од те узурпације, Исидора је одговорила: „Тражити о свему врло прецизне информације, и онда се повлачите и о стварима мислити – сам.“ Она као да прихвата оно штоје као своје основно „намјереније“ видео, и оно што је свом читаоцу, на основу свог „намјеренија“, саветовао Доситеј. Његово основно „намјереније“ било је да његови „јединоплемени усуде се сврх сваке ствари слободно мислити и све што чују да суде и расуждавају“. Он свом читаоцу непрекидно понавља: „Словесни чловече, мисли, суди, расуждавај, познај!“ Он наглашава да човек никога не сме слепо да слуша и следи, и ничему слепо да верује, да мора да сумња и да проверава, да треба „да је кадар познати оно што мисли изабрати“.

Има ли данас актуелније поруке од ове?

Да ли ова порука може да допре до нас?

Ово друго питање би се некоме могло учинити необичним, и неоснованим. Зато бих покушао да га у неколикко речи образложим.

Доситејев „Живот и прикљученија“ штампан је 1783. године, у 300 примерака. У књизи разговора Умберта Ека и Жана Клода Каријера о судбини књиге у времену рачунара, која је под насловом „Не надајте се да ћете се решити књига“, објављена 2009. у Паризу, а чији се српски превод, у издању чачанског „Градца“, појавио већ 2011. године, Умберто Еко каже: „Ако у Француској успете да продате две или три стотине хиљада примерака, то је већ рекорд. У Немачкој морате да продате преко милион примерака да би вас схватили озбиљно.“ Знајући колики су данас тиражи књига у Србији, чак и кад узмемо у обзир разлике у броју становника Француске или Немачке у односу на број становника у нашој земљи, ипак не можемо а да се не запитамо: ко ће озбиљно да схвати књиге које се код нас, као и 1783, штампају у 300 примерака? Ово питање још непријатнијим чини чињеница да је 300 примерака 2017. много мање него 300 примерака 1783. године.

Овако видећи ситуацију у којој се налазимо, и гледајући и читајући шта се све код нас говори, пише, штапа и емитује, недавно сам написао „Посвету на једном примерку Живота и прикњученија Доситеја Обрадовића“, у којој сам имагинарном власнику тог примерка поручио:

Угаси радио, искључи телевизор,
непрочитане новине баци у кош:
седи под неко јесење дрво и читај књигу
коју је написао Доситеј!

21. фебруар 2017.

                                                                                                               

Љубомир Симовић

У част лауреата, Ивана Стефановић, композитор, написала је композицију под насловом „У мраку“ на стихове Љубомира Симовића из драме „Хасанагиница“. Ову композицију извели су Катарина Јовановић, сопран и ансамбл „ГУДАЧИ ЛОЛА КЛАСИК“ под управом диригента Љубише Јовановића.

„Текст „У мраку“ из „Хасанагинице“ Љубомира Симовића представља једну од најупечатљивијих страница српске поезије. Величина тог текста ме је одувек привлачила да га пренесем у музику, али ме је истовремено и спречавала да ту музику и објавим и обелоданим. После дугог чекања, сада је прилика, да моји пријатељи музичари и ја предамо Љубомиру Симовићу ову композицију на дар, у знак поштовања“.

Ивана Стефановић

Програм је водила Рада Ђуричин, глумица и члан УО Задужбине.

Задужбина „Доситеј Обрадовић“ најсрдачније захваљује Српској академији наука и уметности на гостопримству.

Галерија