Задужбина „Доситеј Обрадовић“ је ове године по пети пут уручила награду за животно дело, која носи име нашег великана Доситеја Обрадовића. Добитник ове награде за 2017. годину је господин Cтеван Бугарски, књижевник и водећи научни и културни посленик међу Србима у Румунији.
Награда је уручена на свечаности приређеној овим поводом у Народном позоришту у Београду, сцена „Раша Плаовић“. Одлуку жирија прочитао је проф. др Војислав Јелић, председник жирија, а награду је уручио председник Управног одбора Задужбине, професор емеритус Душан Иванић, након чега је одржао и беседу о делу лауреата Стевана Бугарског.
Захваљујући на додељеном признању, господин Стеван Бугарски је одржао беседу о Доситеју Обрадовићу.
Свечаност су увеличали: Гудачки оркестар филхармоније младих „Борислав Пашћан“, под управом Ђорђа Павловића и драмски уметници: Милан Цаци Михаиловић и Андреја Маричић који су читали одломке из дела Стевана Бугарског и Доситеја Обрадовића.
Програм према сценарију Радомира Путника водила је драмска уметница Рада Ђуричин, која је казивала и поуке из дела Доситеја Обрадовића.
Награда се састоји од плакете с ликом Доситеја Обрадовића, дар Народне банке Србије, дипломе- рад уметника Добрила Николића и новчаног износа који дарује Задужбина „Доситеј Обрадовић“.
Својим присуством свечаност су увеличали и угледни гости из Румуније: Огњан Крстић, председник Савеза Срба, Славољуб Аднађ, посланик Савеза у Румунском Парламенту, Дејан Попов, потпредседник Савеза, и Јадран Кланица, директор српске гиманизије Доситеј Обрадовић у Темишвару.
Жири за доделу награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело једногласно је донео одлуку да се награда за 2017. годину додели Стевану Бугарском из Темишвара.
Образложење
Стеван Бугарски је водећи научни и културни посленик међу Србима у Румунији, угледни проучавалац готово свих области српске баштине, од знаменитих личности попут грофа Ђорђа Бранковића, Доситеја Обрадовића, Саве Текелије, Милоша Црњанског, до српске штампе, црквене уметности, историје српских светиња, летописне традиције и политичке историје. Повезујући научне и просветитељске циљеве и настојања, којима је и Доситеј Обрадовић предано служио и тако своме роду заувек осигурао узорно место међу просвећеним народима Европе и света, он је својим прегалаштвом постао чувар српске баштине и самосвојности Срба у Румунији. Речју и делом Стеван Бугарски је учинио видљивим оно најважније што матици припада али истом снагом и замахом допире и до њених сународника у расејању. Рушећи ограде које нас деле саградио је мостове који нас спајају.
Уверени смо да је Стеван Бугарски, неуморни прегалац и поштовалац Доситејевог просветитељског задатка, по свему заслужан и достојан да прими награду с Доситејевим именом и знаком
Жири је радио у саставу: Војислав Јелић (председник), Славко Гордић, Марко Недић, Драган Симеуновић и Мирко Васиљевић. Награду додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“. Добитнику ће награда бити уручена на посебној свечаности, у време одржавања „Доситејевих дана“, у априлу ове године.
Часни зборе,
Ред је у оваквим приликама да се изрече похвала ономе чије име носи награда.
То је сада за мене претешко бреме, јер какву бих похвалу још могао изрећи чича Доситију, када је њега у детињству
хвалио чаковачки учитељ мештер Добра, у младићким годинама хвалио игуман Теодор (Милу-
тиновић), у зрелом узрасту хвалио Свети Петар Цетињски, на самрти хвалио Карађорђе Петровић, мало после смртихвалио домишљати Реља Банаћанин, а надаље похвале нису престајале, него се множиле: тек се онда видело колико је тај човек вредео, колико је као од шале урадио, па су његови списи превођени на петнаестак језика и на основу његових узгредних мисли и запажања могле су се писати докторске дисертације и дебели томови студија: Педагошки погледи Доситеја Обрадовића (Милош Перовић, Цирих 1906), Доситеј у Хопову (Тихомир Остојић, Нови Сад 1907), Философски погледи Доситеја Обрадовића (Андрија Б. Стојковић, Београд 1964), Доситеј у контексту српско-румунских односа (Мирко Живковић, Букурешт 1971) итд.
Ја бих само додао: Доситеј је био саздан од доброте. Банаћани би рекли: Добар кав мекан лебац. Умео је са сваким: од владара и митрополита до сељака и војника, од стараца до дечице. Није се ни с ким инатио (сем са тресавицом, кад оно рече: „Удри она на мене, а ја на њу”), највише што би учинио –клонио би се празнога ината (као са Чокрљаном). Зато, када је под крај живота рекао: „Ја колико сам познао људе, по бољшој части познао сам их добре” и: „Мени су људи многога народа и jезика много добра чинили”, то је, у ствари, одјек доброте људи на његову доброту, одсјај његове благости.
У животу је био одлучан у ходу за суштинским: упркос противљењу својих најближих, ступио је у манастир; на изненађење многих изашао је из манастира; живећи у световним круговима, остао је монах (тако је најзад желео да буде и био опојан); многе школе је учио а није марио за атесте; здушно се посветио књигама: сам их је писао, сам у штампу давао и штампу плаћао, сам коректуру вршио (под условима када словослагач није знао српски), сам растурао по познаnицима и по вашарима... Био је сам свој слуга.
Он је на свој рачун доброћудно збијао шале или, како је казивао: „Сам себи преко носа бацао”. А није у праву кога је по неким казивањима оптуживао да не пости. Он је из Дубровника, из салона где се певало и у гласовир ударало, прешао на ратно поприште Карађорђеве Србије, где су се главе секле и на колцима сушиле. Куд ћеш већег поста од тога одрицања!
Као ваљан Банаћанин, остао је привезан за Банат. Након што је своје куће поклонио Београду за школе, последњих 200 дуката завештао је за Крунину школу у Семартону, предрагом селу, месту рожденија његове родителнице Круне, ћерке Ранка Паункића.
Ех, у том Семартону још постоји црква из 1757. године, коју је походио, још се чува леп белег на гробу његове мајке Круне, још се у тој цркви служи на Ђурђевдан у спомен породице његовога деда Ранка, коме је Свети Георгије био кућна слава.
А ја сам Семартонац, и моја баба по оцу је од Паункићевих, тако да сам од свих вас овде Доситејев најближи рођак. Много сам пута, читајући га, размишљао: да је он мало окаснио или да сам се ја раније родио, заједно бисмо се играли с јањци и пењали на унке. По томе ћете схватити због чега ми је ово признање посебно драго.
И још нешто: никад нисам учествовао на конкурсима; просто ми је било несхватљиво тешко да доказујем како сам бољи од неког. Ово сада је посебан догађај: радим свој посао и ето нађе се когод да то примети и цени и ода ми признање. Благодарећи сада Доситејевој задужбини за поклоњену пажњу, захваљујући цењеном жирију који ми је ово лепо признање доделио, понадаћу се да ми није додељено по породичној линији сродства са Доситејем, него да сам га заслужио.
Стеван Бугарски
О СТЕВАНУ БУГАРСКОМ
Стеван Бугарски, овогодишњи добитник награде „Доситеј Обрадовић” за животно дело, могао би се нашој јавности представити једном реченицом Милорада Павића, који је за себе рекао да је његова биографија заправо његова библиографија (попис текстова које је објавио). Међутим, биографија Стевана Бугарског не уступа његовој библиографији. Послије средње школе са српским наставним језиком, слиједи неокончан студиј на Факултету за руски језик и књижевност, потом политички затвор од 1958–1962; након тога се смјењују послови и занимања од 1964. до 1971: наставник, неквалификован радник, бравар, коначно Машински факултет Политехничког института и звање инжињера.
Стеван Бугарски није чекао да му, данас врло популаран теоријски модел – култура сјећањa/памћења, дође са стране. Он се у том моделу нашао од прве књиге, о Семартону, свом родном селу (1982). Постепено је видокруг ширио на друга мјеста (Чаково, Арад), на знамените личности, на установе (манастире, епархије, школе), на усмену традицију (у збиркама бећараца и сватоваца), на опусе банатских писаца и на све врсте завичајне периодике (новине, листове, часописе, алманахе, годишњаке).
Истражујући, пишући и објављујући, инжињер Бугарски своју животни лик неуморно попуњава библиографским подацима: постаје истраживач историје свог завичаја и њених знаменитих личности, приређивач, преводилац с румунског и на румунси, тумач и критичар, сарадник српских и румунских листова, часописа, издавачких кућа, члан најважнијих националних институција и њихових органа (Матица српска), уредник издања (Темишварски зборник Матице српске),члан удружења књижевника у Србији и у Румунији, добитник великог броја награда у Румунији и у Србији.
У вријеме кад су књижевни теоретичари огласили „смрт”, небитност аутора, Бугарског не занима само оно што је написано, већ и човјек који пише, управо аутор. Поводом Еустахије Арсић, прве српске књижевнице, примјетио је да се о њој писало само као о књижевници. „Списатељ и човек, међутим, два су различита појма, која се могу, а и не морају у истој личности подударати, бар не увек.” (Арад кроз време, зб. 2014: 97). Као да га је та мисао водила и кад је писао о Црњанском (Црњански у Темишвару, Темишвар 2014): Најприје истиче, да је живећи по разним банатским мјестима, Црњански – Банаћанин! Свакако је једном Банаћанину од рођења било драго да ово каже за Црњанског, рођеног у Мађарској. Али додаје нешто опомињуће: Похрлио је и Црњански у Београд, као и многи други војвођански интелектуалци, „а нису се запитали да ли можда нису потребнији својој Војводини и њеном новом геополитичком положају и окружењу” (16). Пишући о другима, Бугарски открива и своју личност, и свој однос према вриједностима, и свој научни поступак:. У уводној ријечи за познато дјело владике Саве Шумадијског (Архијереји Карловачке митрополије, 2016) каже да је владика искористио „све крупно и све ситно што је могло на било који начин ма и најмање да допринесе расветљавању живота и рада српских јерарха”. Тако ради или томе тежи и сам: непрестано трага за поузданим извором – искориштава књиге рођених, писма, архивске и библиографске податке, литературу. При томе ове суве чињенице прожима приповиједањем човјека који живи са својим открићима и са јунацима српске културне историје.
Распони истраживачких тема Стевана Бугарског су готово недогледни. Међу њима су крупне, најкрупније личности и банатског подручја и историје српске културе и књижевности: Доситеј, Сава Текелија, гроф Ђорђе Бранковић, Еустахија Арсић, Димитрије Тирол. Међутим, нашао времена и за мање познате, за Нику Николића, аутора милобрука, жанра који је увео Стерија, а наставио овај свештеник банатског села Кнез. Или за фрагментарне записе из Великог рата и из затвора у Румунији Радивоја Фенлачког (1896 – 1964). Привлачи га и зов ријетке књиге (ријетке и по сачуваним примјерцима и по врсти), као што је еп Јоце Огњанова из Семартона, писан у десетерцу, о Великом рату!
На другој страни од излета у ефемериде, ако се тако може рећи, налазе се крупни послови добитника наше награде. Његова Завичајна књижевност Срба из Румуније 1918–1947, на 752 странице амалгам је рада библиографа, историчара књижевности, биографа и културног историчара. Српској периодици на тлу данашње Румуније, том „ефемерном спектаклу тренутка”, како је срећно назвао повремене публикације, посветио је 550 страница, библиографски обрадио 44 наслова и склопио „Белешке о издавачима и главним уредницима”, жалећи се у предговору да за овај посао није „био ни најспремнији, ни најпозванији” (19), али је „осећао да је крајње време” да се предузме.
Деценијама по притиском тог „крајњег времена”, Стеван Бугарски је постао не само институција културе Срба у Румунији, већ српске културе уопште. Уз тако сагледан многострани рад нашег добитника награде „Доситеј Обрадовић” као истинско гесло постојаности националног бића је оно што је написао у коауторској монографији са Љубомиром Степановим, Срби у Темишвару: „Ми нисмо расејање, ми стојимо на месту а државе се врте око нас”.
Душан Иванић
Галерија
