Жири за доделу Награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, у саставу Љубодраг Димић, председник, Славко Гордић, Радивоје Микић, Марко Недић и Дарко Танасковић, чланови, на седници одржаној 22. децембра 2023. године, донео је одлуку да се Награда „Доситеј Обрадовић“ за животно дело за 2023. годину додели Радомиру Путнику.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
Радомир Путник, истакнути писац, театролог, драмски писац, позоришни и књижевни критичар, драматург, уредник и познати културни радник, објавио је велики број књига, више од хиљаду позоришних и књижевних критика у дневним листовима и књижевним часописима, као и у радио и телевизијским емисијама.
Читав свој стваралачки живот посветио је позоришту, телевизији, сцени и књизи - био је уредник у Редакцији драмског програма Телевизије Београд, уредник у Редакцији играног програма Телевизије Београд и Радио-телевизије Србије, главни и одговорни уредник Уметничког програма Радио-телевизије Србије, као и директор Драме у Народном позоришту у Београду.
Био је уредник и један од оснивача листа „Књижевна реч“, позоришни критичар Трећег програма Радио Београда и дневног листа „Политика“ и главни уредник часописа „Сцена“ и „Театрон“.
Посвећен трајним културним вредностима српског народа, Радомир Путник посебно се истиче својим књижевним стваралаштвом, педагошким радом и афирмацијом књижевног дела, идеја и лика Доситеја Обрадовића у савременој српској култури.
Београд, 22. децембра 2023. године
У петак, 21. јуна 2024. године у 18 часова, на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду одржан је свечани програм „Доситеју у част“. Свечаност је била посвећена двема личностима: Доситеју Обрадовићу, великом српском учитељу и мислиоцу, и Радомиру Путнику, књижевнику и драматургу, добитнику награде Доситеј Обрадовић за животно дело за 2023. годину.
Програм је започео химном Задужбине „Доситеј Обрадовић“, свечаном песмом „Востани Сербие“ коју је на Доситејеве стихове компоновао Варткес Баронијан, у интерпретацији мешовитог хора средње Музичке школе „Коста Манојловић“ са диригентом Небојшом Цвијановићем.
Вјера Мујовић, водитељ програма, говорила је о награди „Доситеј Обрадовић“ за животно дело, и између осталог, подсетила присутне на део члана 2. Правилника о додељивању ове награде, који гласи:
„Награда се додељује за животно дело за све дисиплине науке, просвете, књижевности и културе. Критеријум награде подразумева висок морални и хуманистички карактер и досег дела и деловања који се награђује.“.
Образложење Жирија за доделу награде за животно дело саопштио је др Марко Недић, члан жирија.
Награду „Доситеј Обрадовић“ за животно дело за 2023. годину уручио је др Душко Бабић, председник Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић“. Награда се састоји од плакете с ликом Доситеја Обрадовића – дар Народне банке Србије, дипломе – рад уметника Добрила Николића, и новчаног износа који даје Министарство културе Републике Србије.
О стваралаштву Радомира Путника, књижевника и драматурга, написали су есеј театролози др Весна Крчмар и др Зоран Т. Јовановић. Њихово слово о добитнику награде Радомиру Путнику, прочитала је Марија Вучетић, сарадник Задужбине.
Радомир Путник обратио се посетиоцма свечане академије беседом „Афоризми у Доситеја и Александра Поповића“.
У уметничком делу програма учествовали су ученици музичке школе „Коста Манојловић“. На почетку смо чули популарне одломке из опуса Џорџа Гершвина у тумачењу оркестра „Флаутисимо“, класа професора Александра Буркерта.
Драмски уметник Никола Угриновић прочитао је песме „Два питања имам“, „У сазвежђу“, „Сабирање и множење“, „Одана читатељка“ и „Откривање времена“ - песме Радомира Путника из књиге „Откривање времена“.
Велики гудачки оргестар Музичке школе „Коста Манојловић“, под управом професора Небојше Цвијановића извео је „Серенаду за гудаче“, опус 242 Карла Рајнекеа. соло виолончело: Гвозден Поповић, класа професора Наташе Благојевић.
На крају програма мешовити хор Музичке школе „Коста Манојловић“ са диригентом Небојшом Цвијановићем, отпевао је две композиције: „Тамна је ноћ“ Никите Богословског и „Под сјајем звезда“ Предрага Ивановића.
Редитељ програма била је Ивана Драгутиновић Маричић.
Тренутак уручења највише награде за животно дело неминовно нас упућује на ретроспективу живота и плодног рада Радомира Путника. Сви атрибути додати уз име као одреднице његовог интересовања упућују нас на ренесансно поље његовог деловања.
Радомир З. Путник, песник, прозаиста, драмски писац, позоришни и књижевни критичар, театролог, антологичар, рођен је у Оџацима 9. јула 1946. године. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. Дипломирао је драматургију на Академији за позориште филм, радио и телевизију у Београду 1972. године.
Од 1972. године је био уредник позоришне и филмске рубрике у „Књижевнoј речи”,драматург у Телевизији Београд, уредник у Драмској редакцији, па у редакцији играног програма. Био је такође директор Драме Народног позоришта у Београду, па главни и одговорни уредник Уметничког програма РТС. Годинама је за Трећи програм Радио Београда и за „Политику” писао позоришне критике.Био је главни уредник часописа „Сцена”,уредник Културно–уметничког програма РТС–ТВБ, драматург БК Телекома.
Објавио је више књига поезије, прозе, театролошких и драматуршких огледа, написао је петнаестак драма приказиваних у професионалним позориштима и на телевизији, направио је више драматизација и адаптација књижевних дела за позориште и телевизију, као и телевизијску серију „Крај династије Обреновић”.
Написао је око 1.500 критика позоришних представа и књижевних критика за Трећи програм Радио Београдаи дневним и књижевним листовима и часописима
У неким тренуцима преиспитивања, када покушавамо у себи да подвучемо црту на урађеном и када схватимо да смо увек у заостатку: питамо се колико тихе енергије има Радомир Путник, колико му траје дан, или колико добре организације времена и посла има у том комплетном позоришном човеку. Јер. свака нова књига открива његово ново, богато лице.
Тако се можемо сложити с њим као критичарем да „историчари позоришта, театролози, драматурзи и други истраживачи, у позоришним критикама налазе и проналазе слику – у срећним случајевима фреску – минулих театарских времена. У тој се слици стичу сви релевантни подаци о свеукупности позоришних прилика једне средине.“.
Библиографија његових радова обухвата седам књига песама, две књиге прозе, десет књига драматуршко-театролошких списа, петнаест извеедених драмских дела у позориштима Београда, Вршца, Зајечара, Зенице, Сомбора и на Радио Београду, Радио Сарајеву, Радио Скопљу, две драматизације, изведене у Сава центру и на Фестивалу монодраме и пантомиме, те једну ТВ серију у 11 епизода на ТВ Београд. Приредио је 12 књига сабраних или изабраних дела и антологија, међу којима се издвајају Изабрана дела Александра Поповића, Драмски јунак Доситеј, Антологија савремене српске комедије, Антологија ТВ драме, Антологија савремене монодраме...
Добитник је више стручних и јавних признања, од којих су најзначајнији: Златни беочуг КПЗ Београда, Златна значка КПЗ Србије, Вукова награда, Ловоров венац Позоришног музеја Војводине, Нови Сад.
По свестраности интересовања и продуктивности рада на књижевном, а пре свега на театролошком пољу, допринос РадомираПутника је несумњив и од великог значаја (у српској театрологији један је од најистакнутијих посленика и стручњака, који је у свом ангажману врхунски професионално обављао и бројне уредничке и руководеће послове).
Драматургији су претходили стихови. Били су му главна преокупација. Куда кренути? прва је књига песама сиболичног наслова. Дружење с песницима се наставља, путује с њима, чита своје стихове, умео је тада лепо да рецитује. Нижу се песничке књиге. Недељни ручак, поетска књига, појављује се 1975. Бави се свакодневним животом. Љубав, самотност, путовање, смрт – тематски је оквир тридесет песама раздељених у три циклуса: Месец над Босутом, Недељни ручак, Смрт у опери. Приступ је енесентименталан. Песме су саткане од исказа утемељених у чулном искуству. Догађаји се не препричавају, нити им се размишљањем изналази смисао. Присутност ствари се констатује, бележе се карактеристични детаљи кадри да постану носиоци осећања. Ритам песама није успостављен споља, римовањем, већ је садржан у самом склопу речи, у међуодносима реченица. Њихова јасноћа и смисаоност остварени су изостављањем помоћног глагола које је доследно спроведено у сва три циклуса. Све то омогућује да књигу Недељни ручак читамо као једну песму писану у времену садашњем о времену садашњем. Нова збирка поезије Откривање времена појављује се 1991. године. У овој збирци већи простор посвећен је емоцијама и урања у сам живот.
Уз поезију, заинтересовала га је драма, јер је на одређен начин одрастао у позоришту у Вршцу, где је као члан Омладинске сцене одиграо стотинак представа.
Са богатом ерудицијом и искуством из практичне драматургије, поред позоришног, испољава се и у мултимедијалној стваралачкој области пишући оригиналне драме, сценарија и адаптације за бројне радио, те телевизијске драме и серије.
Овај врсни позоришни посленик своју стваралачку и истраживачку преокупацију усмерава такође и према свим областима театрологије као научне дисциплине: теоријској драматургији, историји и теорији позоришта, те позоришној естетици и критици.
Укрштајући сложена теоријска и практична знања, Радомир Путник, добитник бројних стручних и јавних признања, задужио је српску театрологију својим богатим, иновативним и свеобухватним остварењима.
Предлажући Радомира Путника за Доситејеву награду за животно дело руководили смо се управо специфичним и трајним значајем његовог свеукупног доприноса позоришном и књижевном стваралаштву, као и његовој сложеној теоријској и критичкој мисли.
У последњим годинама из стваралачке радионице Радомира Путника настају само велика дела, везана углавном за тимски рад који се одвија у позоришним институтима, који, нажалост, код нас не постоје. Тако је институтски рад постао синоним за његово свеобухватно стваралаштво.
На завршетку свог десетогодишњег уредничког рада у Театрону објављује мелодраму Активности корисника. Радња се одвија у Геронтолошком дому, са новим „корисником“ пешадијским пуковником Михајлом Бакићем, који уступа свој стан трудној унуци и одлучује сеза дом. Активности корисника дате су у наративној форми, као и у сваком добро скројеном филмском сценарију или ТВ филму, лице главног јунака, ни за тренутак не силази са платна, односно сцене. Гледаоци са лакоћом, занимањем и уживањем прате све што се дешава на сцени Геронтолошког центра. Све је представљено на најједноставнији могући начин, као природни и и логични ратвој приче о сналажењу пуковника Бакића у новом окружењу без узаврелих смитивних пикова, без кризних драмских момената. Осећајност коју гради аутор, јединствена је. Реченица за реченицом, сцена за сценом и паузе између њих граде једну глобалну метафору о животу као великој или малој мелодрами.
Још од времена објављивања Драматуршке аналекте примећен је његова склоност ка прављењу антологија, одабиру онога што је најбоље. Сада се подухватио врло озбиљног посла, потпуно новог и осмелио се да припремио Савремену српску дуодраму (РТС издаваштво и Удружење драмских писаца Србије, 2023). Уз врло исцрпан предговор са теоријско-драматуршким садржајем, одабрао је шеснаест дуодрама, насталих у дугом временском периоду који обухвата неколико деценија. Груписане су према примарним карактеристикама. Тих шеснаест дуодрама могу се посматрати као паралелна историја српске драме. Теме, идеје и уметничка обрада доносили су исечак из комплексне позоришне делатности, при чему је камерни тон иманентан дуодрами – усмеравао читаочеву и гледаочеву пажњу на унутарњи доживљај драмског лика. Због тога се дуодраме одликују већим степеном психолошког портретисања драмских јунака, што значајно доприноси њиховом моралном ставу, афирмишући га, доводећи у питање.
Поводом двесто година од рођења Михаила Обреновића приредио је Кнез Михаило – Изабране драме. Балкански Хамлет (2023) избор од седам драма. Убиство српског владара кнеза Михаила Обреновића III маја 1868. (по старом календару) један од најзначајнијих догађаја у политичкој историји Србије. У седам драма српских писаца, жанровски разнолике, сусрећемо различите приступе тумачењу судбине кнеза Михаила, уметничко обликовање историјског догађаја, без жеље да се да историографско тумачење.
Низу својих значајних књига о монодрами у последњих двадесет година додао је јубиларну - 50 година Фестивала монодраме и пантомиме (ФМП, Земун 2023) у којој даје прецизан преглед програма и учесника, награђених у току педесет година, уз блок занимљивих теоријско-историјских текстова о монодрами, као и драгоцена сведочења наших најпознатијих глумаца који су постизали уметничко савршенство у позоришту једног глумца.
Свака нова књига открива ново, богато лице Радомира Путника. Антологија савремене српске комедије у уводном делу даје темељно књижевно теоријско тумачење, објашњава појам савременог у позоришном смислу, а затим следи петнаест комедија, датих хронолошким редом – према години рођења писца. Књигу закључују био-библиографски подаци за сваког писца, као и театрографски подаци за премијерна извођења. Комедиографски текст је најжилавији драмски род у српској књижевности, али је највише изложен критичким опажањима. Истовремено је највише награђиван на позоришним фестивалима, па би требало да Антологија савремене српске комедије помогне поновним сценским проверама виталности овог књижевног рода.
Једна од најзначајнијих књига у последњој фази рада Радомира Путника свакако је његова хрестоматија Драмски јунак Доситеј (РТС издаваштво, 2022) у којој објављује 11 драма (4 позоришне, 4 телевизијске, 3 радио-драме). Осим драмских текстова о свакој драми и аутору даје врло исцрпне податке. Ту се сусрећу суптилне драматуршке анализе сваке појединачне драме. Путник гради своју слику Доситеја, његовог широког културног деловања, а читаоцу се намеће утисак да је управо Доситеј Обрадовић једна од најзначајнијих личности новије српске историје, а његове идејне и просветитељске поставке и данас су незаобилазне. Све драме, од Трифковићеве до Белчине, имају заједнички именитељ: Доситеј је наш савременик. И ту је симболична спона са овим тренутком, уручењем Доситејеве награде за животно дело Радомиру Путнику.
Весна Крчмар
Зоран Т. Јовановић
Желим најпре да поздравим све који смо се окупили данас да искажемо поштовање према делу великога Доситеја. Са овог места захваљујем члановима жирија Доситејеве задужбине који су посветили пажњу моме труду и скромним доприносима.
У оваквим приликама добитник награде понекад гласно размишља о додељеном му признању, па ћу тако и ја покушати.
Пре више деценија, када сам ступао у занат и струку којом се још бавим, прочитао сам, а иза њих и чуо, речи знаменитог српског филолога Љубомира Стојановића.Пригодом једног јубилеја строги Стојановић се обратио слављенику, то јест Александру Белићу, негдашњем свом ученику на Великој школи. Стојановић почиње и каже: „Драги ми учениче и учитељу!" Незаборавне Стојановићеве речи сада све више сагледавам када и сам могу да их у множини упутим многим мојим ученицима. А све то леже у непрекидном и племенитом наслеђу.
Ето, ја тако доживљавам додељено ми признање.
У оваквим приликама важи леп обичај да награђени произнесе нешто о личности чије име носи награда.
У овом тренутку присећам се студентских година када сам замислио да на Светој Гори, поред осталог, видим здање духовне школе назване ,,Атониас", где је наш Доситеј Обрадовић желео да слуша чувене професоре и философе.
У мом казивању надахњујуће се јавља символ манастира Ивирона, према коме хитају двојица сапутника из Србије, што ће обојица носити у сећању све до својих позних година.
***
Било је то давно, веома давно, када сам се у другој години студија одлучио да одем на Свету Гору. После отежавајућих административних поступака и дугог чекања са цариградско- грчке стране - августа 1956. нашао сам се у Грчкој. Занемарићу сада сву заводљивост приповедања о дешавањима око Свете Горе. Тог жарког августовског дана из лађице приспеле у луку Дафни ступила су на Свету Земљу Атоског полуострва, колико ми је познато, само два поклоника из Србије: јеромонах Павле, усамљеник са Калуђерских Бара у Србији и тада благодејанац на теолошком усавршавању у Атини, и моја маленкост. Као сапутници кренули смо из Кареје према источној обали, што нас је довело до манастира Ставрониките, необично постављеног на стрмој стени према мору. Намера нам је, пре него што стигнемо у Хиландар, да близу манастира Ватопеда видимо некада познату духовну школу „Атониас“, чије је професоре желео да слуша наш Доситеј Обрадовић. Ради тога журимо према манастиру Ивирону, у чијој ћемо луци сачекати малу моторну лађицу.
Сећам се. Пред нама је дуго пешачење по песку уз стеновиту обалу. Нигде живе душе. Само сребрнасто усијани треперави ваздух. Хитамо већ уравномереним кораком. Након једног и по сата хода стижемо у Ивирон и његову луку. У бележници у коју сам тада уносио појединости стоји: „Море je све немирније. Једва смо ушли у лађицу. По највећим таласима лелујамо се према северу... После неколико сати напорне пловидбе стижемо у луку манастира Ватопеда."
Близу манастира, на једном брежуљку, налазе се сада рушевине духовне школе (академије) „Атониас“.
Добар глас о школи и њеним професорима надалеко се чуо y православном свету. Подстакнут тако сазнањима о светогорској академији и њеном ученом Евгенију Вулгарису, двадесетпетогодишњи Доситеј се са Крфа упутио на Свету Гору да слуша чувеног професора. Најпре је стигао у манастир Светога Павла, који су у средњем веку васпоставили српска властела и монаси. Одавде је пошао ка Хиландару, одакле би се упутио духовној академији. Ту је сазнао да је академија престала да ради још пре пет година. Нашао је само напуштену зграду Академије. Зато ће остати неколико месеци у Хиландару, коме је, касније, посветио само пола штампане странице. У стиру је нашао, како је записао ,,неколико Сербов, који се ва века с Болгари инате, и не могу да се погоде, чији је Хиландар". Стиче се утисак, преко писаних сведочења, да Доситеја нису привлачиле старине и библиотека манастира. То и није могло да се деси, јер се братство, у том раздобљу, немарно и небрижно односило према књигама, нарочито рукописним, што у својим путописима истичу источни и западни поклоници и путописци. Доситеј је у Хиландару сачекао пролеће и одмах кренуо за Смирну да слуша грчког философа Дендрина.
Урушено некадашње знатно здање Академије, са низом прозорских шупљина, нас двојицу поклоника није привлачило. Отпловили смо према хиландарском пристаништу и ускоро смо се нашли у српском манастиру, где се окончало наше хитање готово бескрајном пешчаном стазом до Ивирона. Иако смовише дана боравили у Хиландару, ретко сам сретао јеромонаха Павла. Он је још по мраку и пре свитања одлазио на дуго богослужење и касније се повлачио у келију где је време проводио у тиховању.
Идуће, 1957. године хиторонисан је за епископа, а 1990. изабран за патријарха српског.
А моје хитање ка манастиру Ивирону окончаће се дванаест година касније. Августа 1968. удружиле су се повољне околности да проверим моју давнашњу жељу и замисао о могућности-да у манастиру има словенских, па тиме и старих српских рукописа. Овде је прилика - да се, и поред све калуђерске скромности, чују имена двојице заслужних светогорских монаха који су омогућили духовну подлогу за стварни приступ рукописима манастира Ивирона. Велики углед и препорука оца Мојсија, Хиландарца, тада прота Свете Горе, и наклоност према словенском предању ивиронског проигумана Калиника - надахњујуће су деловали да се српском писаном наслеђу укаже и дода шеснаест до тада непознатих рукописа. Тако се окончало хитање према манастиру Ивирону започето жарког лета 1956. Откривени рукописи појавили су се као драгоцено и мало познато сведочанство о грчко-српским, а, можда, и грузијско-српским везама и сарадњи.
Но, то је поље за неко друго поколење истраживалаца.
Ђорђе Трифуновић
