Награда “Доситеј Обрадовић” за животно дело за 2015. годину

  • Додела
  • Образложење
  • Беседа лауреата
  • Слово о добитнику

Награда „Доситеј Обрадовић” за животно дело за 2015. годину уручена је 21. фебруара 2016. Раши Попову - књижевнику, публицисти, глумцу и дугогодишњем телевизијском новинару на Великој сцени Народног позоришта у Београду.

Уручујући награду "Доситеј Обрадовић" за животно дело за 2015. годину Раши Попову, Радомир Путник, председник УО Задужбине, између осталог је рекао: "имам неодољиви осећај да сам Доситеј Обрадовић доживљава лауреата као свог ученика достојног овог признања који је истовремено и учитељ нових нараштаја".

Чика Раша Проналазач, јунак многих генерација, у свом препознатљивом маниру захвалио се на награди и прочитао песму од Доситеју Обрадовићу, о његовом бегу из Баната и одласку у манастир Хопово.

Одлуку жирија за доделу награде прочитао је проф. др Војислав Јелић, председник жирија, док је беседу о Раши Попову одржао Љубивоје Ршумовић, књижевник. Свечани програм у Народном позоришту водила је Рада Ђуричин, велика српска глумица.

Песме Раше Попова посвећене Стерији и Лази Костићу из збирке "Гвоздени магарац" читали су глумци Народног позоришта Андреја Маричић и Зоран Ћосић, док су Јована Тодоровић, Алекса Радојловић и Емилија Несторовић, студенти глуме Академије лепих уметности у класи професорке Виде Огњеновић читали песме из збирке "Спев о транзицији".

Хор „Абрашевић”, са диригентом Иванком Стојков, започео је програм свечаном песмом "Востани Сербие", коју је на текст Доситеја Обрадовића компоновао Варткес Баронијан. У програму су учествовали и Дечји хор „Хориславци” под уметничким руководством Драшка Јанковића и Александре Станковић, Гудачки квартет „Гласници”, ученици музичке школе „Јосип Славенски” Матеја Блажић, саксофон и Јана Пурешић, Мина Ступар и Лука Милосављевић, клавир, као и Тања Андријић (сопран), Никола Јевтић (бас баритон) и Добрила Миљковић (пијанисткиња).

Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић” уз подршку Министарства културе и информисања, Народне банке Србије и Народног позоришта у Београду, а састоји се од плакете са ликом Доситеја Обрадовића, повеље и новчаног износа.

Свечани програм у част Радивоја Раше Попова дар је Народног позоришта у Београду.

Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 19. новембра 2015. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело, у 2015. години, додели господину Раши Попову.

Образложење

Педагошки учинак стваралачког и медијског дела и деловања Раше Попова на Доситејевом трагу духовног оплемењивања младих нараштаја на укупном српском духовном простору, укључујући стару и нову дијаспору, чини га достојним Доситејеве награде за животно дело.

Жири је радио у саставу: Војислав Јелић (председник), Славко Гордић, Марко Недић, Драган Симеуновић и Мирко Васиљевић.

Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања, а састоји се од повеље и новчаног износа. Добитнику ће награда бити уручена на посебној свечаности.

Председник жирија Војислав Јелић

РАША ПОПОВ О СЕБИ

Родио сам се у Мокрину, великом селу које је припадало Темишварском владичанству. Мој прадеда Живко био је године 1912. у Доситејевом граду учесник епархијског сабо-

ра код владике Летића. Баш у време кад сам се родио, код „Златне књиге“ Геце Кона штампана је вредна књига „Доситеј за децу“. Тако сам још као дете прочитао „Живот и прикљученија“ и басне у преради за децу. У четрнаестој години, лети одем у дедину кућу и нађем тамо издање Прикљученија из половине деветнаестог века, пре увођења садашњег правописа. Покушам

да читам оригинални Доситејев језик, и чудећи се сам себи, књигу лако прочитам. Био сам поносан што је мој прадеда, сељак, био просвећен па се те дивне књиге докопао! Ми смо

дакле, припадници Доситејевог завичаја! Мој учитељ у Зрењанину био је руски емигрант Федор

Коваљов из Севастопоља. Тако сам ја „руска школа“! Као новинару београдске телевизије најплоднији део рада био је у научном и дечјем програму. Популарисао сам савремену психологију и нову звезду цивилизације, рачунаре. Најважнији филм ми је био интервју са астрономом Фредом Хојлом. Још важи његова теорија о настанку живота електризацијом честица космичке прашине у свемиру. Пријатељевао сам са Васком Попом. Он ми је штампао  прву књигу песама „Два ока“ у Нолиту и другу, „Гвоздени магарац“ код КОВ-а у Вршцу. Трећа књига песама ми је „Трулеж зглаве“ (Кикинда, Нови Сад), четврта „Лажљива уста истине“, о глади деведесетих и о рату 1999. (Нови Сад), пета је „Дим са звезда“ (Зрењанин). Моја коначна песничка књига реквијемског набоја зове се „Живот је сладак брате, ко би желео на гробље да га прате“.

Године 1958. победник сам универзитетског књижевног конкурса, са драмом „Орман од историјског значаја“. Био сам коаутор Душана Макавејева при писању фарсе „Нови човек на Цветном тргу“. Та антитоталитарна комедија приказана је само једном у извођењу Академског позоришта.

Публика се толико смејала да смо поверовали да смо наследници Нушића. Али репризе није било, јер је дело полицијски  забрањено. Као дечји писац написао сам романе „Чаробњаков СМС“,

Софијине љубави“. „Софија против Смора“, „Најлепша у школи“, „Педагошки вампири и анђели“.

За дечју књигу „Мокрински патуљци“, добио сам награду „Гордана Брајовић“ (награда „Вечерњих новости“ . Песме за децу су ми „Жабац који не зна да ћути“, (Нови Сад), „Возом посред улице“ (Зрењанин), „Краљевски жабац“ (Смедерево). Као популаризатор историје, написао сам књигу „Задимљена историја“. Илустровани научни лексикон за децу, „Шешир без дна“ објавио сам у Сремској Митровици.

У овом веку написао сам „Спев о транзицији“, дело актуелно политичке ироније. А после земљотресно-нуклеарне катастрофе у Јапану објавио сам еп „Ђавољи дисидент“. (Луцифер

шаље на земљу емисара да научи људе како да униште свет. Он посети банку, суд, дворац господара света, нуклеарни институт и открије да људи већ знају како свет треба

уништити). Као популаризатор науке радио сам интервјуе са еклузивном екипом научника са Масачусетског института технологије. Они су предвођени др Патриком Винстоном, аутором светског уџбеника Вештачке интелигенције, откривали предуслове за стварање робота. Понесен сусретима са овим људима написао сам сатирично дело „Политички робот са полним нагоном“ . Спис је објављен код фирме „Штампар Макарије“ 2015. Те године сам добио Доситејеву награду.

Написао сам 64 бајке: „Бајке за XXI век“, „Опасне бајке“ и „Усамљена принцеза“, објављене код Букленда.

Три издања доживела су моја сећања на детињство „Био сам срећан коњ“. Дечаштва и Другог светског рата сећам се у књизи „Кад сам падао у фрас“.

Прозбор о Раши Попову

Пристрасан, дабоме, али са највећом могућом oдroвopнoшћy и обавезом да ту пристрасност оправдам, ја тврдим да је Раша Попов — осамдесетдвогодишње Дете! Не, није он подетињио, него је тешким, а плодоносним, новинарским и литерарним радом дорастао до тor достојанства!

Радивој Раша Попов, један је од тројице бpaћe Попов из банатског села Мокрина. Најстарији Душан, енциклопедиста, бактао се и политиком и друштвено корисним радом, Лаза, пчелар, био је 6opau против агресивног хлорофила у Таламбасу, надомак Београда, и најмлађи, Радивој, са именом које слави и рад и радост, и са надимком Раша, добијеном од милоште, као мајчински, банатски деминутив, који тек кад се изговара онако мало отегнуто, лалински, означава правог Рашу Попова! Требало би их увек помињати заједно, макар због тora што су у детињству, дакле у добу када се формира личност човека, заједно бројили роде и ласте које долећу са jyra у Мокрин. То младалачко бројање весника пpoлeћa величанствена је метафора о братско] слози у Рашиној књизи „Био сам срећни коњ“.

Родити се у Мокрину, а бавити се писањем, могло је за Рашу значити и отежавајућу околност, jеp је у Мокрину, годину дана npe Раше, рођен и Мирослав Мика Антић, такође омамљен језиком, такође храњен новинарским хлебом, такође заинаћен да прво победи сам себе, и пpoнaђe свој песнички језик, такође оспособљен маштом и лакокрилим талентом као и Paша.

Дакле, рођен на оној страни Баната, на којој је рођен и Димитрије Обрадовић, у радозналости назван Доситеј, Раша Попов се и као новинар и као литерарни стваралац yпpeгao у нимало господске чезе просветитељске и стваралачке, најпре народу телевизијском откривајући тајне науке, а онда младим људима — феномене језика cpпcкor, и поезије, која је цвет језика, како каже Исидора Секулић. И науку и поезију он је учинио доступним и достојним обичног човека, свеједно младог или cтapor. Његова „Задимљена историја“ је рецепт за лечење од склеротичне историје која се предаје у школама. Његови „Мали зелени“ су прст у око мистификаторима који падају с Mapca покушавајуhи да нас убеде да нисмо сами у свемиру. Али, његове „Вилинске бајке“ су образац, стратешки литерарни план и пример, како се данас такмичити са Андерсеном, Криловим и браhом Грим.

Кад се каже да је писао бајке, и кад се то упореди са страним великанима, мисао нас неминовно одведе и на нашу Гроздану Олујић, која оправдано слови као наш најуспешнији савремени бајкописац. Али, одмах се запитамо и шта се то још може изумети под називом бајке? У две Рашине књиге, „Бајке за 21. век“ и „Опасне бајке“ могу се препознати нови изуми. Имена принцеза и осталих личности су савремена српска имена, њихово понашање је, самим тим, прилагођено савременом причалачком фолклору, дакле језику и манирима. Готово све бајке носе у себи ноту пeдaroшкe исправности, али изречену колоквијалним, понегде сленговским језиком. На пример, када пише о усамљеној принцези, коју мајка царица учи да не говори као што раде нецарска деца, просте речи, као рецимо „иди у дупе на вaшap“, принцези се то допадне и она почне да понавља те речи. Тако царица мајка научи принцезу да говори ружне речи. Раша, бајкописац, xohe да поручи читаоцима да се деца најубедљивије и најуспешније васпитавају, не забранама, грдњама и батинама, него личним примереним примером. Прилика је да се похвалим да и ја тако мислим. У роману „Вид из Таламбаса“ ја у будуhности видим једну модерну раскошну школу, коју сам назвао „Безобразовна установа Раша Попов“.

Поезија Раше Попова је одевена у његов волшебнички језик, препознатљив увелико и без њeroвor потписа, што је знак песничке зрелости. Очишћен потпуно од деминутива и патетике то је „језик светлости, језик људи, нису ли то два ткива cyнua“, како сам пише у циклусу „Земљано“. Свест да све што је створено — може бити и растворено, он дефинише у песми „1971“: „Изгорећемо то знам ко у Помпеји/ Ћутање страшно ocтaћe за нама...“

У предговору књизи „Пета визија“ (издавач Орфеус, Нови Сад, 2003.) рецензент Вујица Решин Туциh пише: „Луцидни поетски ум Раше Попова данас је један од најусамљенијих умова cpпcкor језика“, па наставља: „Нема те теме која се не може опевати у поезији Раше Попова незаборавним и очаравајућим сликама из најзабитијих сутерена cpпcкor језика. Све је то прави уникатни ручни рад мајстора песмописца...“

Moja душа је старо вино без претакања
Комад бајатог хлеба ryтaнor без жвакања
Moja душа је свој сопствени вpar крвопија
Сама собом нарцисоидно се опија

Тако пева Раша у песми „Moja душа“. У његовим каламбурима, поред пророчке дијагностике, има убиствене, урнебесне ироније и сатире, која трезни и најпијанијег љубитеља поезије. Ево још примера:

Кад се властодршци на банкету нађу
Сви презиру луду ону што штрајкује глађу
Медијима рђав пример за фотосе даде
Квари добру вољу свих чланова владе!
А сем тora узрок шта је гладоњиног бунта?
Општина му не да џиџама мунта!
36or торбарског овог фанатичног ћефа
Достићи нас може страшни прекор ем ем ефа!
(Из песме „Пасија ситног торбара“)

Чак и у стваралаштву за младе људе, (како Конфућије називаше децу), Раша Попов ватрено пропагира игру речима, учећи их да апстрактно мисле, jep овај видљиви свет, који са наше тачке гледишта има четири стране: исток, запад, jyr и север, може се посматрати и са две тачке које немају те орјентационе стране. Он самоуверено сматра да ће млади људи најбоље знати шта је право у животу, ако их научимо да је право — покварено криво!

Популарност код младих људи стицао је тридесетогодошњим креативним учешћем у 165 епизода телевизијске серије „Фазони и форе“ и 46 епизода серије „Шешир без дна“.

Ових година, када се живот у Европи заснива на губљењу времена, чему се Србија одушевљено приклања, права је драгоценост имати једну овако племениту појаву у лику и облику Раше Попова, и могућност да се тај рад и та појава достојно уважава и награђује

На крају, једну од најлепших биографија Раше Попова написала је Дијана Тополац, Рашина кћерка, потписујући очев портрет који је сама нацртала: „Мој отац, писац песама и прича за нас, своју децу, за своје унуке и за цео свет!“

Љубивоје Ршумовић

Галерија