У Народном позоришту у Београду, на сцени „Раша Плаовић“ је јуче, 23. фебруара 2020. године, уручена награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело проф. др Светомиру Бојанину, чувеном дечјем психијатру, лекару и хуманисти .
Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, а поштујући значај и домете овога признања, Задужбини су се придружили Народна банка Србије и Народно позориште. Награда се састоји од плакете с ликом Доситеја Обрадовића – дар Народне банке Србије, дипломе – рад уметника Добрила Николића и новчаног износа који даје Министарство културе и информисања Републике Србије
Програм је започео свечаном песмом „Востани Сербие“ Варткеса Баронијана, написане на текст Доситеја Обрадовића, у извођењу Првог београдског певачког друштва којим је дириговала Светлана Вилић. Програм посвећен добитнику награде за животно дело водила је Рада Ђуричин, глумица и члан Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“ према сценарију Марије Бишоф и у режији Иване Драгутиновић Маричић.
Председник жирија за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело проф. др Војислав Јелић, прочитао је одлуку жирија за 2019. годину. О делу лауреата проф. др Светомира Бојанина, говорила је проф. др Милица Пејовић Милованчевић, психијатар и директор Института за ментално здравље. Беседу у целини можете прочитати овде.
Проф. др Душан Иванић, председник Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“ уручио је награду за животно дело проф. др Светомиру Бојанину. Проф. Бојанин се топлим и бираним речима захвалио Задужбини на награди за животно дело, као и својој породици и колегама на дугогодишњој подршци и сарадњи на очувању и унапређењу менталног здравља деце и одраслих.
Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, на седници одржаној 12. децембра 2019. године, једногласно је донео одлуку да се награда за животно дело за 2019. годину, додели проф. др Светомиру Бојанину.
Образложење
Наш водећи дечији психијатар, лекар, педагог, етичар, хуманиста, посвећеник и поуздани чувар свих оних вредности које су утемељене у историју и културу српскога народа, својом сталном бригом о деци и школи, језику и књизи, духовности и народном просвећивању, у свему је близак делу и идејама које су истим стазама водиле нашег просветитеља Доситеја Обрадовића. Рано се опредељује и истрајава да живот посвети младима, њиховом менталном здрављу и школи коју сагледава у њеној дијахронији од античких па све до модерних времена. Дневна болница за децу у Институту за ментално здравље у Београду од 2012. године носи његово име. Тако је он, како сам каже, добио орден сачињен од времена које траје.
У својим радовима превасходно истиче начела ољуђености, а то значи препознавања другога у себи и себе у другима. Доброта и љубав, како каже, стоје у темељу нашег бића па нас ни смрт не може поништити у очима оних који нас воле. Он истиче да не постоје коначна знања и готова решења јер висине узлета и дубине падова једнако прате човека од његова постанка све до данас на његовом људском путу сумњи и посртања. Трагање за смислом подразумева да је дете мера човековог постојања па и могућности да, ако сачува дете у себи, човек још са земље може да додирне небеске висине. И сами наслови његових обимних и занимљивих студија осмишљени су у маниру најбољих аутора, хеленских и римских. Да укажемо само на неке: Школа као болест; Тајна шкое; Зашто слаб успех у школи; Духовност, психијатрија и млади; Гордијев чвор младости; Волети али како; Четири есеја о доброти; Под дрветом сазнања добра и зла; Пријатељски разговори дечијег психијатра са родитељима и васпитачима. Професор Бојанин је годинама активан и у пољу хуманитарно-милосрдног рада па са тим циљем своје стручне савете пружа и у Православном пастирско-саветодавном центру Српске православне цркве, Архиепископије београдско-карловачке.
На доситејевском путу буђења и неговања доброте, слободе и одговорности у појединцу и заједници, универзитетски професор Светомир Бојанин је својим постигнућима у теорији и пракси утиснуо неизбрисив печат напретку неуропсихологије, специјалне педагогије, дечије психопатологије и сродних струка. Целоживотном својом посвећеношћу детету и његовом здравом развоју, професор Бојанин је као лекар, наставник и дечији писац био и остао узор и путоказ нараштајима ученика и стручњака. Посебно импонује његова научнокњижевна есејистика, инспирисана хуманистичким увидима о вечитој тајни личности и путевима њеног пуног очовечења на раздаљини од хеленског до савременог доба, писана живим прозрачним стилом.
Уверени смо да је проф. др Светомир Бојанин, неуморни прегалац и поштовалац Доситејевог просветитељског дела, по свему заслужан и достојан да прими награду с Доситејевим именом и знаком.
Жири је радио у саставу: Мирко Васиљевић, Славко Гордић, Војислав Јелић (председник), Марко Недић, Драган Симеуновић. Награда коју додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ биће уручена на посебној свечаности.
ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
1. Доситеј Обрадовић, раме уз раме са Карађорђем, будио је српски народ широм Балкана из смртоносног сна у кога су га убациле копите разузданих империја што тада владаху овим светом. Оне су се отимале о наше краљевине и земље српског царства што беше једном бљеснуло за трен у историји на овом географском подручју.
2. Попут Св. Саве у 13, Доситеј је у свом 18. веку поново описмењавао свој народ, будио му самосвест о себи, о својој лепоти и животној снази којом треба да осветли околину у којој живи и прожме вредностима културе што је носи у себи, а која још није затрта. Опчињен читањем списа апостола Павла, светотачке литературе, посебно св. Јована Златоустог и световних дела просветитељског доба у коме је живео, на која му је указивао игуман манастира Хопово код Ирига, Теодор Милутиновић, открио је поред вере и науку, коју је, мислио је, Бог посебно подарио човеку да лакше организује свој живот на земљи. Религија и наука су се у њему слиле безконфликтно у људску мудрост која нас узноси изнад баналности ка истинама света и светости.
3. Одушевљен реформама Петра Великог и Русијом, најнапреднијом земљом света тога доба, како се то мислило међу Србима у то време, подстакло је његову потребу за "странствовањем" коју је још од ране младости носио у себи. "Када би чуо да неко у разговору помене", пише у својим сећањима, "Варадин, Будим, Пешта, срце би моје летило к тим местима, желио бих познати те људе који у њима живу." И упутио се у Русију одабравши путеве преко југозападних српских области. На том "странствовању", како је он волео да назива своја путовања, бавио се просвећивањем народа. То је чинио по своме обрасцу: "...штосам знао, другима сам предавао, што пак нисам знао, од других сам примао и учио. А ово је всегда било врховнејше намереније и свегдашњи нишан мојега по свету ходања." Као да је имао потребу да нам се и даље правда због својих честих промена места боравка, напоменувши да "гди нејма ученија нејма ни живота" указујући нам тиме да га у свему томе води чар знања, учења којим се заједница сабира и остварује чин ољуђења или хоминизације коју човек уноси тиме у свет. Доситеј нас, као људе, упућује на обавезу учења, развијајући научну мисао у човеку, која се такође укључује у изградњу људске етичности.
4. И тако се једном обрео у Далмацији и Книнској крајини за које су му говорили да тамо живе добри и гостољубиви људи, спремни да увек помогну када устреба.
Становао је код једног свештеника који је имао богату библиотеку и лепу и паметну ћерку Јелену, склону књизи. Доситеј је спремао своја предавања из беседа св. Јована Златоустог и бележио је цитате и изводе који су му требали за наставу. Јелена је завиривала у то шта он тамо пише и једном му је рекла да је то јако лепо, али да не разуме све јер не зна старословенски језик. То је вредном Доситеју било довољно да своје белешке преведе на текући српски језик те тај превод дâ Јелени на употребу. Она се тим преводом на живи српски језик обрадује, обрадују се и њене другарице, њихови пријатељи и познаници, и преписивали су тај текст једни од других. Тако се појавила прва књига на говорном српском језику у нас, у 18. веку, коју је народ назвао – ДОСИТЕЈЕВА БУКВИЦА. У савременим радовима срећемо је као Мала буквица.
Тодор Манојловић, на кога се ослањам у овоме тексту, на крају указује на чињеницу да је Доситеју ова књига отворила пут који ће га одвести право у будућност која као да га је већ и чекала.
Исти аутор наглашава да не жели да Доситеја упоређује са Дантеом, али указује на то да је на исти начин, као што је Данте открио самим Италијанима и свету, лепоту народног италијанског језика, данас тако доминантног у европском културном кругу, и наш Доситеј своју Буквицу саставио у духу народног српског језика.
5. Искуство праксе монашког живота, одређени логички ставови светоотачке литературе и обиље просветитељских књига, учинили су да Доситејева с а њ а р е њ а о светости, што га је и мотивисало да оде у манастир, очврсну у м и с л и о п р о с в е ћ и – в а њ у свога народа. Оно је могло да почне одмах, јер ту беше већБуквица, дакле могућност писања, слагања мисли у поучне исказе и потреба за обнављањем и организовањем христијанизоване мисли и сабирање у литургијска заједничења народа. Поред тога, сасвим плански, дакле разумом и вољом, могли смо да градимо нова и сложенија мисаона сочињенија и да их размењујемо са другима. Овде су те мисли аутора упућене народу и важе, како у оно његово време, тако и данас и остаће за сва будућа времена показујући људима Доситејево хришћанско уверење коме је он верно служио цео свој век. Свеску с а в е т а Ижица почиње овако:
"Ижица је најпоследња у буквици, ма ћу радити да се и она не осрамоти. Вија моја Ижица, кажи нам што лијепо"
Просто је дирљива његова персонификација словa којима се служи, што потврђује његову духовну тананост саосећања, што чини људску доброту која га прожима, о којој говори један од његових биографа.
Свој живот је видео у моралној чистоти хришћанске мисли коју је неговао и проповедао савременим језиком и личним примером. Његов позив "књиге, браћо, књиге "није никакав атеистички зов нити зов револуционарног насиља над хришћанском љубави и братству међу људима и народима. Ево, сасвим укратко, на што нас позива његова Ижица, која је тим садржајима красила своје постојање:
"Себе познај. Гнев зауздај. Мудрост љуби, ученије ишти. Праведан буди. Од неправде бежи. Добродетел грли. С правдом добијај. Не завиди кому. Не умори се добро чинећи. Не умире никад који за правду умире..."
Као човек био је, према мишљењу Младена Лесковца, добар човек: "за њега је сваки чловек љубезник и пријатељ, сви људи благообразни и добродетелни...овај човек као да никога није мрзио; као да није био од овога света; њему ништа није тешко јер не зна шта је немогуће."
Био је ведре нарави, пун наде свему што га је радовало. Желео је да то пренесе и на своје читаоце, сматрао је да је за срећу потребно толико мало. Лесковац констатује: "Необичан човек."
Доситеј, описмењавајући свој ослобођени народ ослањао се на чврсте темеље што их је сачувала Српска православна црква, заснована на светосављу, која је водила рачуна о писмености и надахнућу православним литургијским заједништвом народа и међусобној љубави побратимства.
6. Устанак га је затекао у Трсту. Одмах се укључио да помаже својим познавањем прилика у тадашњој Европи, својим познавањем људи и језикa које је користио, акцијама скупљања помоћи и сав срећан похрлио је у Србију на позив Карађорђа да му помогне око ораганизовања Србије као савремене европске државе која беше на помолу.
Према Лесковцу, који га описује као оптимистичног патриоту, долазећи у Београд јануара 1808, онако разореном опсадом и биткама које су око њега све до скора вођене, Доситеј пише у својим белешкама са одушевљењем:
"Не знам је ли Вам познато какав је прекрасан Београд наш српски што се каса местоположенија. Ја сам подоста градова и места видио, али ове предивне, здраве и великолепне ситуације, кроме Цариграда, чини ми се да на земљи не има! Заиста јест нешто обајателно. А шта ће јошт бити кад га мајсторија уреди и украси."
Одушевљен постигнућима устанка, он позива Сербију да се пробуди образлажући то:
"Востани Сербије... Покажи Европи твоје красно лице, Светло и весело, како вид Данице, Востани Сербије! Давно си заспала... Востани Сербије! Мати наша мила! И постани опет што си прије била."
Постављен је за првог министра просвете у српској влади и одмах се латио посла. Успоставиоје Велику школу, коју ће похађати и Вук Караџић, и организовао је прву Богословију, две установе које су биле и сада јесу основе Универзитета у Београду.
Умро је 1811. Иза себе је оставио значајан књижевни опус, из кога зрачи христијанизовани концепт културе. Тиме је оставио за нас и траг своје људске доброте и несебичности који је остао видан и описан, за углед будућим покољењима.
У част проф. др Светомира Бојанин, Задужбина и Народно позориште припремили су свечани програм.
Група појаца коју је за ову прилику окупио др Ненад Ристовић, професор Филозофског факултета у Београду, а у којој су и Војислав Деспотовић, Радивоје Спасојевић, Лазар Филиповић и Александар Јовановић, отпевали су стихиру шестог гласа „Царју небесниј“, по запису Стевана Стојановића Мокрањца.
Стихове професора Светомира Бојанина говорио је Андреја Маричић, глумац Народног позоришта у Београду.
Прво београдско певачко друштво је је у част добитника отпевало композицију „Достојно јест“ Корнелија Станковића, „Српске народне обредне кајде“ Стевана Стојановића Мокрањца, као и песму „Српкиња“ из опере „Кнез Иво од Семберије“ Исидора Бајића.
Дуо Јосифоски, који чине млада уметница Анђела Јосифоски (виола и виолина) и Смиља Јосифоски, клавир, одсвирао је композиције „Циганин“ Мориса Равела и „Буре и менует“ Јохана Хасеа.
Доситејеве поруке и поуке о просвећивању, слободном мишљењу, честитости, човечности и љубави, говорила је Рада Ђуричин. Свечаност је завршена честиткама проф. Бојанину уз композицију „Многаја љета“.
Галерија
