Добар одзив аутора на овогодишњи позив чији је циљ промовисање и уздизање књижевне културе, стваралачког полета, лепоте писаног изражавања, односно ослобађање од окошталих говорних писаних и усмених облика разлог је за радост и уздање у надолазеће снаге српске књижевности. Ипак, имајући у виду да квантитет нужно не подразумева квалитет, жири у саставу Душан Иванић (председник), Радомир Путник, Ђорђе Ј. Јанић, Војислав Јелић и Јана Алексић једногласно је донео одлуку о додели награда.
Првом наградом овенчана је Тијана Копривица за оглед „’Од тебе до земље, од тебе до звезда, исто је’ – један поглед на поезију Јована Христића“; друга награда припала је Петри Нешић за путопис „Кафка натенане“, док је трећа награда додељена Шимону Цуботи за причу „Рејкјавик“.
Жири похваљује и следеће ауторе: Ану Милош за причу „Забран“, Дуњу Поповић за причу „Суботички реквијем“, Федора Марјановића за причу „Јунак без лица“, Милана Громовића за есеје „Византијска духовност у поезији Милорада Павића“, „Поезија Милосава Тешића у контексту византијске духовности“ и „Дискурс молитве у поезији и есејистици Слободана Костића“, као и Јелену Калајџију за есеј „Аутопоетички маштодром Игора Коларова као основ дијалога са дјетињством: поетика простора, поетика камуфлаже и поетика минимализма“.
Студија Тијане М. Копривице „’Од тебе до земље, од тебе до звезда, исто је – један поглед на поезију Јована’ Христића“, која жанровски припада подручју есеја или огледа, обилује иновативним херменеутичким увидима у поетску филозофију Јована Христића, проминентне и неокласички опредељење ауторске фигуре српског песништва и есејистике друге половине XX века. Узевши у обзир Христићево преводилачко и методолошко посредовање између англо-саксонске критичке школе Нове критике, односно сложене Елиотове књижевне мисли и српске књижевности, ауторка указује на један важан ток интелектуланог наслеђа које је Христић баштинио у својим радовима, али и исходишну путању за артикулацију његових оригиналних критичко-есејистичких и песничких опсервација о противуречном односу поезије и филозофије. Апсолвирањем традицијских наноса од античке до модерне књижевности који су похрањени у Христићевом песништву, и освртом на медитерански тематско-мотивски комплекс и симболичке ознаке просторе, при чему предњачи топос Одисеја или Улиса, фокус излагања Копривица аналитички оправдано усмерава ка Христићевој освојеној „другој традицији“, ка могућностима стваралачког смислотворног препознавања метафизичког у историјском, огледања интимног у митском, али и тематизовања унутрашње динамике наспрам отвореног простора. У коначници тумачења ауторка пажњу посвећује дихотомији судбине и случаја, односно нужности и слободне воље, посредством које песник покушава да изнађе јединствени модернистички искорак из антички устројене омеђености човековог постојања и моћи сазнања. Стилски и аналитички проходан есеј Тијане Копривице, лишен теоријских редунданси и вишка примера, писан је не са намером да пружи коначну реч о неисцрпној теми комплементарности поетске имагинације и филозофске мисли, него са хвале вредном амбицијом да установи Христићево место у елиотовски постављеном непрекидном идеалном поретку традиције и индивидуалног талента, односно видова модерности.
„Кафка натенане“ Петре Нешић истиче се као својеврсни путопис у епистоларној форми у којем је ауторском ја, као адресанту, као фиктивни адресат послужио чешки писац Франц Кафка, симболички индикативан за намерено културолошко оцртавање мапе Прага. Духовитим евоцирањем и коментарисањем доживљаја, генерисаних приликом обиласка знаменитости овостраног боравишта контроверзног ствараоца и аутора светских класика, попут романâ Процес или приповетке „Преображај“, интелигентна путница покушава да се саживи са интимним осећајем стварности чиновника у осигуравајућем друштву и да ефектно сроченим опаскама реконтекстуализује његову стваралачку слику света. Оцртавањем духовне мапе чешке престонице ова гласноговорница свога нараштаја се у одмереним есејистичким екскурсима упушта у компаративна разлучења некадашњих, односно садашњих културних модела и хабитуса. При томе, изналази фину равнотежу између утемељеног познавања фактографских чињеница и снажне, врцаве и неретко аутоироничне субјективности, поникле из савременог епохалног и цивилизацијског миљеа, и, томе следствено, између књижевног језика и аутентичног генерацијског идиома.
У својој поетској прози „Рејкјавик“ трећенаграђени Шимон Цубота наративне токове у којима обитавају његови фикционални јунаци доводи у изненађајуће везе, служећи се техникама постмодерне фантастике. Зачудним заплетима, преклапањем просторних и временских равни, најављивањем или упризорењем елементарних непогода и граничних природих подручја, те сељењем мотива и симбола из једног у други приповедни план, Цубота на сугестиван начин осветљава психолошку мрежу својих јунака и скреће пажњу на добро знану али потиснуту истину о крхкости природе и људи.
Усредсређена стваралачка имагинација, приповедно умеће и незанемарљиви естетски учинак у похваљеним причама Ане Милош, Дуње Поповић и Федора Марјановића указују на талентоване младе ауторе приповедне прозе, чије би будуће књижевно прегалаштво ваљало пратити и подстицати.
Милан Громовић и Јелена Калајџија у својим есејима/научним радовима достижу завидан ниво академске скрупулозности и истраживачке приљежности, али и аналитичке продорности, потпомогнуте морфолошким и синтаксичким иновацијама, својственијим есејистичком начину писања.
Завршен је књижевни конкурс „Доситејево златно перо“! Задужбина „Доситеј Обрадовић“ је ове године шести пут објавила конкурс за награду „Доситејево златно перо“ за најбоље радове младих аутора до 35 година, у оквиру књижевних врста које је Доситеј увео у српску књижевност – есеј, басна, путопис, кратка прича.
Жири у саставу: Душан Иванић, председник и чланови Радомир Путник, Војислав Јелић, Ђорђе Ј. Јанић и Јана Алексић, од великог броја пристиглих радова наградили су најбоље:
Прва награда
- Тијана М. Копривица за есеј „’Од тебе до земље, од тебе до звезда, исто је’ – један поглед на поезију Јована Христића“
Друга награда
- Петра Нешић за путопис „Кафка натенане“
Трећа награда
- Шимон Цубота за причу „Рејкјавик“
Похвале
- Ана Милош, прича „Забран“,
- Дуња Поповић, прича „Суботички реквијем“
- Федор Марјановић за причу „Јунак без лица“
- Милан Громовић за есеје „Византијска духовност у поезији Милорада Павића“, „Поетика Милосава Тешића у контексту византијске духовности“ и „Дискурс молитве у поезији и есејистици Слободана Костића“
- Јелена Калајџија за есеј „Аутопоетички маштодром Игора Коларова као основ дијалога са дјетињством: поетика простора, поетика камуфлаже и поетика минимализма“
Честитамо добитницима "Доситејевог златног пера", а свим ауторима који су учествовали на овогодишњем конкурсу желимо много успеха у даљем раду!
